PRELAZZI: Savršen mali klub

Vreme čitanja: 7min | sub. 10.03.18. | 12:17

Punih sedam sezona, tim sa stadiona “Valley” bio je oplemenjujući sastojak Premijer lige, ali ona 2003. na 2004. ostala je posebno u pamćenju svima, i evo, petnaest godina kasnije, kada se Čarlton od jedne od najlepših prometnuo u jednu od najtužnijih fudbalskih priča – opaki strani gazda, direktorka koja nema veze s fudbalom

Englezi su takve – dok su takvi još mogli postojati – zvali, pomalo snishodljivo, “savršeni mali klub”. Bili su to oni stadioni na kojima se osećala porodična, prijateljska atmosfera, dok bi na terenu, uz harizmatičnog, dugogodišnjeg trenera, bio odabrani melanž mladih igrača poniklih iz akademije i prekaljenih prijatelja fudbala, uz poneku zvezdu koja bi se tu zatekla ili razvila.Taj bi tim opstanak obezbedio već negde u novembru, a onda bi igrali za svoju dušu, za svoje ljude, izluđujući favorite koje bi iznenadili kad god im se ćefne, a još više dovodeći u neprilike kladioce, koji nikako nisu mogli da ih uhvate...

Nije bilo boljeg primera za “perfect little club” u Premijer ligi od Čarltona pod Alanom Kurbišlijem, vrlo čudnom i samosvojnom figurom.

Izabrane vesti

Popularni “Curbs”, koji je vodio svega dva kluba u karijeri, već je ravno deset godina bez posla, i to samo zato što on to tako hoće – ili se radi po njegovom, ili se ne radi nikako, što su na svojoj koži osetili u Vest Hemu – uprkos tome što bi fanovi mnogih timova voleli da ih preuzme upravo on.Punih sedam sezona, tim sa stadiona “Valley” bio je oplemenjujući sastojak Premijer lige, ali ona 2003. na 2004. ostala je posebno u pamćenju svima, i evo, petnaest godina kasnije, kada se Čarlton od jedne od najlepših prometnuo u jednu od najtužnijih fudbalskih priča – opaki strani gazda, direktorka koja nema veze s fudbalom, protesti navijača koji godinama pate zbog toga u šta se sve pretvorilo, skandali u svlačionici, ispadanje iz prve pa iz druge lige, sveukupno odsustvo morala i plana – sećaju je se, na jugu Londona, više nego ikada...

Paolo Di Kanio u dresu Čalrtona

Bila je to ona čuvena godina Arsenalovih “Nepobedivih” sa trideset golova Tjerija Anrija, godina prvobitne akumulacije kapitala na Stamford bridžu pod Ranijerijem, sezona slobodnih strelaca Van Nistelroja i Sahe na Old Trafordu, sve sa po jednim ubitačnim špicem u gotovo svakom timu u ligi (Birmingem – Forsel, Aston Vila – Huan Pablo Anhel, Sautempton – Džejms Biti, Portsmut – Jakubu Ajegbeni, Mančester Siti – Nikolas Anelka, Totenhem – Robi Kin, a o Šireru da ne pričamo).

Pa ipak je Čarlton zamalo stao uz rame svim pobrojanim...

Potpisniku ovih redova dugo godina bio je to “omiljeni drugi klub”, i ne samo njemu; na ušuškanom, vazda krcatom stadionu terao se dopadljiv fudbal, svako je znao šta radi i na travi i van nje, pa Čarlton jednostavno niste mogli da ne volite, niti da se ljutite kada vas pobede. (U toj sezoni, recimo, oba puta će slaviti nad Liverpulom odlazećeg Žerara Ulijea i sve nervoznijeg Majkla Ovena.)

Dotad ne previše ambiciozni “Adiksi” usudili su se da sanjaju.

