{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Kop ga je voleo, Rijeka neće nikad

/ Izvor: mozzartsport
Komentari: 2
Ili, zašto Igor Bišćan mora da okaje grehe iz mladosti...
PRELAZZI: Kop ga je voleo, Rijeka neće nikad
Igor Bišćan i Mateja Kežman u polufinalu Lige šampiona 2005.

Doslovni prevod sa engleskog zvuči pomalo nezgrapno, gotovo pleonastički, mada je najtačniji „kultni heroj“. Cult hero je po definiciji figura koju voli relativno mala, ali glasna publika; u sportu je to igrač koji priraste srcu navijačima nekog kluba, za kojeg se na tribini i oko nje smišljaju šege, šale i pošalice, koji ostane da se pamti i da se pominje – ne samo po dobrome, ali uvek sa osmehom na licu.

To ne znači da kultni heroji moraju biti loši u onome što rade. Bilo je među šarenim likovima kojih se fudbal i dalje seća, i to ne samo o Danu republike ili Danu bezbednosti, nekih koji su zaista umeli da teraju lopte, koji su postizali važne golove i uklesali sebe u uspehe i trofeje, ali to je više izuzetak nego pravilo...

Ovde pričamo o onima – jedan nam je, i to susjed, u posebnom fokusu, no stići ćemo i do njega – koji su bili limitirani znanjem ili tek okolnostima, ali koji su uspeli, bilo sopstvenim šarmom, bilo navijačkim šalama koje bi prešle u zbilju, da ostanu zapamćeni.

Kako biste, uostalom, opisali jednog Emila Ajvanhoa Heskija, Šolu Ameobija ili riđeg Pelea, stanovitog Garija Doertija? Da su bili vrhunski fudbaleri – nisu; da su se trudili koliko su mogli – nisu čak ni to; da su umeli da se zezaju na svoj račun – o, pa tu smo, i na početku ih je hirurški odstranjena sujeta omilila fanovima, posle su već srce, ruke i lopata učinili svoje.

Nismo se slučajno dohvatili Engleza, mada kultnih heroja ima na svim meridijanima: od Darija Hubnera preko Atilija Lombarda do Morena Toričelija i Paola Montera, ako smo kod Serije A, o svima njima bi se mogao napisati bolji tekst nego o Nejmaru, recimo, kao predstavniku potpuno nove, od snishodljivosti, pa i poštenja, nezavisne koterije modernih fudbalera.

Jedan od takvih bio je – i to je ostao, ma koliko da se izmenjalo igrača na Enfildu – i momak koji je decembra 2000. godine, za tada dobrano pristojnih 5.500.000 funti, stigao u Liverpul.

Znam, znam da ćete se smejati, a možda i baš kiselo, ma skoro otrovno isceriti, ali tadašnji menadžer Žerar Ulije važio je bez šale za heroja kada je ispred nosa Juventusu, Barseloni i Milanu prigrabio kapitena zagrebačkog Dinama i mlade reprezentacije Hrvatske Igora Bišćana.

Jesen ranije, mladi Zagrepčanin bio je jedan od najboljih u čuvenom meču na Old Trafordu, kada je Kroacija (posle te sezone će vratiti staro ime) odolela Mančester junajtedu, pa su njegove deonice već bile na ceni u Engleskoj.

Trebalo je da postane novi Didi Haman. Ne, šta pričamo, trebalo je da postane novi Zinedin Zidan, pošto je pre Bruna Šejrua Ulije ubeđivao novinare da mladi Hrvat stvarno podseća na tada – a i posle – najboljeg igrača sveta. Da bude sveža krv sa istoka (odatle Liverpulu nikada nije dolazilo mnogo sreće, i tek će Dejan Lovren biti koliko-toliko pristojan štih) koja će, na pragu novog milenijuma, pokazati da se Liverpul zaista vraća tamo gde pripada.

Ništa od toga se – sem poslednje stvari, pošto će u njegovoj prvoj polusezoni klub osvojiti onu čudesnu „malu tripletu“, sa UEFA peharom i dva domaća kupa – nije desilo kako treba, i to je najblaže moguće rečeno. Mada Igorova zaostavština, kao što ćemo videti, nije bila ni toliko mračna. Makar zbog onog isprva ironičnog, pa sarkastičnog, pa skroz iskrenog urlika koji bi se prolomio legendarnim Kopom: “Eeeegooorrr...”

