PRELAZZI: Idi gde hoćeš, Kutinjo

U ovom tekstu neće biti tužnih reči o tome da li će Filipe Kutinjo ove sedmice, ili možda naredne, ili one tamo, ili tek za godinu dana, napustiti Liverpul i ovaplotiti svoju odavno stečenu medijsku titulu prvog pika Barselone, posebno posle odlaska Nejmara u Pariz.

Ni reči o tome da li bi to predstavljalo još jedan putokaz da Liverpul više nije Veliki Klub, ni slovo o ambicijama vlasnika ni nedostatku dotičnih, ni najmanji vapaj o katastrofi koja bi se nadvila nad Enfildom i osedela Jirgena Klopa za jedan dan, na svega nekoliko popodneva od restarta Premijer lige.

Neće biti žalopojke, a kad vam to napiše i u to se zakune navijač Liverpula, koji tradicionalno, kao i svakog leta, od juna do potonjeg avgustovskog dana škrguće zubima gledajući kako se rivali razbacuju milionima funti, onda znajte da nije lako ne prevaliti preko tastature jadikovku ili pak svečanu, a uzaludnu molbu Brazilcu da ne ode na katalonske zelenije pašnjake.

MOZZART kvote --->>> 2004: Votford - Liverpul 1 (6,25), X (4,00), 2 (1,55)

Sve to ni najmanje nije važno, verujte, jer Filipe Kutinjo je jedan od onih fudbalera koji nisu na ovaj svet poslati da uveseljavaju samo navijače jednog kluba, pa bio on (taj klub, dakle) i dalje samozaljubljen; njihov je dar, potekao direktno odozgo, a nekim proviđenjem prebačen na teren, mnogo osebujniji, plemenitiji.

Jedini zadatak koji je sebi postavio, još tamo na betonskim terenima severnog Rija, gde je kao diminutivni klinja umeo da briljira na malim golićima – prvi video-klipovi malog Filipea Koreje su oni sa futsala, odatle potiče njegova kontrola lopte, tu se uči kako da protivnika izbaciš iz ravnoteže pokretom ramena ili glave, a onda da dodaš gas i pretrčiš ga dok ne zna gde je; tu se brzo razmišlja i još hitrije dela – bio je da što više podražava svog idola.

Čak i danas, kada je njegova karijera na vrhuncu, makar što se medija tiče, Filipe Kutinjo će se, kažu, raznežiti, oči će mu zasvetlucati nekom toplijom nijansom, ako mu samo pomenete Ronaldinja.

Zašto je Ronaldinjo bio i ostao najveći fudbaler 21. veka? Ne zbog titula, pa ni zbog golova i akcija, nisu nevažni ali nisu presudni. Zubati majstor iz Porto Alegrea je genije sui generis samo iz onog intimnog, neopisivog i nedokučivog osećaja koji su nama gledaocima, laicima, zaljubljenicima, pružali njegovi potezi, učinjeni kao nehajno.

Toplina oko srca, usputno podsećanje zašto je ova igra draža od najputenije ljubavnice, širok kez, i njegov i naš. Moderni fudbal, onaj o kojem niko više ne priča...

Osećaj, a ne broj. Strast, a ne uspeh. Igra, a ne obaveza. Improvizacija, a ne krutost.

Magija, je li to jedina prava reč?

Eto, baš to pokušava Ronaldinjov autentični pulen i naslednik Filipe Kutinjo.

I baš to Kutinju ide sve bolje – potvrdiće sve to i statistika: od 0,14 golova po meču pre tri godine Brazilac će doći do 0,45 u poslednjoj sezoni; od 0,14 asistencija stići će do 0,46; sa 36,23 uspešnih pasova biće ih 42,64; ali statistika je redudantna – toliko dobro da je danas skoro zaboravljen mučan dolazak u Evropu, i one godine mladalačkog lutanja kada je pretio da postane još jedan u beskrajnom nizu igrača koje je i nehotice oštetio onaj baksuz Masimo Morati.

Liverpul je bio spas od anonimnosti i propasti i povreda i depresije u Milanu i spas od još neke besmislene pozajmice, Rodžers je u njemu video žilu zlatnu kao dres Brazila, savršenu dopunu Staridžu i Suarezu u onoj “zamalo” sezoni, kada je očvrsnuo uz Džerarda i kada se smestio kako treba na kišoviti Mersisajd zbog Lukaša Leive (samo da je to uradio plavokosi zemljak za čitavu karijeru u crvenom, bilo bi dosta), a Klop ga je, sasvim prirodno, prigrlio i zavoleo kao svoje dete, isprobavajući ga i levo, i desno, i duboko u sredini; taj odnos kulminirao je onim dugačkim zagrljajem nakon poslednjeg majskog kola.

Je li to bio simbolični oproštaj od „O Magico“ ili signal da „neće on niđe“?

Nebitno, zaista. Nemojmo biti toliko sebični, možda nijedan igrač nije iznad nekog kluba, ali nijedan klub nije iznad igre. Nije važno, ponavljamo, gde Kutinjo igra. Već samo – da igra.

Desetka na leđima (predugo se čekao takav u klubu koji je imao Terija Mekdermota, Jana Molbija, Džona Barnsa), osmeh na licu i masni vic u nogama, to je tako brazilska stvar – mada i najfudbalskija nacija na svetu s vremena na vreme proda svoju dušu nekom proračunatom, bezdušnom đavolu, pa počne da štancuje ratnike – i kada Kutinjo proturi onu loptu između tri protivnička beka, sa svoje polovine, a ona u nokat pogodi zahuktalog saigrača, kada uveže mašnicu oko fudbala i isporuči ga u zadato vreme, ni tren kasnije, to u Brazilcu izaziva čak i više sreće nego golovi.

A nije da ne ume da daje golove...

Onaj klinac sa betonskog terena, na kojem je jurio loptu tek kada bi se braća Kristijano i Leandro smilovala da ga malo puste sa „velikima”, danas je čovek oko kojeg se otimaju najpotentniji evropski klubovi, ubrajali mi u njih Liverpul ili ne.

Nema tugovanja ni žalopojki, obećano-ispunjeno, štagod da se desi u narednih nekoliko dana ili nedelja, iz čijeg god dresa da bude izvlačio fudbalske zečeve, Kutinjo će ostati nasmejani fudbalski mađioničar; to je jedina dragocenost koju treba uvažavati i slaviti, ako vam je još stalo do ove igre.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)