{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
"Kao što drvored Kostolanji pripada Ileškom drumu, tako ja pripadam Ferencvarošu”...
PREMOTAVANJE: Bela vrana
""

(Pola veka od jedine mađarske – i pomalo srpske - Zlatne lopte)

Pariz, pozna jesen 1967. Redakcija uglednog lista Frans fudbal.

Glavni urednik Maks Urbini potpisuje dva zvanična pisma. Jedno je adresirano na Fudbalski savez Mađarske, a drugo na tamošnjeg šampiona – Ferencvaroš. Fradi (od milja), drugi najpopularniji dunavski klub, samo koji mesec ranije prišio je drugu zvezdicu iznad grba i u ono vreme bio treći najtrofejniji tim Evrope, posle Seltika i Glazgov Rendžersa...

Pismo ovako počinje:
“Poštovani, naša je čast i privilegija što možemo da obavestimo da je vaš fudbaler, Florijan Albert, izglasan za najboljeg igrača Evrope za tekuću godinu”...

Posle izraza poštovanja, čestitki i obaveštenja u vezi sa zvaničnom ceremonijom povodom dodele prestižnog priznanja, sledi rang lista najboljih evropskih fudbalera za 1967: Florijan Albert 68 bodova, Bobi Čarlton (Mančester Junajted) 40, Džimi Džonston (Seltik) 39, Franc Bekenbauer (Bajern) 37, Euzebio (Benfika) 26, Tomi Gemel (Seltik) 21, Gerd Miler (Bajern) 19, Džordž Best (Mančester Junajted) 18, Igor Čislenko (Dinamo Moskva), 9, Macola (Inter), Farkaš (Vašaš) i Piri (Real Madrid) po 8, Streljcov (Torpedo Moskva) i Riva (Kaljari) po 6, Anatolij Bišovec (Dinamo Kijev) 5, Rivera (Milan), Bol (Everton), Haler (Bolonja) i Lubanski (Gornjik) po 4, Faketi (Inter), Van Himst (Anderleht), Čebinac (Nirnberg), Harts (Vest Hem) i Overat (Keln) po 3, Voronjin (Torpedo) i Kotkov (Lokomotiva Sofija) po 2, Pilo (Standard Lijež), Kombin (Torino), De Filipe (Real Madrid), Šoltisik (Gornjik), Augusto (Benfika), Kindval (Fajenord), Krojf (Ajaks) i Bjeregard (Rapid Beč) po 1.

(Neke lepe priče o Florijanu Albertu ispričao mi je bači Andraš - iliti Andraš bači, kako bi Mađari kazali - jedini čovek u familiji koji je razumeo fudbal. Šteta što taj čovek nije zapisivao neka svoja razmišljanja... Deda-ujak je navijao za Vojvodinu, uvek lepo pričao o Zvezdi i voleo kako igra Velež Sulejmana Repca. Onaj sa Hadžiabdićem, Hodžićem, Vladićem, Bajevićem, što je igrao četvrtfinala Kupa UEFA. U slobodno vreme - kog je nekako uvek imao na pretek - Bači je često “igrao žmurke” s Narodnom milicijom, maštao da pobegne u Australiju i malo kome dozvoljavao da ga tuče u šahu. A '59. peške je išao od Bavaništa do Beograda, samo da bi uživo video Alberta. Tu priču najčešće sam slušao kao mali...)

Florijan Albert zakoračio je na veliku scenu kao 18-godišnjak baš te 1959. Beograd, 11. oktobar, stadion Jugoslovenske narodne armije... Vladimir Beara opraštao se od dresa sa nacionalnim grbom. Albert je već punih godinu dana igrao standardno za Ferencvaroš, davao golove i polako rastao u mladu zvezdu za kojom je Mađarska, ta drevna fudbalska civilizacija, toliko čeznula posle raspada Lake konjice. Selektor Lajoš Baroti imao je novu navalnu petorku: Desno krilo, dakle Lasla Budaijaigrao jeKarolji Šandor, polutke (Kočiš i Puškaš) bili su Janoš Gereč i Lajoš Tihi, dok je povučenu devetku, ama baš isto kao i Nandor Hidekuti – igrao Florijan Albert. Jedanaesticu Zoltana Cibora uzeo je Ištvan Simčak. Mozak je ostao isti – Jožef Božik, baš kao i golman – Đula Grošič. I Mađari tog popodneva u Beogradu uopšte nisu marili za to što Beara odlazi u penziju, što bi Veliki Vladimir trebalo časno da se oprosti; baš kako ni naši bekovi Crnković i Durković nisu mnogo marili za tinejdžera na kog im je Tirke s klupe ukazivao čim ga je video u prvom slalomu.

Bilo je ovako – 0:1 Albert; 1:1 Mujić; 2:1 Kostić; 2:2 Albert; 2:3 Albert... Posle su Mađari dali i četvrti gol.

Nepunih mesec dana kasnije sve oči fudbalskog sveta bile su uperene ka čuvenom NEP stadionu. Po prvi put od velikog finala na Vankdorfu '54. igrali su Mađarska i Zapadna Nemačka. Na tribinama 100.000 gledalaca i među njima stari Šebeš. Gustav Šebeš, tvorac Lake konjice i veliki poraženi u Bernu. Mađari nisu želeli samo pobedu, običnu osvetu. Želeli su da unize Herbergerovu Nemačku. Ima jedan stari snimak sa tog meča na kome je zabeležena rapsodija Barotijevih momaka, fudbalska fantazija u najslobodnijem obliku i u nekoliko kadrova kameno, zamišljeno lice gospodina Šebeša koji kao da je vraćao misli do onog tužnog finala. Možda je zamišljao Alberta u ulozi rovitog Puškaša tog prokletog 4. jula...

Kako li bi se završilo?

Nemci su novembra '59. u Budimpešti imali Zelera i Rana i izbegli su katastrofu. Mađari su vodili 3:0 i 4:1, a završeno je 4:3. Lajoš Tihi dao je dva gola, Uve Zeler takođe, ali Albertov je bio najlepši. U 47. minutu pogodio je za 2:0 nakon što je izdriblao četvoricu “tevtonaca” na petoparcu. Sve novine sveta sutradan pisale su o velikoj utakmici i veličali majstorstvo jednog 18-godišnjeg dečaka koji se etablirao kao “konjanik budućnosti”.

Florijan Albert rođen je na jugoslovensko-mađarskoj granici, u selu Santovo (mađ. Hercegszántó), bliže Beogradu nego Budimpešti. Otac je bio poznati farmer i kovač, majka domaćica iz Bačke Topole – Šokica. Tako Alberta svojataju i Srbi i Hrvati.

(Srbi su se odvajkada rugali Šokcima, jer su ih smatrali svojima, pokatoličenom vrstom koja se ne krsti s tri prsta, već to čini celom šakom, o čemu svedoče poznati etnografi Mađarske, Austrije i Nemačke, pa i dokumenti iz doba austrougarske carevine. Hrvati, opet, imaju svoje izvore i premotavaju sve do VII veka dokazujući šokačku pripadnost)

Albert nikada nije potencirao majčino poreklo, no srpskohrvatski je govorio perfektno.

Stari kovač preselio je porodicu u Budimpeštu u jesen '52, posle još jedne loše žetve. A Florijan je taman bio zavoleo salaš, seoski život i konje... U Pešti upisao je školu Hernadi i nastavnik - dr Karolji Lekat, odveo ga je u Ferencvaroš. Za prvi tim slavnog Fradija debitovao je kao maturant gimnazije Endre Adi. Na debiju – dva komada. Svoju prvu veliku sezonu zaokružio je u proleće 1960. Imao je tek 19 godina i poneo titulu prvog strelca tada vrlo jakog mađarskog šampionata. Na 26 utakmica postigao je 27 golova.
“Bolji je od Puškaša u istom uzrastu. On je naše nacionalno blago”, pričao je oduševljeno prvi čovek nacionalnog saveza Šandor Bareš.

Ako je i preterivao – a može se reći da jesteBareš je to činio iz jako dobrog razloga. Jer ambijent represije i sovjetizacije mađarskog društva iz '56, oslikan krvlju revolucionara na budimpeštanskim pločnicima, učinili su da Mađari izgube titulu vodeće fudbalske nacije Evrope (poneli su je posle ona dva dvoboja protiv Engleza '53. i '54; u Londonu 6:3, u Budimpešti 7:1), da rasedlaju, istimare Konjicu i spuste se na zemlju. Puškaš, Kočiš, Cibor... Kubala još ranije, otišli su iz zemlje i više se nisu vratili. Proglašeni su državnim neprijateljima. Kako se taj kolos od tima raspao valjalo je krenuti isponova. Tragalo se za nečim izvanrednim. Pa kada je Bareš izrekao ono što je izrekao, potraga se smatrala završenom. Mađari su bili uvereni da će ponovo postati najveći...

Đerđ Sepeši (u originalu, po rođenju Đerđ Frajndlender), čuveni radio reporter i kako ga je narod krstio - “12. igrač zlatnog tima”, pod stare dane ovako govori o Albertu:
“Uvek je bio skroman momak, na raspolaganju saigračima, poštovan, s dobrim manirima. Krasila ga je velika inteligencija. Teško je objasniti njegov talent i šta je sve mogao da uradi na terenu. Da je rođen na nekom drugom mestu za njega ne bilo granica. Ali rođen je u Mađarskoj, a to njegovom talentu nije pomoglo da potpuno procveta”.

Florijan Albert postaće prvi i jedini Mađar - od svih onih čudesnih Mađara - sa Zlatnom loptom, a opet, iza njega ostala su mišljenja i ocene da je mogao i morao da postigne više. Kao poslednji mohikanac zlatnog doba dunavske škole proslavio se u smiraj herojske epohe fudbalske igre - krajem pedesetih. Ona nadolazeća nije ga mnogo zanimala... Princ intuicije i kralj krivih geometrija brzo se zakitio lorberom i popunio praznine u srcima fudbalskih romantika. Slavu je prihvatio oberučke, ali nije dozvolio da ga opija – radije se držao mutnog, kiselkastog tokajskog rampaša. Lako se zaljubio u dunavske čarde podno Lanchida, budimpeštansku zlatnu jesen, raskošnu i tužnu, budimpeštanski sneg... (Čuo sam da Budimpešti belo najlepše stoji)

Barokna duša...

Pojava Alberta vratila je veru u bolje sutra i navijačima Ferencvaroša. Fradi se oduvek dovodio u vezu sa starim mađarskim nacionalistima i (uvek pretećom) intelektualnom elitom, pa je u komunističkom režimu Maćaša Rakošija potpuno skrajnut. Apsolutnu vladavinu uspostavio je Honved. Vojni klub uzimao je sve najbolje igrače u zemlji. Najveći je, logično, bio na najvećem udaru. Trojica iz one strašne navale Lake konjice po naredbi državnog vrha morala su da dres Ferencvaroša zamene Honvedovim – Šandor Kočić, Zoltan Cibor i Laslo Budai. Negde u isto vreme veliki golgeter Ferenc Deak takođe je napustio Ilešku 129 (Üllői út 129) pa je Fradi na sledeću titulu morao da čeka punih 15 godina... Kada mu je konačno vratio krunu u proleće 1963. Albert je imao 22 godine i postao nenadmašni idol, a činjenica da je usput porazio mrskog neprijatelja i u sportskom i u ideološkom (političkom) smislu učiniće ga kultnom figurom građanskog sveta.

