PRELAZZI: Portov izlazak iz provincije (i tri posebna Alžirca)

Pre Zizua, bio je Rabah Mađer.

Dobro, samo jedan od dvojice alžirskih majstora rođen je u Marselju, i ni za najvedrijih dana ne bi se mogle Atlaske gore videti golim okom iz njegovog doma, ali da ste pitali njegovog oca i njegovu majku, znali bi nepogrešivo, u svakom trenutku, u svako doba dana i noći, nema veze što je prošlo trideset godina otkako su je poslednji put videli, znali bi da pokažu prstom na jednu stranu, ka jugu: tamo, tamo je naša domovina.

I ima još nešto, Smail Zidan se verovatno nervirao što njegov sin dolazi s treninga i priča mu o nekom tamo Sliškoviću i nekom tamo Frančeskoliju – toliko ga je voleo da će dati Smailovom unuku ime po njemu; doduše, samo zato što ni na francuskom ni na arapskom Blaž ne zvuči baš kako treba – šta će ti oni, sine, kad postoji čovek na kojeg treba da se ugledaš, momak koji igra fudbal kako niko severno od Sahare i južno od Mediterana nije igrao, i da li ćeš ikada, zaboga, biti kao Mađer.
Rabah Mađer bio je, u nedostatku boljeg izraza, genije.

Pele mu je zamerao samo jedno: što je u onom finalu Kupa šampiona 1987. godine, kada će čitava Evropa saznati za njegovo ime, kada u 77. minutu dok Bajern već stavlja jednu bavarsku šapu na pehar, postigao gol petom – magija, čudo, promućurnost, spontanost – i okrenuo se.

Da se nije okrenuo, govorio je Pele, bio bi to najbolji gol svih vremena.

Ovako je bio samo fantastičan i presudan: Lotar Mateus će morati da bude nazočan, prvi put u karijeri, nemačkom krahu pred sam kraj finala, i jednog kasnijeg proleća u kojem će, ispred televizora, učestvovati i moja generacija, sve mu se desilo ponovo, kao loš film; samo što je umesto Portugalaca predvođenih Alžircem bio tu neki Englez, pa odmah potom i neki Norvežanin, u nekom crvenom dresu.

Rabah Mađer se ušunjao u peterac, loptu mu je doturio Žuari – samo tri minuta kasnije, Alžirac će uzvratiti uslugu Brazilcu i rezultat će biti okrenut naglavačke, i Porto će doći do trofeja – i onda ju gotovo nehajno, kao da je na školskom igralištu ili na čemu se već igralo u njegovom Husein Deju, petom prosledio u gol.

Znao je veliki Pele da pogreši u mnogo čemu, posebno kada bi mu sinulo da se bavi predviđanjem narednog prvaka sveta, pa neka bude da je pogrešio i u ovome: taj okret glavom Rabaha Mađera nije bio od straha ni od strepnje, bio je to dodatni udarac u samopouzdanje nemačke odbrane kojom komanduje golman Pfaf, pošto Karl-Hajnc Rumenige ne igra. Taj pogled je, oprosti nam, Pele, samo doprineo lepoti i snazi gola.

Ali čak ni čudo na Prateru neće toliko odzvanjati u kolektivnom nesvesnom najodlikovanijeg portugalskog kluba. Ne pamte oni Mađera nužno samo po toj peti koja se sprda sa ustaljenim svetskim poretkom i vraća portugalski fudbal na veliku mapu, prvi put u četvrt veka, prvi put u modernom fudbalu; jedan je drugi gol, i jedna je druga utakmica, jednako važna, ako ne i značajnija, za plavo-bele iz gnezda zmajeva.

Bilo je to na zimu iste godine, negde sredinom decembra, Artura Žorža već je zamenio Tomislav Ivković, Žuari je bio povređen, ali Mađer je i dalje bio tu, bilo je finale Interkontinentalnog – ili, kako smo ga i mi nekada od milošte zvali, Tojota – kupa, najčudnija utakmica u istoriji Porta, i ona koja je domaćeg velikana, člana slavne trojke, izvukla iz provincije i malograđanštine.