Imali su i s čime: gol je čuvao Din Kajli, koji je branio mnogo bolje nego što je izgledao; odbranom su komandovali stameni Herman Hrajdarson i Džonatan Forčjun uz obilatu pomoć brata Radostina Kišiševa i – neka navijači Liverpula slobodno zažmure – Pola Končeskog; sredinu terena držali su borbeni Irac Mat Holand, pretalentovani Danac Klaus Jensen i jedan Englez koji zavređuje poseban pasus; a pregršt opcija u napadu davali su Džejson Juel, Šon Bartlet, Kevin Lizbi, Jonatan Johanson, mladi Karlton Kol i legendarni Paolo Di Kanio, koji je te godine igrao svoju labudovu pesmu u Engleskoj, pre nego što se s podignutom rukom vrati u svoj Rim.

UTICAJ SKOT PARKERA

Mozak ekipe ipak je bio dečak koji će početi još u petlićima Čarltona, onda kada ovaj klub nije imao ni sopstveni stadion – “Valley” nije ispunjavao ni minimum uslova po novim pravilima uvedenih nakon Bredforda i Hilzbroa, a klub nije imao novca da ga rekonstruiše, pa su delili bunjište sa Kristal Palasom – i koji bi, da nije bio Englez, garant imao i mnogo bolju karijeru.Skot Parker bio je jedan od onih igrača koji su baš voleli da igraju fudbal. Darovit s loptom kao retko koji Britanac, Parker se vazda više oslanjao na strast nego na glavu, zbog čega su ga navijači morali obožavati gde god bi išao – a išao je, na kraju, u čak pet klubova u Londonu, plus u Njukasl.

Njegov vraški talenat izaći će na videlo svih mnogo kasnije, i tek će u ranim tridesetim postati i standardni reprezentativac, ali nadomak Griniča svi su već u jesen 2003. znali šta on ume i koliko je dragocen.Nije bilo bolje utakmice da o svemu ovome svedoči od malog gradskog derbija 2003. na Boksing dej. Čarlton je ugostio Ranijerijev Čelsi, u sudaru dvaju koncepcija: pričalo se da je Abramovič samo na Damijena Dafa potrošio više novca nego Alan Kurbišli za celih osam godina koliko je dotad samostalno vodio Čarlton!Na travi se to nije moglo videti, i niko na Veliju nije davao pet penija na imena kao što su Lampard, Makelele, Džo Kol ili Mutu: Čarlton je do nogu potukao Čelsi, bilo je 4:2 samo zato što je Gudjonsen dao utešni pogodak. Parker je igrao kao u transu, a golove su dala čak četiri igrača, što je bio zaštitni znak domaćih.

Zahvaljujući ovoj pobedi, pa onda i trijumfu na Vajt Hart Lejnu, Čarlton se popeo na četvrto mesto na tabeli, i sada znamo da se događaju stvari poput Lestera, ali tada nismo, i tada je sve moralo biti drugačije.

Kurbišlijevi momci uglavnom se nisu mogli pobediti na terenu – jedva je to učinio čak i moćni Arsenal – ali jesu mnogo zakulisnijim radnjama...

Svega desetak dana nakon što ga je sa najboljeg mesta gledao kako dominira, Klaudio Ranijeri zatražiće od gazde da iskešira deset miliona funti ne bi li mu doveo Skota Parkera i ne bi li obezglavio taj “savršeni mali klub” koji se usudio da bude toliko kočoperan i da se porve sa nimalo savršenim velikim klubovima.Bez Parkera, Čarlton je počeo da posrće. Od januara do aprila pobedili su samo jednom, na kraju završili sezonu kao sedmi, napravivši pledoaje za neki budući Lester, nacrtavši im šta nikako ne smeju da urade.

Koliko sada daleko deluju ti dani! Kada Kurbišli ode, i kada u Čarltonu postanu malo previše alavi, pa počnu da jure skupa pojačanja koja im nikada nisu pristajala, sve će krenuti naniže, mada će i u Čempionšipu ovaj klub biti primer kako se korektno radi, sve dok ne dođe trenutno drugi najomraženiji čovek u čitavom Londonu. (Prvi je, avaj, Arsen Venger...)

