PRELAZZI: Pod Goricom

Oprostite mi na prevelikoj slobodi i sebičnom prisvajanju prostora za svoja sećanja, ali dvadeseta će, pa i jače, godina kako nisam bio na tom stadionu. Znam, omatorilo...

Od tada je baš izmenio lik, prolepšao se, izgradio, modernizovao, ofarbao sijaset puta i nakrcao nekih kafića u svom podnožju, ali čini mi se da nije bagatelisao dušu, pomislim to o (retkim) trenucima kada se zateknem u gradu u kojem sam odrastao.

I svaki put me u mimohodu nešto malo lecne, valjda je to nepatvorena nostalgija, trenutak u kojem možeš da vidiš desetogodišnjeg sebe kako čekaš da se tamo kod biletarnice pojavi neki čovek, po mogućstvu stariji, pa kad zakorači sam ka kapiji, priđeš mu i svojim najboljim plačnim glasom pitaš “Čiko, mogu li s vama?”.

Onda ti on uz osmeh stavi ruku na rame, kaže redaru – koji ga poznaje, ali nema veze – “Mali je moj”, i eto te na plavim stolicama na “Zapadu” stadiona Pod Goricom, grebeš se i za dva lista “Pobjede” i za semenke, čekajući početak meča.

Bila je to fora koju smo moji rođaci Baćo, Bulat i ja radili svakog drugog vikenda (iako bi nam roditelji dali pare za karte), i nikad nismo ostali ispred stadiona. Čak i kasnije, kada smo prešli na “Jug” – tada u obličju velikih betonskih stepenica; “Istoka” nije ni bilo, sem zarđalih reklama i nekog građevinskog šuta, a “Sjever” se zidao i rušio naizmenično, kao Skadar na Bojani od korodiranog čelika – retko bismo platili ulaznicu, bilo je dovoljno da namigneš čoveku na ulazu i da počneš s njim da se pozdravljaš. Kao u onoj ne samo fudbalskoj pesmi “Zabranjenog pušenja”...

Okej, nije tek nostalgija, i do tog je izgubljenog osećaja sigurnosti, da imaš jedva dvocifreno leta, a da slobodno ideš na utakmicu.

U naredne dve i kusur decenije, koliko nisam gledao Budućnost u Podgorici, slike iz detinjstva vraćale bi mi se iz ko zna kog šupljeg moždanog girusa tek povremeno; čudno je to pamćenje, prečesto mu treba sasvim random okidač.

Činjenice su tu najmanje važne. Znam da Budućnost uglavnom nije gubila. Jedva se sećam momka koji se zvao Vanja Popović i kako bi na tribini neki ljudi pričali da za Vanju Partizan i Zvezda daju milion maraka, ali će njemu Dejo da završi da ode pravo u Milan.

(Nije otišao. Niti sam kasnije uspeo da saznam šta je bilo s njim)

Kad se nisu valjali milioni maraka, isti ti bi pričali o Deju i Mijatu, ili o Brnovićima, o Branislavu Drobnjaku, a oni nešto stariji, poput tipa s kojim si ušao na stadion, o Guzu Vujoviću, Momu Bakraču ili Antu Miročeviću, o finalu Kupa Maršala Tita i kako se ceo Titograd preselio u Beograd tog popodneva, nadajući se da će trener Marko Valok nešto šapnuti Mojašu Radonjiću, pa će ovaj da prevari Katalinića na golu Hajduka...

Memorija je mnogo pohabanija, i dobro je što je tako. Recimo, kada sam čuo da je prerano preminuo Peca Brzaković, pred očima mi se, kao da je bila prekjučerašnja subota, pojavio dan kada u Podgoricu dolazi Čukarički. Već smo bili na “Jugu”, iza gola i iza mreže bilo je stotinak “Varvara”, ne više, i jedan od njih, najglasniji, čitavo poluvreme otvoreno dobacuje usamljenom golmanu gostiju.
“Brzi, koliko ti je dala Zvezda, Brziiii?”

U prethodnom kolu, je li, bilo je tri ili četiri, možda i pet komada u mreži kultnog golmana jugoslovenskih terena, i ne sećam se kako se Čukarički proveo Pod Goricom, ali sasvim je moguće da je dobri Peca izbačen iz takta...

Ostalo mi je, zbog tog stadiona, da kad god na nekom meču neko zune loptu nebu pod oblake, pomislim “Ova je završila negde kod pumpe”, zbog svih onih priča o klincima koje smo znali, a nismo ih poznavali, što su čekali ceo meč nadomak tribine, za slučaj da jedan “fudbal” stigne do njih, pa da ga hrabro odnesu kao trofej u blokove, na Zabjelo, u Masline, na Konik, kuda već...

