Miroslav Vulićević podvukao crtu ispod 20 godina karijere: Da odložim svadbu zbog reprezentacije? Jes', pa da se žena predomisli...

Posle skoro 20 godina profesionalnog bavljenja fudbalom Miroslav Vulićević rešio je da kaže zbogom aktivnom igranju. Toliko dug vremenski period morao je da porodi mnoštvo anegdota, zgoda i nezgoda. Situacija koje će ostati za sva vremena. Na dan kad ga je Partizan prigodnom svečanošću ispratio u igračku penziju i ujedno promovisao u budućeg trenera u omladinskoj školi, Vulićević se razgovoru s novinarima prisetio nekih dragih trenutaka.

Od dolaska u Humsku, preko ispunjenih dečačkih snova s crno-belom duplom krunom, propalog transfera u Nemačku i žala što se nije okušao u inostranstvu, pa sve do odbijenog poziva da zaigra u jednoj reprezentativnoj akciji, jer nije mogao da odloži ženidbu. Danas voli da se našali na tu temu, pa kaže "kako bi se žena možda i predomislila da je tad otišao u Južnu Koreju"...

Ali da krenemo redom. Svežeg penzionera obično prvo pitaju - šta sad?
"Sad? Za početak ništa konkretno. Imam B licencu, u februaru upisujem za A. Baviću se trenerskim poslom", počeo je Vulićević. "Ljudi iz kluba ostavili su mi vremena da uđem u sistem, da vidim gde ću sebe pronaći. Pričao sam sa Vanjom Radinovićem, odluka je da u početku budem malo uz omladince, malo uz kadete, čisto da sagledam iz svih uglova kako fudbal funkcioniše, jer su pogledi drugačiji nego kad sam igrao. Ne bih da srljam. Iskreno, nisam spreman da preuzmem generaciju, da kažem „ja to mogu“. Potrebno je zanatskog posla, da se uđe u suštinu. Ali pripremao sam se za ovu". 

► Vulićević više nije igrač, Vulićević je trener Partizana

Kad je sazrela odluka o povlačenju?
"Uvek sam realno gledao na stvari, temeljno obrađivao odluke. Poslednjih meseci nisam bio u planovima. Razmišljao sam, seo sa ljudima iz kluba, nisam imao ambiciju da u Srbiji idem u drugi klub. Poštovanje svima, ne kažem da su mali ili ispod mog nivoa, međutim, nisam sebe video posle Partizana na drugom mestu. Možda bih izgubio adrenalin u sredini koja nema ambicije kao Partizan. Možda bi mi se smučio fudbal i posle šest meseci bih rekao - gotovo je. Imao sam inostrane ponude, ali nisam hteo da „cimam“ porodicu na pola godine, godinu. Ovako je najbolje".

Eh, to pusto inostranstvo... Mnogi su se lepo naplatili odlazivši iz Partizana, Vulićević ih dočekivao i ispraćao; dočekivao i ispraćao. I tako u nedogled. Nije bilo prijatno?
"Ima ta anegdota... Da vidimo koliki je moj pricenat od dalje prodaje", smeška se Vulićević. "Počev od Škuletića, preko Abubakara, pa Branka Ilića, levog beka Miletića, Radina... Malo sam bio i sa Balažicem. Svi su odlazili, ja ostajao. I onda pomislim: „daj da zamenim krevet, da i ja odem“. Sa svima sam u kontaktu, želim im svu sreću".

Ali bila je ta Nemačka?
"Tad je Dragan Đurić bio predsednik kluba. Tri meseca ranije došao sam u Partizan. Da, bila je neka ponuda iz Nemačke, saznao sam kasnije i visinu ponuđenog obeštećenja, ali nikad nisam pitao koji je klub bio u pitanju. Predsednik mi je otvoreno rekao da ne mogu da idem, osim ako ne dođe besnoslovna suma. I trener Marko Nikolić mi je rekao ne. Kaže: Počeo si da igraš za reprezentaciju, slede nam evropske kvalifikacije, na zimu ćeš imati bolje ponude. A ni ja nisam hteo da idem po svaku cenu. Tek što sam bio stigao. Mesec dana kasnije desila se povreda ta povreda na derbiju. Prednji ukršteni"...

