PRELAZZI: Neznani golgeteri i Sportingovo dugo čekanje

Lako je na onaj prvi osećaj, kada se tek nađete u okolini stadiona “Žoze Alvalade” u Lisabonu, pomisliti da je tradicija samo istrošena, izduvana reč.

Ne samo zbog onih šarenih stolica unutar zdanja, nego što, uprkos tome što se zmija navijača koji čekaju da kupe karte proteže stotinak metara, sve deluje prilično nefudbalski: odmah do ulaza na “zapad” je, recimo, veliki “Lidl”, pa se sudarate sa ljudima koji nose pune kese iz nabavke, kao da je svima legla plata u sredu uveče, a zaljubljeni idu i u bioskop, držeći se za ruke...

Prvi utisak, naravno, vazda je varljiv, i ne bi Sporting bio Sporting da se tako lako odriče svoje istorije.

Hajde što na stadionu upadljivo pišu svi uspesi, sve titule, uključujući i četiri predratne koje im ne priznaju, i ona dvojica igrača koji su bili, ne po jednom, najbolji fudbaleri na svetu – Luis Figo i Kristijano Rolando, naravno – nego i što se sećaju, cele ove sezone, u kojoj bi po vođstvom velikog Žorža Žesusa mogli i do pehara, prvi put posle 2002. godine (kakvo je to dugo, predugo čekanje), sećaju se najboljeg igrača u svojoj istoriji za kojeg verovatno nikada niste čuli.

Nije to retko, naravno, svi ti fantastični fudbaleri koji su postojali ne pre Jutjuba, ne pre televizije u boji, nego i crno-belih snimaka, kada je i živi prenos na radiju bio izuzetak, prirodno su gurnuti u zapećak kolektivnog pamćenja, ponajpre jer ih je nemoguće porediti, taman kao da su to dva različita sporta, a ne samo različite decenije; da nema velikih klubova kao što su lisabonski "Lavovi” da ne zaboravljaju svoje, ostali bi samo kuriozitet za apsolutne posvećenike ili za Predraga Dučića, koji je zadužen za skidanje patine sa svih pepija bicana koje nismo mogli da gledamo.

Svaka prodata sezonska karta na Alvaladeu ove godine posvećena je stogodišnjici rođenja Fernanda Pejrotea, najboljeg strelca u istoriji Sportinga i čoveku koji je u svoje pero mogao da stane uz rame Ronaldu ili Figu, pa i da ih prevaziđe. 

Desetog marta 2018, šest dana posle gostovanja u Portu Serđa Konseisaa koje bi moglo i da odluči o tituli, posebno ako Benfika, na koju je ovih dana baš ljuta crvena polovina Lisabona, nastavi da posrće, biće i zvanično obeležen njegov rođendan i njegovih dvanaest čudesnih sezona koje pamte samo najstariji Portugalci.

Svaki gol zeleno-belih postignut na domaćem stadionu, u stvari, na neki način je omaž čoveku čija statistika izaziva nevericu. I kada je Sejdu Dumbija postigao het-trik u pobedi nad trećeligašem Vilaverdenseom u osmini finala Kupa Portugala u sredu, i večeras kada protiv Portimonensea na teren izađu Bas Dost i mirni Vilijam Karvaljo i čudesni Želson Martins, koji do stotke ubrzava taman kao onaj njegov nigerijski prezimenjak iz najslavnijih dana...

MOZZART KVOTE
(1,25) Sporting (5,70) Portimonense (9,50)

Čak i na zvaničnom sajtu Sportinga, valjda se ne uvredi Kristijano ako ikada naleti na to, postoji tekst pod naslovom “Ronaldo i Pejroteo? Obojica su bili najbolji”...

Pa opet, valjda jer je bio prerano, ili samo zato što je na vrhuncu moći bio dok je planeta krvarila u Drugom svetskom ratu (Portugal je bio neutralan, i tih godina igrao mečeve samo sa “kolegama” poput Španije i Švajcarske) nije Fernando Baptista de Seišas Pejroteo de Vaškonkeloš dovoljno poznat, sigurno ne kao impozantna trojka superstarova po kojoj se i danas prepoznaje, i uvek će se prepoznavati portugalski fudbal: Euzebio, Luis Figo, i naravno Kristijano Ronaldo...

Smatra se da je tokom tuceta godina koliko je momak rođen u smiraj Prvog svetskog rata u Umpati, u Angoli, u to vreme koloniji portugalske imperije, proveo jureći za loptom, postigao više od sedam stotina golova; ono što se zna i što piše u izveštajima na požutelim stranicama tadašnje štampe – a portugalska je sportska štampa uvek pratila neviđenu popularnost igre – jesu 332 gola na 197 mečeva u ligi, skoro jedan i po u proseku za 90 minuta, sve za Sporting, naravno, i još dvesta komada u drugim takmičenjima; te 15 pogodaka na 20 utakmica za reprezentaciju Portugala od 1938. do 1949. godine.