Ferencvaroš je Evropu podsetio na svoje predratno plemićko poreklo dve godine kasnije. U ondašnjem Kupu sajamskih gradova (kasnije Kupu UEFA) Fradi je podigao trofej na impresivan način. Na putu do finala tukao je Brno, bečki Viner, Romu, pa u antologijskom polufinalnom tromeču Bezbijev Mančester Junajted sa sve Bestom, Čarltonom, Louom, Stajlsom... Na Old Trafordu bilo je 3:2 za Engleze, onda su Mađari uzvratili minimalcem – u ono vreme nije važilo pravilo gola u gostima - da bi u majstorici Fradi slavio sa 2:1. Albert je na ovom evropskom putešestviju imao podršku Šandora Matraija, Zoltana Varge, Đule Rakošija, Mate Fenjvešija. I upravo je Fenjeveši rešio bitku za trofej sa Juventusom – 1:0. Usred Torina...

Te sezone Florijan Albert odigrao je 24 utakmice i postigao 28 golova. Juve se raspitivao o mogućnosti da angažuje najboljeg mađarskog igrača, ali...
"Kao što drvored Kostolanji (po književniku Deže Kostolanjiju – prevodio ga Danilo Kiš - i jednoj njegovoj prelepoj pesmi) pripada Ileškom drumu (Üllői út), tako ja pripadam Ferencvarošu”.

Ovom jednom rečenicom Albert je na vrlo suptilan način odbio Đanija Anjelija, usput kupivši večnu ljubav i divljenje navijača najtrofejnijeg mađarskog kluba. Poneo je nadimak Imperator, ili Car.
"Naravno da ima i onih koji me ne vole... Kažu, nerviram ih kada na terenu stojim s rukama na kukovima. Istina je, nisam ljubitelj treninga, moram da odmorim ponekad, ali dao sam neke golove i obradovao na stotine hiljada ljudi. Znam, mogao bih ako odem u svet da postanem neko... Ne želim. Fradi je moja dobra sudbina. Moj život”.

Florijan Albert ceo život igrao je za Ferencvaroš, ukupno 537 utakmica i 383 gola. (Samo jednom u životu obukao je neke druge boje. Bilo je to na specijalni poziv iz Brazila. Zvao je Flamengo jer je želeleo da ga bar na 90 minuta upari sa Garinčom. Ali Ptičici su tada već uveliko bila posečena krila...) Albert je osvojio četiri titule, 18, 19. 20. i 21. za zeleno-bele i tri puta poneo krunu kralja strelaca u Mađarskoj. A u godini kada je dobio Zlatnu loptu – 1967, nije imao sreće da se okiti drugim evropskim trofejom. Opet je bio Kup sajamskih gradova, opet je na putu do finala stradao jedan engleski velikan – Šenklijev Liverpul, no isprečili su se Don Rivi i njegov ratnički Lids.

Pa sad, kakav je to fudbal igrao Floriajn Albert?

Ima dobrih snimaka sa Svetskog kupa '66. Svi će vam reći da je mađarski Imperator na tom turniru dotakao nebeske visine. Piše urednik Tajmsa: “Tog leta kupio sam ulaznice za utakmice na Gudison parku. Želeo sam da vidim taj moćni Peleov Brazil, Portugal sa Euzebijom, Kolunjom, a video sam tog momka. Večno će mi ostati u sećanju utakmica Mađara protiv Brazilaca i kako je publika spontano u jednom trenutku počela da peva “Albert, Albert”.

“Tamo su u žutim dresovima igrali Garinča, Tostao, Žairzinjo, Žerson... Nema veze! Navijači su gledali smo u njega”, nadovezaće se mađarski defanzivac Matrai.

A Albert je zapravo tog jula samo bio svoj. Igrao je kao da šeta Vaci ulicom i osluškuje zvuke ciganskih violina koje je obožavao. Ili ono kad malo ubrza, pa prođe “krozBelinija i Đalmu Santosa poput sečiva kroz maslac, kao kada na Verešmartiju skakuće od jednog do drugog uličnog prodavca, birkajući što rešije kestenje. I onda povremeno – što svakom slalomu daje neku umetničku crtu – laktovi mu tako zaplivaju kroz vazduh da... Biće najjednostavnije – i samo je lični utisak – kao Dejo na Teatru snova onog novembra '91.

Mađarska je 15. jula '66. tukla Brazil sa 3:1. Albert samo pukim slučajem nije postigao gol...

Ekipa koju je sa klupe predvodio Lajoš Baroti kasnije je zaustavljena u četvrtfinalu – Sovjeti su bili prejaki – a kako se na sledeći Mundijal nisu plasirali taj tim smatra se poslednjim velikim u istoriji mađarskog fudbala. Pored Alberta igrali su: Ferenc Bene, Gustav Sepeši, Lajoš Tihi, Mate Fenjveši, Janoš Farkaš, Đula Rakoši... Kapiten je bio čuveni defanzivac MTK Ferenc Šipoš.

Albert je za reprezentaciju uvek igrao s posebnim žarom - bronza sa Olimpijskih igara u Rimu 1960; titula prvog strelca Svetskog prvenstva '62. u Čileu; na završnom turniru Evropskog šampionata u Španiji '64. treće mesto – opet su kobni bili Sovjeti – osam godina kasnije u Belgiji četvrto. Ništa od toga nije za poređenje. Florijan Albert u Engleskoj bio je veća zvezda od Garinče i Rivere (Pele se rano povredio) i elegantniji od Bekenbauera. Što se fudbalske otmenosti tiče mogao je pod ruku sa Rusom Voronjinom...

Prirodno, na kraju turnira čekalo ga je mesto u idealnoj navali zajedno sa Euzebiom i Nemcem Zelerom.

Mađari su leta '66. govorili: Redak poput belog gavrana; redak kao bela vrana. A novine su pisale: Florijan Albert – čista fudbalska aristokratija.

Bobi Čarlton nije igrao bolje ni na tom prvenstvu ni tokom cele te godine, tvrdiće ljudi od ugleda. Među njima i naš legendarni dopisnik iz Londona, neuporedivi gospodin srpskog žurnalizma - Miro Radojičić. Ali Čarlton je prvi posle Mura ljubio boginju Niku, taj fudbalski sveti gral. Nije se moglo protiv toga. Ipak je ser zaslužio Zlatnu loptu. Iskupiće se Frans fudbal Albertu godinu dana kasnije. I to je bilo pošteno.

U jesen 1969. malo poznati danski golman Knud Engedal najavio je kraj velike karijere Florijana Alberta. Bilo mu je tek 28. Engedal je startovao krvnički na mađarskog Imperatora u jednom kvalifikacionom meču za Mundijal 1970. i polomio mu nogu. Dve godine van terena, pa onda dugo i uzaludno traženje stare forme i na sve to noga kraća dva centimetra... Potrajaće Albert još koju godinu, ali... Nikad više onaj stari.

...

Florijan Albert i Džaja...

Neposredno pre nego što će ga onaj Danac poslati na štake najbolji Mađar dobio je poziv da zaigra u selekciji sveta. Isti poziv stigao je i najboljem Jugoslovenu - Draganu Džajiću. Rival Brazil, na Marakani 200.000 ljudi. Džaja nedavno u Amarkordu kod kolege Neše Petrovića:
“Nisam ni doručkovao od uzbuđenja. Otišao sam na prepodnevni trening na stadion Fluminensea i dao gol Jašinu sa 25 metara. Desnom nogom! Pošto je pored terena bilo na stotine fotoreportera, taj detalj se našao sutradan na naslovnoj strani brazilskih novina. Popodnevni trening je bio na Marakani. Leteo sam po terenu. Kakav umor. Nisam osetio 12 sati leta od Pariza do Rija. Na putu ka hotelu, sedeo sam u autobusu naspram Florijana Alberta. U jednom trenutku, legendarni Mađar mi se obratio na perfektnom srpskom. Saznao sam da mu je majka iz Bačke Topole... Govorio je dobro i nemački pa mi je preneo da trener ima drugu ideju za sutrašnju utakmicu. ’Kaže da te je gledao protiv Italije u finalu Evropskog prvenstva i da si mu se dopao. Hoće da ti igraš od početka na levom krilu, a Farkaša će ubaciti tek u nastavku’. Jedva sam se suzdržao da ne iskočim kroz šiber od radosti. Sutra na utakmici - sve kao iz mašte. Put do stadiona, euforija, izlazak na teren. Ludnica. Tražim pogledom Pelea, da se uverim da je od krvi i mesa. Namestio sam gol Albertu. Dobio sam dubinsku od Overata, izbacio driblingom Karlosa Alberta i servirao na tacni za Florijana. Ostalo mu je samo da postavi nogu i zatrese mrežu".