Nije, zato, ni čudo što su sredinom decembra, kada se vaš cenjeni kolumnista obreo u Portugaliji, svi dnevni sportski listovi – a portugalska sportska štampa ima dugačku tradiciju i veliki ugled – posvetili tom snežnom danu u Tokiju mnogo redova, reminiscencija i ljubavi, i što su se udarne informativne emisije, srećne li zemlje, otvarale snimcima jednog davnog meča...

Porto je igrao za svetsku titulu – a to jeste svetska titula, ne slušajte šta vam kažu oni koji bi da unize taj trofej – protiv Penjarola; zvuči čudno, ali Porto je bio mali klub spram urugvajske institucije, a ni Evropi baš nije išlo, te je od 1980. do 1987. samo Juventus uspeo da probije dominaciju Južne Amerike, i to na penale, i to protiv Argentinos Juniorsa...

Penjarol je, uostalom, u Tokiju već bio, pet godina ranije tukli su, prelako, Aston Vilu, i znali su šta ih čeka.

No za ovo nisu bili spremni. Za to da će se nebo doslovno otvoriti.

Da je to današnji fudbal, podsećali su portugalski novinari uoči tridesete godišnjice Portovog podviga, ne bi se ni igralo, pošto je sneg bio do članaka, pa do kolena, pa do kukova, pa onda više nije bilo ni bitno dokle, odložilo bi se za neki drugi dan, našlo bi se neko rešenje, ili bi Japanci već sagradili neku kupolu iznad Nacionalnog stadiona.

Ali bile su to osamdesete, grube, zadrte, zajebane osamdesete, i fudbal se terao čak i ako minimalnih uslova za teranje fudbala nije bilo. Po ciči zimi, sa loptom koja ne može da odskoči ni milimetar...

Postoji negde na Jutjubu čitava ta utakmica, devedeset mučnih minuta pa dva produžetka, i ne preporučuje se njeno gledanje čak ni najzadrtijim poklonicima fudbala; to je kao da kažete da volite filmove, pa vam neko uvali neko eksperimentalno onanisanje kakvog nadahnutog nemačkog sineaste, bez reda i radnje.

Ukratko, snežilo je i snežilo i snežilo, Porto je po ledu i zimi vodio, Mađer je šutnuo iskosa, pa je lopta stala u nekom jarku ispred mreže, pa ju je Fernando Gomes uterao u gol; Penjarol je pred kraj izjednačio, nije to bio ni šut nego bacanje po snegu, kao što nije bio fudbal nego je bilo grudvanje i trčkaranje okolo, da se igrači ne bi smrzli, pa su došli produžeci, prvo jedan, pa je počeo drugi, pa su svi čekali da se dese penali. Da, nekad za jedanaesterce govore da su nehumani, ali tada ne bi bili...

A onda je 109. minut i genije iz Alžira, koji je možda prvi put igrao na tolikom snegu, bude snažniji od jednog urugvajskog beka, i uspeva da potkopa, u močvari, loptu taman toliko da ona poleti iznad golmana; Eduardo Pereira se još nada da će ona pasti u blato i zaustaviti se, pošto pada neposredno pre linije, ali inercija je, čak i u Japanu, čak i u ovoj oluji, jača od razuma.

Nije bilo većeg, a bizarnijeg gola; važi i obrnuto...

Momak kojeg su dve godine ranije oterali iz francuskog Tura jer “ne može da razume taktiku”, dobija probni krug istog onog vozila čije će ključeve četiri godine kasnije zadužiti Vladimir Jugović – ta se “tojota” i danas čuva u Portovom muzeju – a masa tamo kući je toliko raspomamljena da avion sa igračima portugalskog šampiona ne može da sleti na pistu od navijača koji bi da dodirnu svoje heroje.

Da, pre Zizua bio je Rabah Mađer.

