PRELAZZI: Napolitanski ulični pas

Nećemo, ovog puta smo pametniji, ništa o sudbini i komentarima, ni reč o tome koliko bi bilo neverovatno da Napoli večeras slavi u Torinu, pa da u poslednja tri kola gledamo, nije preterivanje, borbu na život i smrt za Skudeto.

Neka ga ono groblje, neka miruju srećnici koji su su odselili posle drugog i poslednjeg trijumfa, proleća 1990. godine, a već nekoliko sezona predosećaju nezvane goste na večnom počivalištu.

Neka negde tamo i simbolike o snegu koji je zabeleo, i o Mauriciju Sariju koji bi ispunio usud svojih predaka, i o Maradoni koji bi najzad dobio ovozemaljske naslednike, i o ispraćaju u Torino u subotu popodne, i svim emocijama što bi, kad to vidite, morale da vas pogode.

Sem ako vam je srce od tungstena i/ili napravljeno u fabrici FIAT...

Nećemo samo iz jednog razloga: naučili smo, valjda, dosad koliko potentna, koliko nepokolebljiva, ume da bude scaramanzia.

Sujeverje je na Apeninima važno jednako koliko i ona bratija u srcu Rima, i ne treba ga izazivati. Nemojte nikako prosuti maslinovo ulje na pod, jer nećete imati para, ne dozvolite da vas metla dodirne kada neko mete kuću jer se nećete udati ili oženiti, ne stavljajte nikada svoj šešir na nečiji krevet jer mu to proriče brzu smrt, i nemojte pisati o tome da bi Napoli posle skoro tri decenije mogao da osvoji titulu, jer se to, žalimo slučaj, baš onda neće dogoditi...

Ovo je, zato, bez ulaženja u prognoze – mada će malo biti tiketa danas bez tog para? – i bez ikakve navijačke pristrasnosti, priča o momku koji zaslužuje pobedu, i gol na stadionu Juventusa, i svu sreću ovog sveta.

Ne, nije Lorenco Insinje, rođeni Napolitanac koji je imao mnogo toga da dokaže prvo svom gradu i svojim ljudima, pa tek onda ostatku planete, mada jeste njegov ortak iz, makar ove sezone, najboljeg napadačkog trozupca u kontinentalnom delu Evrope, čak i ako ne zaboravimo Pariz.

Ono što su Salah, Mane i Bobi Firmino tamo u Premijer ligi, to je u Seriji A pomalo čudnovati triling Insinje – Kaljehon – Mertens, za koji bi logika verovatno rekla da neće imati previše šanse da bude toliko uspešan.

I kakvu samo sreću živimo što logika ne igra fudbal, nego ga igraju Dris, koji navuče na sebe dva defanzivca i ostavi prostor Lorencu da bude “desetka”, pa da izvuče loptu na bok gde je čeka Hose za savršenu parabolu, koja ide, kako fudbal ponekad ume da bude jednostavan, pravo ka čoveku koji je sve skrivio i koji će biti tema ovog štiva, kad već ne smemo da ureknemo Napoli.

A zar bi neko smeo, neka nam oprosti i onaj drugi usvojeni Napolitanac, Hamšik, da bude u fokusu pred večerašnji derbi, sem Drisa Mertensa, najboljeg strelca svetloplavog tima koji je večeras u ulozi kočopernog izazivača, čudesnog Belgijanca čijem suzdržanom i dugačkom usponu ka vrhu (prešao je iz PSV-a u Seriju A kada mu je bilo već punih 26 godina, i bio vazda nekako najpovučeniji među stasalom belgijskom generacijom) nedostaje samo kruna?

Sve nekako počinje sa psima. Onim uličnim. Džukelama, avlijanerima, nazovite ih kako hoćete.

Bio je mart prošle godine kada smo saznali za tu neobičnu ljubav omalenog Belgijanca – visok je kao Mesi, a želi da ostavi pečat kao jedan drugi Argentinac – prema četvoronožnim prijateljima.

Mertens je podbo jednu loptu na Olimpiku, prevario golmana Rome Vojćeha Ščešnog, a onda se zaputio ka korner zastavici i – hajde da ne jurimo eufemizme – zapišao je. Kao da je hteo simbolično najzad da obeleži teritoriju, da kaže da će tu da ostane.

Isprva smo mislili da je posredi samo velika promućurnost inteligentnog dečka iz Leuvena, duboki naklon Finidiju Džordžu i sjajnim nigerijskim orlovima koji su nam podarili onoliko radosti na Mundijalu 1994. U meču protiv Grčke Finidi je imao sličan “boc”, a onda se spustio na sve četiri i simbolično se pomokrio po terenu.

I jeste, nasmejao se kasnije glavni protagonista, ali bilo je i nešto iza toga. Dris Mertens, eto, jako voli pse. One najobičnije, one nesrećne, one koji drhte na kiši i traže malo hladovine u uskim napuljskim uličicama, one koji preživljavaju na ostacima iz smeća, i koji su jedini, valjda, blagodarni kada nekada najlepši grad na smetu zamiriše, usled neodnošenja đubreta, kao poveća deponija.

Mertens je nedugo pre tog gola sa svojom suprugom Katrin usvojio jednu lutalicu iz kafilerije, a uskoro se po društvenim mrežama pojavio i klip kako dobar deo pozamašne plate troši skupljajući hranu za ostavljene pse.
"Psi te vole zbog onoga što jesi; njih baš briga da li si fudbaler i koliko imaš para. Nekad su ljudi dobri prema tebi samo zato što si poznat. A pas nema pojma jesi li poznat. On samo vidi kakva si osoba".

Nije, da ne graknu odmah oni sa mentalitetom prosečne nadrndane i napirlitane babe iz Tašmajdanskog parka, nije da se Dris Mertens rukovodi isključivo onom “što više upoznajem ljude, to više volim pse”.

On redovno posećuje bolnice – nekada se i preruši, jer ne želi da se o tome piše – obilazi bolesnu decu i apeluje na sve svoje pratioce i fanove da budu malo bolji ljudi i da odvoje svoje vreme, ako već ne mogu svoj novac, za one koje nemaju. U svetu nadobudnih i otuđenih zvezda, kraljeva Instagrama koji samo što ne broje novac na WC-šolji, Dris Mertens, taj tihi, uporni, pristojni tip, deluje kao aberacija...

No vratimo se za trenutak kučićima. Tim psima, koje bi neko prozvao lutalicama, a neko drugi, na primer, slobodnim dušama i jedinim pravim gradskim likovima, ceo život zavisi od sreće. Hoće li ih udariti kola ili će svoj uglavnom kratak životni vek završiti u nekom besnom okršaju u čoporu, hoće li ih neko na ulici šutnuti ili pomaziti, hoće li neko videti u njima odanost, pa ih usvojiti, sve je jedan veliki rulet, koji se igra jer ti ništa drugo ne preostaje.

Drisa Mertensa pogledala je sreća pre godinu i po, i na radost stadiona San Paolo, koji i dalje proizvodi najlepše pesme, ako ne i najjači zvuk, ne izgleda da će prestati.

Karijera prebrzog Belgijanca pomalo je stagnirala, posebno pod Rafom Benitezom. Jeste on umeo da pruži neke sjajne partije – neke kada bi igrao desno, desna mu je i prirodna noga, mada bi bio tek ubojit kada bi krenuo da maršira levom stranom terena, pa se onda uvukao u sredinu – no bilo je to tek eratično, i sa jedva dvadesetak golova za tri sezone.

Belgijancu su već predviđali odlazak u neki manje bitni engleski klub, beše se Votford te sezone kada je ušao u Premijer ligu raspitivao za njegovo zdravlje, a onda je baš u Juve otišao Gonzalo Iguain i posle kolektivnog hvatanja za glavu i srce, u Napulju su shvatili da i dalje nemaju špica.

Arkadiuš Milik, koji je na trenutak zaličio na vrlo pristojnu zamenu za odbeglog Argentinca, teško se povredio i nikada više, nažalost, nije bio onaj stari.

A onda je Mauricio Sari video nešto zbog čega će mu i danas po Sekondiljanu, Montekalvariju i Pendinu prilaziti osamdesetogodišnjakinje da mu se poklone, požele sreću i poljube ruku, a zbog čega će se sam Sari nemalo puta udarati u zadnjicu, ne samo od sreće.

Sari je, počev od meča protiv Bešiktaša, koji će Napoli izgubiti, ali će u perspektivi dobiti mnogo više, shvatio da Mertens može da igra špica. U stvari, da Mertens mora da igra špica.

Četvorooki bankar iz Banjolija mnogo puta će, iskren i odrešit kakav jeste, i javno prekoriti sebe zbog toga. Jer, Mauricio Sari je mnogo kasno, reći će, shvatio da Mertens može da igra špica. U stvari, da Mertens mora da igra špica.

Niskog težišta, brz i umešan taman toliko da bekovi misle da ga mogu ukrotiti, a onda im se on izmigolji i ostavi da dahću iza njega, Mertens će se naljutiti ako ga danas nazovete “lažnom devetkom”, što je moniker koji mu uglavnom naturaju fudbalski komentatori.

Nisam ja baš rođen kao špic, niti sam ikada to igrao, objasniće i tako pokušati da se iskupi za nemali broj propuštenih prilika, posebno u onim prvim danima prelaska na novu funkciju, ali nisam uopšte lažan, ni na koji način.

Kako bi i mogao da bude, kada je uspeo da se prešalta sa krila u centar i to na pragu četvrte decenije života, kada bi mnogi njegovi ispisnici tražili lakše načine da uživaju u ostatku karijere ili bi već natuknuli svom agentu da im traži neke kineske solde...

On je, ukratko, mešanac kakve voli, u njegovoj igri ima baš svega, i od oca koji je bio nastavnik fizičkog u jednoj školi (odatle mu sprema) i od majke koja je bila profesor univerziteta (odatle mu puna kuća knjiga i, još važnije, koeficijent inteligencije kojim na terenu vidi ono što drugima promakne), i holandske škole fudbala kojoj pripada i po jeziku i po profesionalnoj edukaciji, i južnjačke strasti i flamanske proračunatosti.

Ostaće zauvek grehota što Mertens nije bio klasični napadač od malena, jer ko zna da li bi brojke bile još neverovatnije od 28 ligaških golova prošle sezone i još 17, dosad, ove.

Ali ako se večeras, pa u naredna tri kola, zahvaljujući ovoj pravoj pravcatoj “devetki”, dogodi ono što ne smemo da pomenemo –  scaramanzia je opasna rabota, ne treba je izazivati ni sumnjati u nju, ne s proleća 2018. – niko o tome neće razmišljati.

Niko, u stvari, ni o čemu neće razmišljati.

Samo će neko, možda baš junak ove priče, primetiti da su Napolitanci, oni pravi, kao ulični psi. Oni koji te vole zbog onoga što jesi, i kakva si osoba, i vole te odano, do kraja, do koske.

A od univerzuma traže, eto, samo malo sreće.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images, Shutterstock