Bišćan je imao nesreću da je triling u sredini igrao mnogo bolje nego što su to svi (pa i Ulije) očekivali, pošto je to bila ona godina kada je iznenada dovedeni Gari Mekalister igrao kao da mu je dvostruko manje godina, uz pouzdanost Ditmara Hamana i energiju mladog Stivena Džerarda.

Hrvat je na momente pokazivao zašto je doveden, čak je i briljirao, ne smejte se gospođo, u mečevima protiv Arsenala i tada redovne žrtve Junajteda, na sredini terena, ali kada je počela naredna sezona, umesto da ga ostavi na prirodnoj poziciji, Žerar Ulije ga je uporno stavljao u srce odbrane.

To je, bez preterivanja, bilo komično. Sami Hipija bio je stamen, pouzdan, stena od čoveka, a pored njega je Igor Bišćan delovao nešto između Bambija što se kliže po ledu i, kad smo kod Diznija, još krupnijeg i jednako trapavog Damba uz zrno zvonara Bogorodičine crkve koji bi najrađe u tami proveo ostatak svog života.

Ta Ulijeova odluka nije štetila samo Bišćanu i navijačima kojima je bilo preko glave komične defanzive, već i Džejmiju Karageru, za kojeg smo svi videli da ne može da bude desni, a bogme ni levi bek; džabe, u Žerarovom sistemu vrednosti nije bilo mesta za centralnog braniča koji nije frtalj niži od dva metra.

Liverpul nije primao, Liverpul je krvario golove kad god bi Bišćan menjao Hipiju ili Anšoa, pa su navijači, ah, umemo mi to, vrlo brzo smetnuli s uma da Igor nije toliko loš fudbaler koliko je loše upotrebljen fudbaler, i o njemu se počelo pričati kao o novom Torbenu Pihniku, mitskom sinonimu za krš-transfer u tom delu Engleske.

Tada je nastao i posprdni nadimak “Zinedin Bišćan”, a kada je Igor zaradio crveni karton u četvrtfinalu Kupa UEFA na proleće 2004. godine, nakon čega je Didije Drogba izvukao uši Liverpulu i izbacio ga iz takmičenja, i Stivenu Džerardu će dozlogrditi. Legendarni Stivi će u svojoj autobiografiji za Igora i njegov nastup u tom meču napisati „Ta sisa“...

Sa Stivenom Džerardom i Denijem Marfijem

Ulijeov mandat se neumitno bližio kraju – Šejru i Salif Diao samo su dali municiju streljačkom odredu – a činilo se da će i Bišćan otići sa čovekom koji ga je doveo i koji ga je na kraju i nepovratno pokvario, što fizički, što mentalno.

Ali pod Rafom Benitezom, i usled hrpe povreda koja je od Liverpula napravila pokretnu bolnicu što se na čudo, strast i faktor iznenađenja nosila u Ligi šampiona sa mnogo jačima od sebe, Igor Bišćan će otplesati svoj labuđi – labud je nezgrapan, nimalo graciozan, ima plavu kosu koju nije očešljao otkako je došao na Mersisajd i izgleda kao da je non-stop mamuran, ali nekako funkcioniše – ples i zavredeti poštovanje, ne samo smejanje, Kopa i ostalih tribina.

Bišćan je menjao Džerarda, pa je menjao Ćabija Alonsa, dozvolivši Didiju Hamanu da radi šta hoće po terenu: bio je odličan protiv Leverkuzena na Enfildu, bio je neprelazan u Torinu u onom revanšu koji je trebalo preživeti i nadživeti, stavio je u džep Lamparda i Robena u oba polufinala protiv Čelsija: nikada čudniji, nikada gori tim (on, pa Đimi Traore, Baroš, Nunjez, Vornok, Velš...) nije stigao u finale Lige šampiona, i Igor Bišćan bio je doslovno maneken te bizarne družine što će se dovući do Istanbula, a znamo šta je bilo u Istanbulu.