Od tada je, od tog Alžirca sa brojem osam na leđima, Porto veliki klub. Zato im se i mogao desiti Murinjo i još jedna titula prvaka Evrope.

Takav će, bez sumnje, biti i večeras.

Nismo samo u snegu – neće ga, srećom, biti večeras na Dragau, možda bude padala kiša i to je to – i nismo samo u onom meču pre trideset godina, nego nas evo pred sudar osmine finala Lige šampiona, Porto protiv Liverpula; i nismo putovali tri decenije unatrag i mnogo hiljada kilometara do Japana samo zato što su Porto i Liverpul klubovi koji baš vole tradiciju i rado je se sećaju.

Ne, tu smo jer je posle Rabaha Mađera, i posle Zinedina Zidana, bio – i još je – jedan drugi Alžirac, koji bi, uz obilatu pomoć opasnih Vinsenta Abubakara i Muse Marege, mogao da zada mnogo problema Klopovoj volatilnoj odbrani, čije rupe Virdžil van Dajk još nije uspeo da proštepa.

Jasin Braimi odrastao je u Francuskoj, na legendi o Mađeru, ali i na usporenim snimcima Zizua i Ronaldinja, koje je najbolji alžirski fudbaler i kapiten reprezentacije što će ovog leta biti dobar pik za neutralce skidao i upijao.

(Zar treba podsetiti da je aktuelni selektor Alžira upravo Rabah Mađer?)

Taj kralj driblinga možda još ne može da se nazove genijem, hajde neka izraz, u nedostatku boljega, sačuvamo za one koji su se i dokazali, ali ako večeras na muke natera Liverpul, možda ćemo i promeniti stav.

Braimi, dešnjak koji voli levu stranu terena, zbog čega pomalo podseća na obrnutog, samo još nepredvidivijeg Arjena Robena, po dolasku u Porto spremno je preuzeo Mađerovu “osmicu”, i sigurno su navijači na Estadio do Dragao s podozrenjem sačekali momka koji je u mlađim kategorijama Rena stasavao sa Damijenom le Talekom, ponajpre jer su čuli da on baš i ne voli da trenira i da se muči. Alžirac ih je, pak, naterao da se zaljube u njega.

Utakmica protiv Liverpula biće veliki test za “malog Mađera”: skauti premijerligaša već su ga pitali za zdravlje, a njegove deonice samo će da narastu ukoliko večeras u ekipi Serža Konseisaa bude namučio bekove gostiju sa Enfilda, u okršaju koji će teško biti dosadan. Agresivan, snažan i napadački Porto protiv verovatno trenutno najuzbudljivije napadačke linije u Evropi, Salah-Firmino-Mane.

No Jasin Braimi i resto igrača plavo-belih svesni su da u ovakvim utakmicama igra i tradicija; biće tu mnogo pominjanja snežnog Tokija, i jednog ranijeg Alžirca, i njegove pete na Prateru.

A Liverpul? Hajde da ne ostavimo ni njih bez prošlosti koju navijači ovog kluba, u nedostatku svetle budućnosti ili makar čudesne sadašnjosti, toliko vole: Liverpul je dva puta igrao protiv portugalskog velikana u evropskim takmičenjima, i nikada nije doživeo poraz.

No za priču u kojoj se dodiruju pehari, kontinentalni i svetski, mnogo bitnije, prvi put su se dva evropska giganta srela na proleće 2001. godine, Liverpul je vodio Žerar Ulije, i golove su dali Majkl Oven i Deni Marfi; šest godina kasnije, Fernando Tores je postigao svoj prvi gol, a onda i drugi gol, u Ligi šampiona za Benitezov Liverpul, bilo je teških, stvarno teških 4:1 u meču koji su “Crveni” morali da dobiju. Jednom od mnogih...

I oba puta posle Porta, sećamo se i toga, ako se već ne sećamo pete u Beču i snega u Tokiju, Liverpul je dogurao do finala evropskog takmičenja.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.
Foto: Action images