PRELAZZI: Kada je Kop aplaudirao (jednom drugom) Jirgenu

Nije to neko rivalstvo kakvih, hvala Bogu, ima na svakom ćošku po Engleskoj; nema tu mržnje, ni prevelikih poklapanja interesa, ni međusobnih optužbi, ni više od dva-tri stiha koje navijači, mahom iz zezanja, poklone momcima sa druge tribine, pa ipak je Derbi, s velikim D, kada se sretnu Liverpul i Totenhem, i to ne samo zato što ova dva kluba igraju najlepši fudbal u ligi.

Okej, postoje i oni Gvardiolini legionari, šetaju i oni loptu kako treba, ali to nema isti miris i ukus, ne samo zbog novca nego zbog suvog kvaliteta; Liverpul i Totenhem ga teraju kad im se tera, ako ne ide onda baš ne ide, a Sitiju pomalo ne može da ne ide, i u tome je razlika, u dašku spontanosti bez koje velika lepota postaje samo fotošopirana misica sa naslovnih strana.

Ali kada se danas sretnu Jirgen Klop i Maurisio Poketino, biće to sudar dva orkestra, i od štimunga i od štimovanja zavisi šta ćemo videti. Ako je Liverpul, posebno na svom Enfildu, neobuzdani hevi-metal sastav (sa presporom ritam-sekcijom, doduše, ali hajde da ne zakeramo), Totenhem je grupa džezera koja ponekad deluje kao da se ne mogu uklopiti, ali na kraju iz svog tog muziciranja ispadne melodija prijatna za uho, grlo i nos, sve sa onim čovekom koji visi u šesnaestercu i udara tuš; za vas večeras nastupa Hari Kejn, dame i gospodo...

Nije neko rivalstvo, ali daleko od toga da nema istorije, i to slavne, i kada na Enfildu igraju Livepul i Totenhem, može se očekivati svašta.

Baš svašta, pa i da se daju četiri gola na Vembliju, pa i da se primi pet na Vajt Hart Lejnu, pa i da Lazar Marković, recimo, postigne pogodak, kao pre neku godinu...

... Ili da rivalski tim, a posebno jedan drugi plavušan u napadu – koji će zaludeti Englesku i naterati milione ljudi koji su ga složno mrzeli da sa suzama u očima i belim maramicama ispraćaju njegovu čuvenu “bubu” kada bude odlazio posle samo godinu dana – dobiju ovacije Kopa.

Da, bilo je i toga, i valjda je zato taj meč tako lep i toliko seksi, ne samo zbog toga što bi danas svašta mogli da urade Firmino i Eriksen.

Kakva scena: Liverpul gubi na Enfildu, golom u poslednjim minutama, a navijači Liverpula ostaju na stadionu, i na poslednji zvižduk ustaju da pozdrave rivale, a jedan Nemac stoji i plače od sreće, tu pred njima.

Nemac se zove Jirgen, kako bi drugačije...

Moramo se, dakle, vratiti u rano doba Premijer lige, iako se predmetna utakmica odigrala u FA kupu, ali kontekst je važniji od detalja; danas najskuplje ligaško takmičenje u tom trenutku postoji svega dve godine, kuva se i dosoljava ali daleko je to od milijardi, od velikih zvezda, pa i od velikih trenera. Doba kada je čudno i retko da neka inostrana vedeta svojom voljom prepliva Lamanš.

A upravo to je, posle Svetskog prvenstva na kojem je dao pet golova, i na kojem su “Elf” samo čuperak Jordana Lečkova i kletve Baba Vange sprečili da stignu do polufinala i udare na Bađovu Italiju, uradio Jirgen Klinsman.

Bilo je neko zatvorenije vreme, kažemo, bez interneta, društvenih mreža, globalizacije, pa su se Englezi i Nemci još posmatrali preko nišana, a posebno kada je taj Nemac jedan Švaba, opako dobar napadač ali folirant, govorili su, onaj koji ume da pada lepše od skakača u vodu, i to je uradio u prokletom polufinalu u Italiji '90, šta će nam taj, mi smo muškarci, nismo seka-perse kao on, i imamo nacionalni ponos, shvatate već; pa ipak, tadašnji gazda Totenhema Alan Šugar privezao je svoju jahtu u Monte Karlu i uz kafu nagovorio Jirgena Klismana da dođe na sever Londona.

Bio je to divni početak romanse koja će se završiti mržnjom, kako to sa kratkotrajnim ljubavima – i vezama iz interesa – obično biva.

Pekarskom sinu iz Gepingena nije trebalo mnogo da osvoji Britaniju, i to bez pozivanja Luftvafea u pomoć. Mada jeste bilo nekog letenja: iz inata je, kada je postigao prvi od mnogih golova za Totenhem te sezone, proslavio gol “padanjem”, kako bi pokazao domaćinima šta misli o optužbama da je serijski prevarant (nešto slično će pet godina kasnije uraditi tip koji je na ovoj utakmici takođe strelac, kada ušmrče dobar deo linije ispred navijača Evertona).

No vratimo se našim današnjim duelistima. Četvrtfinale je FA kupa, mart je pre 23 godine, Liverpul predvodi Roj Evans, a Totenhem se opasno preigrao kada je klupsku legendu Osija Ardiljesa postavio na čelo, pa je morao da dođe Džeri Frensis da vadi kestenje sa ražnja spremnog za pevca.