To je ta brazilska epizoda. Posle su njih dvojica postali veliki prijatelji. Džajić je 2011. bio u Budimpešti na sahrani Florijana Alberta.

Albert i Dimitrije Bjelica...

Dok je bio povređen i ne naročito raspoložen u posetu Florijanu Albertu, putujući svetom, došao je naš šahovski majstor Dimitrije Bjelica. Njihov razgovor Bjelica je zabeležio i objavio u knjizi “Sa velikanima fudbala”.

“Majka mi je Šokica, otac Mađar. U Santovu postoje dve škole – na mađarskom i srpskohrvatskom. Do pete godine ja nisam dobro divanio srpski, ali posle sam naučio”.

“Puškaš je bio najveći igrač u navali, a Božik u odbrani. Nedavno su pitali Božika u jednoj radio emisiji da li naša sadašnja reprezentacija može da dostigne onu slavnu s početka pedesetih, a on se od srca nasmejao: 'Vi se sigurno šalite, pošto vam je dobro poznato da Mađari, koliko god ih ima na svetu, ovo vaše pitanje mogu da shvate samo i jedino kao dobar vic'. Božik je još rekao da se onoliko dobrih igrača kao što ih je Mađarska imala u periodu od 1950. do 1956. može pojaviti samo jednom u stotinu godina”.

“Gde su oni sada? Đula (Grošič) je bio trener Tatabanje. Išao je i u Kuvajt pa se vratio da postane predsednik Sportskog društva 'Volan'. Jene Buzanski, desni bek, postao je trener jednog malog tima u blizini Budimpešte, a Đula Lorant menja klubove po Nemačkoj i postiže uspehe. Lantoš, desni bek, pomaže Bukoviju u Grčkoj... Ah, Božik. Kakav je to fudbaler bio... Radio je jedno vreme u Honvedu. Posle se zaposlio u jednoj piljari, ovde u Budimpešti. Jožef... Ah, Jožef. Posle 100 utakmica za reprezentaciju... Budai? Sada je potpukovnik, i on se bavi trenerskim poslom... Nandor Hidekuti, čovek koga su Englezi posle onoga na Vembliju nazvali Bič božji luta po svetu. Ima uspehe i padove. Ostao je veran fudbalu za razliku od Zolija Cibora i nesrećnog Kočiša. To su ljudi bez domovine i zastave. O Puškašu se već sve zna. Ostala je kod svih njih čežnja za ovim stadionom (NEP), za plavim Dunavom i za onim vremenom koje je prohujalo kao u snu”.

“Ali i vi Jugosloveni imali ste vrhunske igrače. Mislim da je ona ekipa u kojoj su igrali Beara, Mitić, Milutinović, Bobek, Vukas i drugi bila najbolja”.

Bjelica dalje beleži: O tome i još mnogo čemu dugo sam pričao sa Florijamom Albertom, onda kad smo ušli u restoran gde su zvuci violine dočaravali onu Budimpeštu u koju su bili zaljubljeni i Puškaš i Kočiš i Cibor i ovaj mladić kog su proglasili za najboljeg fudbalera Evrope, koga su izabrali u tim sveta da igra protiv Brazila...

“Da, 'njervali' su nas Brazilci 2:1 (Kada priča srpski Albert uvek tako govori za pobedu). Izjednačio sam rezultat. Džajić mi je divno poslao loptu. To mi je drag gol. Bilo je mnogo golova, uspomena"...

I Bjelica završava: Violine su tiho svirale, a Florijan Albert voleo je taj opojni zvuk mađarske muzike...

Najnovije vesti


×