KAKO JE BELGIJANAC ROLAN DIŠATELE UNIŠTIO JEDAN POKRET?

Belgijanac Rolan Dišatele je posebna vrsta skorojevića. Nekada su bogataši kupovali kola i rizorte na Kosta Smeraldi, danas žele medije, fudbalske klubove i da se bave politikom. Dišatele ima svoju partiju, bio je i senator, ali je najpoznatiji po tome što u svom vlasništvu ima čak četiri fudbalska kluba, čime propise ne samo izvrgava ruglu, nego im kroz osmeh pokazuje srednji prst.

Dišatele se dočepao mađarskog Ujpešta, španskog Alkorkona (valjda je i on za njih čuo onda kada su tukli Real!), te Karl Cajs Jene i na koncu Čarltona, dok je tek pre koju godinu ostavio na miru Standard iz Liježa, sa čijim se “ultrasima” umeo i fizički sukobiti.

Njegov način rukovođenja u svakakvoj je suprotnosti sa vrednostima i kredom Čarlton Atletika. Umesto domaćih igrača, on sa pokretne trake dovodi sumnjiva pojačanja, tumbajući “rostere” svojih klubova; njegova arogancija i nekompetentnost možda je najočitija u činjenici da je od 2014. do danas zamenio čak devet menadžera (u klubu koji je od 1995. do 2006. imao samo jednog!), mada oni nisu ni važni, pošto se za sve pita izvršna direktorka Katrin Meir, žena koja ne priča o tradiciji i istoriji, nego o “tržištu” i “rebrendiranju”, a navijače naziva “potrošačima”.

Potrošači!

Pre dve godine, primera radi, uprava je pokušala da oduzme sezonsku ulaznicu jednom dugogodišnjem navijaču zato što je na društvenim mrežama kritikovao njihov način rukovođenja, i pripretila da će svako naredni proći isto.

Od stabilnog člana makar Čempionšipa, Čarlton je u Dišateleovom korporativnom evro-eksperimentu postao bledi stanovnik sredine tabele Lige jedan, lepi stadion Veli poprište otvorenih sukoba “potrošača”, okupljenih u organizaciji CARD (Charlton Against Roland Duchatelet) sa vladajućom vrhuškom. Prekidali su utakmice ubacivanjem velikih lopti, održavali proteste i mitinge oko stadiona, tražili investitore koji bi pokušali da vrate klub korenima, agitovali da se ne ide ni na gostovanja ni na domaće utakmice.

Ima li, ipak, nade za ovaj nekada neodoljivo slatki klub? Izgleda da ima: poslednje vesti sa Ostrva kažu da se pojavio neimenovani konzorcijum koji će otkupiti deonice od Dišatelea, najverovatnije već do kraja sezone, mada je sasvim moguće da je posredi samo medijski spin prevejanog belgijskog multimilionera.

Zato, valjda, navijačima Čarltona – sviklih na grč na licu i na oboreni pogled – i nije previše važno šta će njihov klub uraditi u prvenstvu ove sezone. Danas, recimo, gostuju Piterbrou, u utakmici koja može da ih vine na mesta rezervisana za plej-of Lige jedan ili da ih ostavi da tavore još najmanje jednu sezonu, ali će mesta rezervisana za gostujuće navijače ostati gotovo prazna.

Ne treba im zameriti: oni se ipak sećaju kako je komandovao Alan Kurbišli, kako su igrali Skot Parker i Di Kanio, kolika je stena bio Herman Hrajdarson i koliko je lopta volela Klausa Jensena; oni znaju šta je to biti “savršeni mali klub” i koliko je stravično što toga više nema,.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista portala MOZZART Sport;
Foto: Action Images


tagovi

Paolo Di KanioPrelazzi

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara