PRELAZZI: Pljuvanje u krupnom kadru

Scena je gotovo uvek ista, i ponavlja se nebrojeno puta tokom meča (a da nije toliko “fuj”, bilo bi ideje za MOZZART i neki novi specijal za kladioce: koliko ćemo to videti u prenosu uživo, u kom minutu, i koji će fudbaler prednjačiti): jedan igrač će promašiti šansu, ili će izbaciti loptu u korner, ili će pogledati ka semaforu četvrtog sudije i počešati se po glavi što je baš njegov broj izašao na toj lutriji, svejedno, kamera će iz tog ili već sedamnaestog razloga švenkovati na njega, a on će blago otvoriti usta, uzeti malo vazduha, izbaciti jezik...

... I grunuti dobru šlajmaru na travu.

Okej, ako je taj igrač Džejmi Karager, onda će verovatno istresti nos sa svim sadržajem, u gro planu; takve scene deca treba da gledaju samo u pratnji roditelja, ili da u ćošku ekrana stoji ono “18”, zlu ne trebalo, ali to je (bio) Džejmi Karager, i njegov nos, i sve njegove, da prostite, sline. A ako njemu ne možemo da oprostimo sline, kome možemo?

Ah, da, trebalo je da vas upozorimo da ovaj tekst nije za one sa slabijim stomacima.

I vratimo se zato onim makar mrvicu pristojnijima.

Nije pljuvanju u dalj mogao na finalu Lige šampiona da odoli ni veliki Zinedin Zidan, za kojeg nikada nećemo saznati da li će biti veći trener nego što je igrač bio Zinedin Zidan, jer to nisu iste kategorije – najgori su oni ljudi koji će vam reći kako je “film okej, ali knjiga je mnogo bolja”, kao da se te dve stvari mogu i porediti! – eto, čak je i Zizu, negde kod 3:1, kada je već mogao da se opusti i da uživa u plodovima svoje taktičke pobede nad Maksom Alegrijem, u tome što je Real po ko zna koji put dokazao da je najveći, i on je poklekao staroj navici, pa odapeo pljuvačku van tehničkog prostora.

U noći svog velikog trijumfa. Pred milijardu i jak kusur ljudi. U krupnom kadru. Pa neka je. I čak ni dvostruka magija Kristijana Ronalda ili onaj gol Marija Mandžukića nisu bili mnogo više fudbalski od tog nehotičnog, nesvesnog poteza.

Pljuvanje je fudbal, i obrnuto; i možda je šlajm, u doba ekstremne industrijalizacije fudbala i njegovog pada u vazalni odnos pred marketinškim, finansijskim i menadžerskim sizerenima, jedino što je preostalo od anarhičnosti koja je ovu igru činila nepredvidivom i, hajde da se ne plašimo te reči, muškom.

Preterujemo? Ta scena u svakom bogovetnom prenosu, kada se Kristijano Ronaldo ili Dejvid Bekam ili Stiven Džerard ili Leo Mesi, koga već volite i koga ne trepćući pratite kada pleše po terenu, kurtališu viška lepljive tečnosti ne bi li pročistili grlo i došli do dragocenog kubnog centimetra vazduha, to je jedino što režiseri ove igre nisu uspeli da rediguju, da skrembluju.

Mogu zabraniti zastave ili odlučiti da ih ne prikazuju na televiziji, mogu uskratiti dva i po minuta gologuze slave veselim “strikerima”, sada već davno izumrloj vrsti (sem na Evroviziji?), mogu utišati huk sa tribina ako krene neka pesma koja im se ne dopada – ili misle da se onom koji gleda neće dopasti – ali ne mogu, nikako, da sputaju fudbalera i onemoguće mu da pljune onda kada se njemu pljuje.

Jednom prilikom su, doduše, i to pokušali: one godine kada su svi pričali o svinjskom gripu (ili je to bio ptičji? Svejedno), vladina agencija Health Protection Agency, u kojoj su sedeli najbolji lekari Ujedinjenog Kraljevstva, savetovala je fudbalere da, je li, gutaju, kako ne bi došlo do širenja zaraze. Dodali su i da je, nevezano za zdravlje, pljuvanje “odvratno”. Što i jeste, ne treba da završite medicinu da biste to znali. Ali opet...

Nota bene: naravno da govorimo o onoj fiziološkoj potrebi fudbalera, nikako o incidentima o kojima se mnogo češće piše. Nije ovde reč o moronima popui El Hađija Dijufa, ni o notornim duelima poput onog koji će se zauvek pamtiti sa Mundijala u Italiji, gde Rajkard u osmini finala, u Milanu, Holandija – Nemačka, čak dva puta počasti frizuru Rudija Felera.

O “kupačkom” duelu Siniše Mihajlovića i Jensa Jeremisa osam godina kasnije da i ne pričamo; samo da im nismo dali da izjednače tog popodneva, njegov bi se gest našao tik uz Mirkovićevo šašoljenje Jarnijevog nerođenog podmlatka.

No to je tema nekog drugog teksta, to pljuvanje rivala je ponižavajuće, nimalo fudbalsko; ovde je reč samo o, hm, pljuvanju radi pljuvanja.

Ima onih koji će i u usputnom “kićenju” fudbalskog terena od glavnih protagonista videti varvarstvo, nepristojnost, nepatvorenu gadost, koji će primetiti da postoji još zahtevnih sportova, pa njihove telesne izlučevine uglavnom ne vidite na terenima ili parketima, i zašto su baš fudbaleri ti koji ne mogu da se suzdrže, zašto oni uvek daju loš primer, kao što ga daju kada foliraju, ili kada se prenemažu, ili kada psuju onako da možete da ih razumete i ako niste nikakav poliglota.

Nauka, naravno, ima odgovor: usta ti se osuše kada mnogo trčiš, sekret ti onemogućava da uzmeš dovoljno vazduha, to zna svako ko je makar i rekreativno trčao, nekmoli bavio se profesionalnim sportom.

Fudbaleri, sem što su često u krupnom planu, i sem što imaju površinu koja se neće klizati ako na nju padne malo tečnosti – za razliku od košarkaša, primera radi – najduže su u konstantnom pokretu bez ikakve pauze. (Gospodin teniser, dakle, može da sačeka gem ili dva pre nego što će uzeti vodu ili energetsko piće i rešiti ovaj problem; fudbaler nema tu mogućnost, sem na onim prevrelim utakmicama kada čak i sudija pozove tajm-aut.)

Ima, verovatno, istine i u tome da je ovaj potez idiosinkratičan, kulturološki (zbog čega ćete ređe videti sudiju kako se rešava mukusa, iako on trči jednako koliko igrači), da bi mnogi prestali to da rade ako bi mnogi prestali to da rade, i obrnuto; no bilo koja konkretna akcija vrhovnih fudbalskih vlasti protiv ove – priznajemo – ružne navike, o kojoj se nekoliko puta šuškalo u stranim medijima, bila bi suluda i verovatno neizvodljiva u praksi.

Stvar je estetike, ne etike, pa čak i ako ste Džejmi Karager, ili ste upravo na putu da osvojite Ligu šampiona, ali su vam usta i grlo tako prokleto suvi.

Pljuvanje nije lepo, učili su nas to od malena, ma šta, odvratno je. Ali je, čini se, potrebno fudbalerima. A možda je, eto, na neki uvrnut način potrebno i današnjem fudbalu.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.