U Liverpulu igra čitav zametak ekipe koju će kasnije posprdno nazvati “Muškarcima u belim odelima”, po onom zlosrećnom finalu kupa protiv Junajteda, ili još posprdnije Spajs Bojsima, prve laste koje su probile zvučni zid koji je dotad delio fudbalere i starlete.

Na golu je Dejvid Džejms, tu su Stiv Mekmanaman i Džejmi Rednap, još je tu i veliki Džon Barns i ništa manji Ijan Raš i zastrašujući Džon Skejls, zadnja pošta Luda družina; za goste brani Ijan Voker, znamo Kolina Kaldervuda, nazad su likovi a la Džastin Edinburg, Roni Rozental se vraća na mesto uspeha, na Enfild koji ga je voleo iako mu se ovaj mogao podariti više, od onih koji vole bliceve fotoaparata tu je Daren Anderton, pa Nik Barmbi koji će još imati mnogo veze sa svetim stadionom, i u napadu taj tandem koji su mnoge odbrane zapamtile te sezone, i samo te sezone.

Jirgen Klinsman i Edvard Pol Šeringem, kakvo je to ime, zvaćemo ga Tedi...

Ne igra Sol Kempbel, valjda zbog povrede, ili što već tada planira da postane Juda, ne igraju ni druga dvojica majstora sa proteklog Mundijala, Gica Popesku i Ilije Dumitresku, oni su na tribinama, a ne igra ni Dijego Armando Maradona, kojeg je milijarder Šugar prvobitno hteo da dovede, dok El Pibe nije ostavio Argentinu u suzama.

Liverpul je svejedno vodio 1:0, Majkl Tomas je navukao trojicu u levom uglu, onda zavrnuo pravo na glavu momku koji u tom trenutku nema ni dvadeset godina, ali se već u njega kune Kop, i mnogi počinju da bivaju vernicima samo jedne crkve, one kojoj je vrhovni poglavar Robert Fauler.

No pre nego što će početi poluvreme, Jirgen Klinsman odlaže loptu na vrh šesnaesterca, i Tedi Šeringem je smešta iza gospodina Armanija, u tom trenutku prerušenog u golmana Dejvida Džejmsa, i krećemo od nule.

Tedi će uzvratiti uslugu u sam smiraj ovog sjajnog meča, i to kako! Petom će proigrati zatrčalog Nemca, Klinsman će augmentovati svoje ionako dugačke korake i broj 18 će se ukazati ispred Džejmsa, a kada bi se broj 18 ukazao ispred bilo kog čuvara mreže, posledice su uglavnom bile neumoljive, i na tribinama bi počinjao pandemonijum.

Bilo je to, rekli bi neki suvo, i od šoka zbog pogotka kojim su prekraćene nade Liverpula da mogu do trofeja, pa je Kop počeo da aplaudira pobednicima; ja i dalje, iz vizure nekoga ko je tek tada počinjao da obožava Crvene, volim da mislim da je posredi nešto više i da sam se, između ostalog, i zbog takvih trenutaka vezao za njih.

Osećaj da ste prisustvovali nečem velikom i neponovljivom – a ako jedan stadion zna kakvi su to trenuci, zna Enfild! – i iskreno slavljenje Igrača, strahopoštovanje Umetnosti, klanjanje Majstoru, sve to nateralo je navijače Liverpula da stojećim ovacijama pozdrave Klinsmana i Šeringema, a mi koji smo to gledali, koliko god da nam je bilo godina, shvatili smo da iz te kolevke fudbala nisu ispala samo razmažena derišta (svega dva meseca ranije, Erik Kantona se zaleće u navijača Kristal Palasa Metjua Simonsa), nego je ostalo i nekog viteštva i dostojanstva.
"Kada sam odrastao, imali smo Engleze na televiziji, baš u zlatno doba Liverpula. A onda sam došao na taj stadion i doneo pobedu, prvu u istoriji za Totenhem na Enfildu. Zauvek ću se sećati navijača Liverpula koji mi tapšu, to je fer-plej koji je postojao samo u Engleskoj. Sjajni navijači koji na svom stadionu priznaju da smo bili bolji tim", ispričaće kasnije Nemac.

Bio je to vrhunac i sezone Totenhema (u polufinalu će ih, na očaj onih istih ljudi na Kopu, istamburati Everton sa 4:1, i otići na Vembli i uzeti pehar) i Jirgena Klinsmana, koji će histeriju oko dolaska pretočiti u magiju, sa ukupno 30 golova na 50 mečeva, i ko zna šta bi bilo da je Džeri Frensis bio na klupi na početku sezone.

No kada je Nemac saopštio da će se na kraju sezone preseliti u Minhen – kad Bajern pozove, Bajern je pozvao, ferštehen zi? – ekscentrični gazda Alan Šugar izašao je pred kamere noseći isti onaj dres sa brojem 18, uz povike da tom krpom neće brisati ni svoju limuzinu...

Sve to su, naravno, sećanja, i ništa od ovoga, naravno, neće značiti bilo kome danas kasno popodne, jer nije ni kup, mada je gužva za drugo mesto takva da je svaka utakmica kao četvrtfinale kupa, i ništa to nema veze, sem ako...

... Sem ako bude fudbal kao nekad, kao kad smo se tek zaljubljivali u njega, u Liverpul, u Totenhem, sem ako sevne neka peta i neki gol u devedesetom minutu, i ne mora da ga da onaj jednako plavi Klismanov naslednik, ali ko god bude bio, neka Kop opet ustane, na kraju krajeva, biće tu makar jedan Jirgen kojeg treba pozdraviti aplauzima.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.