Oprostite mi na prevelikoj slobodi i sebičnom prisvajanju prostora za svoja sećanja, ali baš takvih se stvari sećam u predvečerje revanša Budućnosti i Partizana, u utorak uveče po julskom podgoričkom žaropeku. Ne znam nikoga iz mlade postave domaćina, sem Đalovića koji se poneo nekapitenski, ma šta da su uzroci njegovog nezadovoljstva, i ne treba im suditi samo po igri u Beogradu, ali nedostajalo je drčnosti i hrabrosti, vica i odvažnosti.

Partizan, na papiru i na terenu mnogo ozbiljniji i kvalitetniji tim, imao je svoje muke u prvom poluvremenu, svog Leonarda u drugom i opet Leonarda u trećem poluvremenu, no sasvim dovoljno da otalja posao i da na prvo ovogodišnje gostovanje ide kudikamo bezbrižan, već sa Olimpijakosom u mislima.

A timidna Budućnost, ako joj je stalo do bacanja rukavice u lice crno-belima – a znam da je čitavom gradu stalo – mora odnekud da izroni plavi superherojski plašt, da pusti mašti na volju i da pusti decu da se igraju.

Samo tako Podgorica i njeni neumorni “Varvari” mogu da se nadaju još jednoj ludoj noći, nalik na onu protiv Genka prošle godine, kada ozbiljan i, za naše prilike, skupocen belgijski tim dovodiš do penala napunjenih gaća, ili ponavljanju susreta protiv Deportiva, o kojoj smo pisali kada smo se sećali Brana Milačića.

Bilo je takvih utakmica malo, možda premalo za klub tako duge tradicije, klub koji troši desetu deceniju života, ali bilo ih je, a to je važno.

Bilo bi previše tražiti od momaka koji danas nose dres Budućnosti da sami preokrenu točak istorije što je pregazio Balkan i odtutnjao dalje u srećnije krajeve, pa još to protiv Partizana koji izgleda kao da ima potencijal da bude dominantan u srpskim okvirima i težak zalogaj u evropskim.

I glupo je reći da nije važan rezultat, ali ponekad uistinu nije, i biće dovoljno samo da pokažu želju, da nadtrče Đukićeve pulene, da naprave dva-tri poteza dostojna prethodnika koji su gazili tu travu u nekim prošlim životima.

Dovoljno, verujte, sećam se i toga, za svakog klinca koji se umuvao na stadion da bi gledao Budućnost.

Negde je, u predigri još prvog meča, objavljen sjajan tekst o tome da je Budućnost bila uvek veća u očima “posmatrača” – njenog grada i ljudi koji je vole – da se uvek od nje očekivalo više, da lokalpatriotska ljubav ume da pomuti razum pa da na stadionu i oko njega pomisliš da su “plavo-bijeli” odjednom favoriti.

Nisu, i neće biti ni večeras, ma koliko dobro da joj želimo, jer ako nema kluba koji nije propatio zbog raspada zemlje i posledične akumulacije kapitala što će u fudbalske institucije dovoditi sve mutnije čelnike i sve veće razbojnike i tatove, možda je dugo rastakanje ovdašnjeg fudbala uzdrmalo Budućnost više nego neke druge.

Kao što su Crvena zvezda i Partizan napravljeni da budu veliki klubovi u jednoj velikoj zemlji, a ne, da parafraziram Zorana Panovića, dobrovoljna društva za zaštitu Gračanice, Velike Hoče i srpskog življa severno od Ibra, tako je i Budućnost bila svoja na svome kada je bila ponosni klub od imena, prezimena i rodoslova u ramu značajnije kvadrature.

Zato se u novokomponovanim uslovima Budućnost jednostavno nije snašla. Zbog serioznih i serijskih nefudbalskih stručnjaka na čelu, no pre svega usled tumaranja u mraku i traženja identiteta, velikan crnogorskog fudbala nije, kao što se možda očekivalo iza referenduma, postao domintantan u maloj državi, redovni osvajač titula i kupova.

Naviknuta da bude ne samo podgorička, već i crnogorska institucija, rasadnik talenata koji bi okupljao najbolje što ima čitava Crna Gora, kao u nekom plavo-belom butiku.

Naučena da bude trn u oku bogatijima, koji bi sa rastućom nelagodom dolazili u Titograd i Podgoricu, bilo zimi kad zaduva $ever, bilo s proleća kad udare kiše, bilo u avgustu kad gospodin Celzijus plamti.

Velika taman toliko da se njena deca ne uobraze, mala taman toliko da je nadobudni potcene.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta