PRELAZZI: Je li, bogati, a šta je Ronaldinjo?

Nazvaću te prijateljem, iako smo se samo jednom sreli.

Bilo je to jedne jesenje večeri na San Siru, ima tome sada već skoro osam godina; Milan je igrao protiv Fiorentine, sedeo sam na onom drugom prstenu, borio se sa velikim kapljicama kiše koje su prolazile kroz bušni krov – da li su ga popravili ikad, zaboga? – i padali pravo zavrat, a gde bi drugde, i pokušavao da te ugledam, mada su te skrivali šal, tuga, Leonardo i svest da su ti milanski, pa i evropski dani odbrojani.

Bio si, ne sećaš se te utakmice, garant, jer je to bilo kada si pomalo prestao da se igraš, bio si na klupi i ući ćeš tek u poslednjih pet minuta, umesto Klarensa Sedorfa.

Tebi to sigurno nije značilo ništa, pet kišovitih minuta u smiraju tvoje karijere, u dosadnom meču koji nije uspelo da razmrda ni vikanje Siniše Mihajlovića. A meni, eh, meni je dovoljno za ceo život.

I ne samo meni: atmosfera se u 86. minutu, na dotad učmalom San Siru – na jednoj tribini bilo je nekih navijača, i pomalo su vikali, ponekad udarili u bubanj, ali mimo toga, uštinuo sam se nekoliko puta da ne pomislim da sam u Skali – promenila u sekundi.

Dotad zavaljene dekice na zakasneloj sijesti i tinejdžeri koji su drndali svoje telefone nagnuli su se napred, skoro pali sa stolica, zaustavili dah, zaiskrilo je svakome u očima toliko da su reflektori postali potpuno nepotrebni, ma šta lupam, kakvi reflektori, polovina Lombardije pomislila je da je to svanulo u sred noći, neki su skuvali prvu jutarnju kafu, najveći naučnici NASA su se uplašili od bljeska koji je stizao sa severa Italije i umalo upalili alarm, da nas nisu to posetili vanzemaljci?, zapitali su se (i bili su u pravu!), eto toliku su snagu imali naši užareni pogledi, puni iščekivanja, nade, radosti, duše.

Puni slobode koju si nam podario.

Slobode da budeš svoj i da budeš srećan, da se igraš i da se smeješ; a takva sloboda, veruj mi, vredi više od svih velikih zaklinjanja, reči, nacionalnosti, buljuka patriotizma i tetovaža sa herojima iz prošlosti.

Više čak i od Barselone i Brazila, mada ne znam šta bi ti mislio o tom poređenju.

Nazvaću te prijateljem i jer si bio prijatelj fudbala, u najiskonskijem smislu te reči.

Pojavio si se u trenutku kada je on izgubio veru u sebe, kada je počeo mnogo da troši i da gubi dušu, kada su ga svi ostali polako napuštali i govorili mu da je počeo da smara. A ti si ga uzeo, jer to prijatelji u nevolji rade, za ruku kao onu decu u tunelu pred izlazak na teren, šapnuo si mu da će sve biti bolje, izveo ga na centar, naterao ga da širom otvori oči, i onda ste zaplesali, zajedno, zauvek.

Imao si te noći u Milanu kada smo se nakratko videli, imao si, prijatelju, ne sećaš se ni toga, jedan dribling na centru, obrnuo si nekog u ljubičastom dresu toliko da je pomislio da je planeta stala kao poslednja dnevna “dvadesetdevetka” na okretnici na Medaku, pa je hteo da siđe i da sačeka jutro i da mu se mozak vrati u libelu, i nisi uradio ništa više, ali dok smo silazili niz stepenice čula se neka pesma o tebi, prihvatila ju je čitava masa, o-o-o-o-o bilo je sve što sam razumeo, a razumeo sam sve, i pomislio sam, pobogu, zar nije svaka navijačka pesma na svetu o tebi, samo što neke to uspešnije kriju.

Kažu da su najiskrenija ona pisma koja niko neće pročitati. Tek tu, u redovima koji su oslobođeni razmišljanja o Drugome, o adresatu, tek tu čovek može da bude do kraja otvoren.

Iskreno ću ti reći, prijatelju, tebi je i o tebi je jako teško pisati. Valjda jer svako ima neki svoj trenutak u kojem si ti glavna i sporedna uloga, reditelj, scenarista, ton-majstor, sufler i inspicijent, ne postoji osoba koja je ikada volela fudbal a da ne pamti, ne sanja, ne pokušava – radio sam to čak i ja, beskrajno netalentovan za fudbal; ali ti si činio da nemoguće izgleda moguće, da neko od stotinu kilograma pomisli da može da pleše sa loptom a da se neumitno ne spotakne o nju – makar jedan tvoj potez, i kod svakoga je različiti, i zamisli kako bi bilo da počnem da ih opisujem.

Ti sigurno ne čitaš komentare na internetu, taman koliko ne čitaš i nikad neposlana pisma, ali da znaš, bilo bi milion onih koji bi mi zamerili što nisam pomenuo Baš Onaj detalj, gol, prečku, pokret, rabonu, biciklicu, one “lažne oči” koje su njima najdraže, onaj pas dupetom, ej, dupetom!

Bilo bi, prijatelju, veruj mi, bilo bi ovako: alo, majstore, mislili smo da si neki novinar, pa te čak i gotivili, a ti mi tu pišeš o pet minuta s jeseni 2010. kojih se niko i ne seća, piši brate malo o Čelsiju, o Barseloni i tome kako ju je vratio korenima, o ćoravom Dejvidu Simenu kojem se još smejemo, o makazicama protiv Viljaerala, o aplauzima koji mu poklanjaju, zato što je oslobodio i njih, navijači najvećeg rivala na stadionu Santjago Bernabeu, piši o onome kad je u sred utakmice ubačena druga lopta na teren, a on krenuo da se igra sa klincem pokraj terena kao da na svetu postoje samo njih dvojica i jedna laguna u jednom gradu u jednoj dalekoj toploj zemlji gde se svi smeju čak i kad im je teško, piši ti o magiji, o životu, o radosti, o ceni slobode, o tome da je svako dete želelo da ga imitira, ali nemoj da mi zaboraviš Onaj Trenutak i nemoj da ne kažeš nešto o tome da je on otišao u penziju.

A o tome neću, prijatelju. Možda i, rekao sam ti to o iskrenosti i pismima, možda i zato što ne umem.

Jer kako se pozdraviti? Kako te objasniti, stvarno?

Osećao bih se kao ona deca, znaš, ima to sigurno i u Brazilu, postroje mališane iz nekog vrtića ili škole i onda ih pitaju da objasne reči i pojmove. Šta je ljubav, pitaju klince, a oni kažu “Ljubav je kad si zaljubljen” ili “Ljubav je Maja iz prvog dva”, šta je sloboda, “sloboda je kad moj tata ide u kafanu”, šta je stadion, “stadion je kad se svi nerviraju i viču”.

Pa onda pomislim, šta bi svako od nas koji su imali privilegiju da žive s tobom, da jednom nedeljno upale televizor i da tamo budu sreća i radost i sloboda i duša, a kamoli da te sretnu na pet minuta jedne kišovite noći u jesenjem Milanu, šta bismo mi, prijatelju, uradili da nam upere kameru u lice i pitaju nas, je li, bogati, a šta je Ronaldinjo?

Znam, ne bismo morali ništa da odgovorimo. Ni reč. Ni slovo. Ni pismo. Ni tekst.

Samo bismo se smejali.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport

(foto: Action Images)