PRELAZZI: Pitate me zašto volim Barsu

Sećate se kako počinje pesmica zahvaljujući kojoj je mali Zoki otišao u Kumrovec, stazama detinjstva Josipa Broza i pod budnom pratnjom jednog drugog druga, Raje? “Pitate me da li volim Tita? Znajte, tako nešto se ne pita...”

Na to liči svaki argument u svakoj svađi, dobro, raspravi, kada neko pomene Barselonu. Na svakog ko se izlane da i dalje ceni najbolji katalonski klub – zbog filozofije, zbog kreda, zbog Krojfa, zbog Mesija – doći će jednak broj onih koji će želeti da ga ponize: pominjaće penale, patuljke, nameštaljke, osionost, osornost...

Neka ih. Ne znaju (za) bolje.

Pitate me da li cenim Barselonu? Znajte, tako nešto se i ne pita...

Ne morate da je obožavate, dakle, ni potpisnik ovih redova nije lud za njima, i često ga nerviraju, želi im da ne osvoje titulu sem kada je apsolutno zasluže, što nije uvek slučaj, ali ko ne poštuje Barselonu, taj ne ceni ni fudbal, a kamoli život.

Ko nije dočekao kraj utakmice – šest jedan! – sa knedlom u grlu, ma šta da mu piše u pasošu, ma koliko navijački ostrašćen bio, taj ne voli i ne razume ovu igru.

Šest komada je dala Barselona u prohladnoj noći na onom stadionu koji je verovao i kada pola Barsinog tima nije verovalo, i neka je od tih šest samo jedan bio spektakularan, neka su svi ostali bili srećni, neka nisu bili ni zasluženi, ali desili su se i ponovo vratili nadu u Čuda.

U jednom od prvih zapisa o prenosu fudbala na daljinu (tada radijskom), pisac Vinifred Holtbi ovako je opisao uzbuđenje koje se osećalo kada su padali golovi:
“Želeo sam više golova. Baš me bilo briga ko ih je postigao. Nisam znao ko igra i šta igraju, ili gde igraju ili zašto. Ali želeo sam osetim žmarce duž kičme, i kako mi se ubrzava puls, i kako mi se dlake polako podižu u samom korenu dok neki glas iza zastora viče da je pao gol”.

Fudbal je najpopularnija igra na svetu, objasniće vam teoretičari nalik na Dejvida Goldblata, jer je jednostavan, jer ima vrlo krut sistem – gol je gol je gol je gol, ne može da vredi dva ili tri ili sedam, kao pogodak u nekim drugim sportovima – ali ritam igre najveća je njegova prednost. Lopta može da ide brzo, nepredvidivo, u svakom zamišljenom smeru, sa spinom ili bez njega.

Fudbal je jedina igra, nastaviće Goldblat, u kojoj se jednako vrednuju kolektivna organizacija i individualna briljantnost. Taj balans fizičkog i umetničkog, instantne reakcije i pažljivo proračunate taktike, to ne može nigde da se nađe.

Ali fudbal je iznad svega intimni osećaj, onaj trenutak kada lopta prelazi liniju i koji pogađa sve vaše ganglije, oni žmarci o kojima je Holtbi pisao pre stotinu godina. A Barselona ih je dala šest, onda kada je izgledalo da su i četiri nemoguća misija.

Sve od nabrojanog u teoriji fudbala Barselona je ispunila u samo jednoj noći, ali kakvoj: gol je gol je gol je gol, i tako šest puta, iako neki golovi vrede više od nekih drugih (mada posle samoubistva iz zasede Unaja Emerija i njegovih pulena treba dobro razmisliti o ukidanju pravila golova u gostima; zamislite kakva bi nas utakmica tek čekala posle Kavanijevog gola da se on nije računao duplo), lopta je išla i brzo i nepredvidivo, i tačno tamo gde treba i tamo gde nije smela, Luis Suarez ju je u jednom trenutku uhvatio, da bi u drugom širio ruke i drao se na Rafinju ili Rakitića; Barselona je imala kolektivnu organizaciju, a kada se ona raspala, usledila je individualna briljantnost, uparena sa mentalnom snagom koja je bila obrnuto proporcionalna strahu u očima Parizlija.

A onda je došla instantna reakcija – Serhi Roberto, momak kojem su se smejali jer je u Gradu svetlosti napravljen na budalu, taj momak je jednom nogom srušio arapsku repliku Ajfelove kule.

Biće onih, naravno, o, takvi nikada ne odustaju, koji će pominjati penale i jesu li ili nisu bili, pričati o natezanju sudijske petorke/šestorke (koliko li ih već ima; oni se množe kao zečevi u sezoni parenja, a arbitraža je sve dubioznija), ali nije li to, kada podvučemo crtu, u stvari ono umetničko u fudbalu?

Pa zar nije istinska umetnost poigravanje sa stvarnošću, teranje gledaoca da vidi i ono čega nema i da umisli ono što nikada nije mislio?

Ako je tako,a  tako je, onda su Barselonini igrači zaista postmodernisti.

Pitate me zašto cenim Barsu?

Zato što je ona kao Sagrada Familija u tom gradu, nikad nezavršena i uvek impozantna, i za kišnih dana i sezona. Njena promena je stalna, ali njena baza se ne menja, otkako su Holanđani stigli na obalu Mediterana i obrnuli fudbal naglavačke.

Zato što niko nije mogao pre utakmice da se zakune da Barselona ne može da stigne 0:4, čak i ako misli da Luis Enrike nije trener za ovaj tim, i nije nikakav trener. Ali to je Barselona, a Barselona stiže 0:4 ako se Barseloni stiže 0:4.

Zato što niko nije prebacio kanal kod 3:1, jer kada Barselona igra, nešto čudesno može da se desi i dok trepnete, a kamoli dok skoknete do kuhinje ili kupatila. Nema mnogo klubova na svetu koji mogu to da vam prirede. Svega dva-tri. (I neka se sada ljute navijači Barselone, ali Real je isti takav, pa još veći.)

Zato što je kod 5:1 bilo pravo čudo da ga Barselona ne postigne, a ne da ga postigne. Kako će se to desiti? Nemamo pojma. Ali znamo da hoće.

Zato što nam je omogućila da budemo savremenici nečeg velikog, a toliko jednostavnog; najlepšeg fudbala koji smo imali priliku da gledamo u ovom veku, ne odstupajući od svoje filozofije čak i kada su im svi spremali svilen gajtan.

Zato što nekada ne pobede lepo, ali nikada ne pobede bezvezno; a fudbal je, znamo, kao seks – ako nije spektakularan, ako nije senzacionalan, ako posle njega možete sasvim okej da dišete i da se pravite da se ništa nije desilo, onda nije to neki seks, ni neki fudbal.

Zato što trpi sve naše kritike i sve hejtere i sve nas koji ponekad zaboravimo koliko smo srećni što je tu, baš sada i baš takva.

Zato što ima još sijaset razloga, jedan suludiji od drugih, ali hajde, ljudi, tako nešto se ne pita.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.