Ima li bar malo žala što se nisi okušao u inostranstvu?
"Možda samo zbog izazova. Smatram da sam posedovao kvalitet za neku evropsku ligu. Možda ne baš za „ligu petice“... A, ovo da sednem s drugarima, da im pričam kako je napolju... Ma, dajte. Pričaću im kako smo osvojili duplu krunu. To je fascinantnije nego da sam otišao u neki belgijski klub. Imao sam i pred kraj 2013, baš neposredno pre potpisa za Partizan, ponudu iz Belgije, ali nisam hteo u tim koji je šesti, sedmi na tabeli. Ipak je Partizan – Partizan. Ne patim, nije mi žao što nisam igrao u inostranstvu. Zadovoljan sam karijerom".

Šta ćeš najviše pamtiti?
"Uh, potrajalo bi kad bih nabrajao. Igrao sam derbije, evropske utakmice, jedini gol dao Steaui, to više-manje. Ali najviše ću pamtiti duplu krunu. Svaki dečak u Srbiji sanja da sa voljenim klubom na kraju sezone podigne dva trofeja. Mi smo to uradili epski, herojski. Pa posle vožnja autobusom kroz Beograd. To je ostavilo najdublji trag".

Ali bilo je i teški momenata. Eto na primer taj derbi kad su stradali ligamenti... Ipak si odigrao do kraja? 
"Jeste, ono kad je bilo 1:0 golom Nikole Drinčića. Retko ko toliko minuta može da odigra sa pokidanim ligamentima. Nisam ni pretpostavljao da mi se to dešava. Video sam da s kolenom nešto nije u redu. Pregledi su pokazali da su ligamenti pokidani. Šok! Nisam verovao da meni to može da se desi".

Pamte se golovi, evropske utakmice, derbiji sa Zvezdom. A pamte se i te proklete povrede...
"Na utakmici sa Voždovcem video sam da mi je lakat otišao udesno. Najavili su da mora operacija. Uzeo sam telefon od fizioterapeuta da javim supruzi i majci da sam u redu, da ne brinu, jer ipak moram na operaciju. Dok se sve završi proćiće šest, sedam sati. Kad su videli da nije prelom, dogovor je bio da vratimo lakat, ali anesteziju nisu mogli da mi daju dok ne prođe dejstvo leka protiv bolova. Dok me uspavaju... I kažem ja: Nameštaj na živo. Da ne čekamo šest, sedam sati. Tako sam hteo. Jeste bolelo tri, četiri minuta, ali mogao sam odmah da idem kući".

U reprezentaciji samo tri utakmice?
"Žao mi je, ali s druge strane sam zadovoljan, jer je lepo iskustvo igrati za državni tim. Ipak je Branislav Ivanović, koji je mojih godina, neprikosnoven bio na poziciji desnog beka, zatim Antonio Rukavina, pa Dušan Basta. Dobijao sam pozive kod Radomira Antića, a kad se namestilo da možda dobijam pozive češće, baš kad je Radovan Ćurčić postao selektor, pretpeo sam povredu kolena. Posle nije bilo realno. Bio sam na spiskovima, pričalo se, ali nisam zabeležio više utakmica. Jednom kod Pižona papirologija nije dozvolila"...

Jedna druga situacija ipak je mnogo zanimljivija... 
"A u tom drugom slučaju trebalo je da se putuje u Južnu Koreju, međutim, tog vikenda sam pravio svadbu i morao sam da odbijem. Radovan Ćurčić, kao pomoćnik selektora, nije mogao da dođe na svadbu. Još mi kaže: Ako odbiješ poziv za reprezentaciju, više nikad te neće zvati. A ja već rekao svima da se ženim. Kažu oni: Ma šta svadba, neka odloži. Ja u fazonu „gde da odložim svadbu u Leposaviću, to se dole pravi tadicionalno, 400 ljudi, ko da ih vrati kućama i da kaže – nećemo sad, ’ajde za 15 dana. Možda bi se i žena preodmislila. Nisam smeo da odlažem svadbu". 

Sećaš li se momenta kad si prelazio iz Vojvodine u Partizan?
"Moja želja je bila da dođem još dok sam igrao za Javor. Tad sam imao ponude Crvene zvezde i Vojvodine, ali sam čekao ponudu Partizana. A crno-beli su tad čekali da prodaju Ivana Stevanovića. Nisam hteo u Zvezdu i na kraju sam otišao u Vojvodinu. Znate da je Bata Butorović imao politiku prema večitima, da im ne prodaje igrače, bio sam kapiten Voše... Nije hteo da me pusti ni za živu glavu. Neposredno pred njegovu smrt kaže mi Nebojša Vignjević: „hajde da probamo da ubedimo Batu da te pusti, lakše ćeš iz Partizana da odeš dalje, vreme ti je“. Uzvratim: „u redu, ali teško će ići“.