 

#Peyroteo, #SportingCP legend, has the best goal avg in history with 1.62 per game. Scored 635 goals in 393 matches. pic.twitter.com/dyYyiyO2Xn

— Sporting CP_en (@SportingCP_en) September 12, 2014

U Sporting je došao kao devetnaestogodišnjak jer ga je život naveo u Lisabon i jer se zaljubio u te boje, i iako je ostatak velike trojke želeo njegov potpis – slično se kasnije desilo i sa Euzebiom, kao i sa Mariom Kolunom, zauvek poznatim kao “Monstro Sangrado”, “sveto čudovište”, s tim što su potonja dvojica ipak odabrala Benfiku – i odmah je počeo da rešeta, počev od dva gola na svom debiju, protiv Benfike.

Tadašnji sportski list po imenu “Stadion”, preteča današnjih perjanica “A Bole” i “Rekorda”, napisao je da je reč o "odličnom fizičkom primerku, brzom trkaču koji bez mnogo muke odlično šutira, i veoma je smiren".

Upravo zahvaljujući Sportingu i njihovom zvaničnom Jutjub kanalu – eto ideje za naše klubove, sigurno bi se moglo zagrebati po javnim i privatnim arhivama i pronaći mnoštvo zanimljivih golova i akcija, pa to digitalizovati – od zaborava je spaseno nekoliko iskrzanih snimaka legende kluba.

Ne vidi se, okej, baš idealno, nisu ti prepotopski snimatelji bili baš ovako umešni, ali dovoljno je videti krcate tribine, čuti uzbuđenog komentatora i posvedočiti kako ga vuku za majicu jer ne mogu nikako drugačije da ga zaustave kada krene u dribling, jer će on svoj gol-dva-pet dati, čime god, pa se uveriti da je reč o impozantnom špicu, koji ne bi odudarao ni od najboljih “devetki” današnjice...

Taj tim u kojem je blistao četrdesetih vrhunac je dostigao pred kraj decenije. Zvali su ih “Pet violina” – Pejroteo, Albano, Žesus Koreja, Žoze Travasoš, Manuel Vaskeš – i uzeli su tri titule zaredom; odmerili su snage i sa Grande Torinom, najpopularnijim i najboljim timom toga doba, i slavili; Torino će kasnije još jednom doći u Lisabon, na megdan s Benfikom, i nikad se s njega neće vratiti...

Na sajtovima navijača Sportinga posebno se opisuje meč za titulu s proleća 1948, kada je u poslednjem kolu zeleno-belima bila potrebna pobeda od tri razlike da bi osvojili pehar. Pobedili su 4:1, Pejroteo je dao sva četiri komada, i to u razmaku od 34 minuta... Sezonu ranije, u 19 prvenstvenih kola, dao je 43 gola, a kao 22-godišnjak protiv Lese je postigao celih devet, što je i dalje rekord u onome što se sada zove Primeira.

Kako je davao golove i kako je igrao, tako lako i usput, tako je i otišao: jednog dana je samo saopštio da se neće više baviti fudbalom, da mu je osnovni posao, prodavnica sportske opreme, pred bankrotom i da bi želeo da se posveti tome. Nije uspeo, i godinama kasnije izdaleka je, iz rodne Angole – koja će tek sedamdesetih izvojevati nezavisnost – pratio svoj Sporting.

Simbolično, vratio se u Portugal na početku rata u Angoli, 1961, postao kratkotrajni selektor, postiđeno napustio poziciju nakon poraza od Luksemburga od 2:4, ali je na toj utakmici u igru uveo mladog Euzebija i tako mu predao baklju koja će goreti sve do današnjih dana i onog momka sa Madeire, ovenčanim titulom prvaka Evrope...

Fernando Pejroteo preminuo je od srčanog udara, novembra 1978, u 60. godini života. Ostavio je brojnu porodicu, a jedan od njegovih potomaka, čukununuk, je i trenutni trener Setubala, Žoze Kuseiro.

I svedoči o veličini kluba, uprkos onom “Lidlu” i bioskopu u sklopu lepog stadiona nadomak metro-stanice “Grande Campo”, da ga se i četrdeset godina posle njegove smrti, i stotinu godina od njegovog rođenja, njegov Sporting seća.

Pa zar bi bilo išta prirodnije nego da se za okrugli jubilej, posle toliko čekanja, Sporting najzad u zanimljivoj trci u dvoje-troje (u zavisnosti od toga da li će Benfika rešiti probleme u svojim redovima do derbija zakazanog na “La Lužu” 3. januara) okiti titulom, pa da se zaokruži, simbolično, “sentenario” najboljeg igrača za kojeg nikada nismo čuli.

Ne mora sa sedamsto golova, ni sa devet na jednoj utakmici, ni da u Dumbiju ili Dosta uđe duh “Mister Portu-gola”, kao što je te poslednje trijumfalne sezone 2002. stanovao u Mariju Žardelu; biće fantastični Žorž Žezus zadovoljan i sa po 1:0 na svakom meču do kraja...

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.
Foto: Action Images.