Igor će Bišćan, tako, sa medaljom prvaka Evrope i sa aplauzima Enfilda – sa tri-četiri meča je izbrisao tri-četiri katastrofalne sezone – otići iz kluba, a sve do dolaska Dirka Kajta bio je jedan od omiljenih kultnih heroja Liverpula.

Hrvata će put dalje voditi u Panatinaikos, vratiće se u svoj Dinamo i opet sa kapitenskom trakom privesti karijeru kraju, a onda – umesto svih ljudi, svih fudbalera koji su znali da se igraju i koji su izgledali kao da su jako inteligentni na terenu, eto, baš on! – postati trener.

Zbog trenerske smo ga se karijere i setili: Igor Bišćan je prošle sezone doveo ljubljansku Olimpiju do duple krune, ali je ipak ostao bez posla – Mandarić voli da žonglira podanicima, nemamo drugo objašnjenje – a onda je pre samo mesec i po postao trener vicešampiona Hrvatske.

Ako je preblago bilo reći da se Igor Bišćan pre skoro dve decenije nije snašao u Liverpulu, kako onda rečima dočarati doček u Rijeci?

Protiv Luke Modrića na susretu Totenhem - Dinamo Zagreb

Ne, nema nikakve veze sa rezultatima, bilo bi donekle, znajući kako je igrao i šta je ko o tome mislio, bilo bi očekivano da Bišćan nema pojma i da mu ide mnogo loše, ali nije to. Naprotiv., U šest utakmica, Rijeka koju vodi nekadašnji hrvatski reprezentativac ostvarila je pet pobeda, a trešnja na vrhu Rujevice (na Kantridi se fudbal i dalje ne igra, a kad će ne znamo) bio je trijumf nad Dinamom u proteklom kolu.

Bišćan, kojeg mnogo severnije od Kvarnera, u jednom jednako lučkom gradu i dalje vole, čak i ako ne znaju više zašto, došao je u sukob s navijačima. Oni najverniji ga bojkotuju, zakleli su se da neće pevati na stadionu dok god je on tu, i na svakom koraku mu u gradu stavljaju do znanja da je nepoželjan.

Nije problem, kažu u Armadi, što je Bišćan osvedočeni navijač i legenda Dinama; njemu se pamti jedan greh iz mladosti, kada su se Modri još zvali Kroacija, u jesen 1998. Rijeka je gostovala na Maksimiru, a Bišćan je tog dana postigao svoj prvi gol u karijeri...

... I proslavio ga tako što se uhvatio za međunožje i psovao navijače gostiju.

Sezona 1998. na 1999. je sve do poslednjih ulaganja i prve titule u istoriji bila rana na duši navijača Rijeke, pošto je Kroacija tada jednostavno morala biti prva (godinu ranije, i kod nas je morao da bude prvi jedan drugi klub, koji sada postoji tek nešto manje nego što postoji Kroacija), pa je Bišćanov dišpeto utoliko bolniji i trajniji, zakasnelom izvinjenju uprkos.

Bišćanova Rijeka u subotu popodne gostuje Osijeku, u derbiju kola, i Igor misli da bi još jednom pobedom možda uspeo da ubedi zadrte navijače bijelih da prošlost ostave u prošlosti; ako je verovati njegovoj opoziciji, to se neće desiti, ali čovek poput njega, kultni heroj jednog drugog kluba u jednoj drugoj luci, zna da je vreme majstorsko rešeto.

Uostalom, njemu se nekad davno sprdao ceo Kop, pre nego što je odlučio da ga, ipak, malo zavoli...

HRVATSKA 1 - 16. KOLO: 

Petak

Lokomotiva Zagreb - Slaven 1:1 (0:0)
Istra - Inter Zaprešić 0:2 (0:1)

Subota

15.00: (2,25) Osijek  (3,05)  Rijeka (3,25) 
17.30:  (10,00) Rudeš  (5,50)  Hajduk (1,25) 

Nedelja

15.00:  (1,25) Dinamo  (5,20)  Gorica (11,00) 

NAPOMENA: Kvote su podložne promenama

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

FOTO: Reuters

Najnovije vesti


×