I kako su išli pregovori?
"Vignja predoči Bati da Partizan hoće jednog igrača Vojvodine, a da klub zauzvrat uzme jednog mladog iz Humske. Kad je čuo da se radi o meni rekao je: „nema šanse“. A ja se pravio lud, kao – ne znam ništa. Sve da ga ne bih povredio. Mesec dana kasnije Bata je premiuo. Kasnije je Partizan krenuo u ofanzivu, pola uprave Vojvodine htelo je da me proda, pola nije. Kad je na predsednikovo mesto došao Balša otvoreno mi je rekao: „znaš da tata nikad nije hteo da te pusti, ako bih ti dozvolio da odeš u Partizan, još da mi to bude prvi transfer, pogazio bih sve njegove reči, stvarno ne mogu“. Uz dodadatk: „za šest meseci ti ističe ugovor i onda idi kao slobodan“. Ljudima iz Partizana rekao sam da ne pritiskaju više, jer neće da me puste. Nisam ni ja hteo iz poštovanja prema Vojvodini da potpišem predugovor. Albert Nađ je bio sportski direktor, Đurić predsednik, kasnije je došao Marko Nikolić za trenera i pomogao mi je da prelomim“.

Sa Markom Nikolićem imao si dobru saradnju?
"Marko mi je najdrži trener. Kod njega sam najbolje igrao. Našli smo se na prvu loptu. Te zime mi je rekao: „ako ja dođem u Partizan, nećeš mi promaći“. Dragi su mi svi treneri, sa svima sam u kontaktu. Na primer, sa Brankom Sosom Babićem. Veliki uticaj imao je na mene i Radovan Ćurčić, kao srednjoškolca me doveo u Ivanjicu, dao mi šansu u Javoru. Inače, video sam se nedavno sa Igorom Bondžulićem i Milovanom Milovićem. Spremili mi ljudi dres, u šali zvali da igram za njih. Volim da odem u Ivanjicu, Rašku, moj Leposavić. Sad ću moći više da obilazim prijatelje".

Kako izgleda kad čitaš da Partizan traži desnog beka, a ti završavaš karijeru?
"Već sam prelomio u glavi. Jeste čudno, posle toliko godina, ali to je sled okolnosti. Priroda čini svoje, 35 mi je godina. Mogao sam, doduše, još malo. Telo me dobro služi, međutim, Partizan se okrenuo drugim igračima, forsiranju svoje škole, što apsolutno podržavam".

A kad smo već kod omladinske škole - kakav model igre možemo da očekujemo kad jednog dana budeš trener? Preciznije, kakav fudbal želiš da gledaš?
"Uvek sam pričao - to je fudbal kakav forsira Jirgen Klop. Samo što sam ja to pričao i pre pet godina, a tad su svi govorili: „Gvardiola, Gvardiola“. Marko Nikolić forsira takav stil. Dok smo bili u Vojvodini, uvodni dani su mu se sastojali u puštanju klipova kako želi da igra, a 80 odsto snimaka bilo je sa utakmica Borusije Dortmund pod Klopovim vođstvom. Brza završnica, sa dosta energije, emocija".

Saša Ilić trajao je više od 20 godina u Partizanu. Ti si sastavio šest. Prava retkost u modernom fudbalu, kad svi gledaju kako da „zapale“ preko. Može li u budućnosti neko slično da traje?
"Teško. Ovde ima dosta talenata, brzo upadnu u oko, dobiju ponude koje klub ne može da odbije. Možda neko veže tri, četiri, pet godina, ali pre će to biti igrači od 27, 28. Ovi mlađi, čisto sumnjam". 

Ti i Sale Ilić ponovo kolege, hoće li biti konsultacija?
"Čujemo se često. Podržao me je. Rekao mi: „polako, sve je novo, ideš korak po korak, nemoj da brineš“. Razgovarao sam i sa Igorom Duljajem, dao mi je lepih saveta. Kaže: „prvih pet meseci sve će ti biti novo, kao da je neki drugi sport, ali bez straha“.

Miroslav Vulićević - bivši fudbaler Partizana i budući trener. Možda i prvog tima, što da ne? Znate za ono nepisano pravilo da defanzivci uglavnom ispadnu bolji stručnjaci od ofanzivaca. Zna to i on. Zato otvoreno kaže da se nada boljoj trenerskoj karijeri od igračke. Pa ako tako i bude, vrelu klupu crno-belih niko mu neće izmaći. 

Neka je sa srećom.

Foto: MN Press