{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Dečak voli ulične parade i voli da pevuši Adonirana Barbosu (Saudosa Maloca, 1951), a iznad svega voli da u jesen dribla opalo lišće u parku Sao Žorž. Dok zvižduće pesmu svojih predaka o trojici vagabunda kojima je zemljoposednik porušio kuću kako bi sagradio modernu zgradu, on mašta o Italiji...
PREMOTAVANJE: Kralj parka
""

(Jedna stara paulistanska gatka kaže kako su se treće noći po rođenju deteta na istom mestu našle sve Suđaje, Mojre i Parke. I tako, njih devet, ispreše potku za dečaka: biće visok toliko i toliko, biće težak toliko i toliko, imaće kratak, snažan vrat i večno umorne oči. Biće fudbaler! Njegov fudbal neka bude karnevalski gizdav! A ljudi neka ga prepoznaju po diskretnom, mangupskom osmehu ispod brlogovitih mustaća. I još će imati levicu najbolju na celom svetu; u njoj snagu groma i nenadmašnu nežnost majčinog milovanja. Roberto Rivelinjo – ne Rivelino, kako bi gramatički bilo ispravno, jer rođen je u Brazilu, a tako je i igrao, ili ako vam je draže zbog onoga: Žairzinjo/Rivelinjo; Rivelinjo/Žairzinjo. Dobra rima, prosto – dakle Roberto Rivelinjo, poklon svetu i ljudima prvog dana jedne Nove godine u Brazilu - da obriše suze za Garinčom što su predugo tekle; da popuni prazninu što ostaje za Edsonom Arantesom, tim neosporivim principalom kome su svi zavideli, a samo je taj bledunjavi brka stisnuo muškost u pesnicu i pokušao da ga ubedi da bi zapravo Najveći njemu trebalo da zavidi)  

Dečak Roberto Rivelinjo voli ulične parade i voli da pevuši Adonirana Barbosu (Saudosa Maloca, 1951), a iznad svega voli da u jesen dribla opalo lišće u parku Sao Žorž. Dok zvižduće pesmu svojih predaka o trojici vagabunda kojima je zemljoposednik porušio kuću (maloku, tradicionalnu dugačku trskaru) kako bi sagradio modernu zgradu, Rivelinjo mašta o Italiji. Čuo je neke priče od oca. Kako je ovaj jednom davno utekao gladi, i iz zaseoka Makijagodene (okrug Izernija) krenuo na dalek put. I kako se skućio u Belavisti, italijanskom distriktu grandioznog Sao Paula. I kako je počeo da navija za Palmeiras, jer taj klub osnovali su njihovi zemljaci, tu igra veliki Hoze Altafini... Tako je i dečak Rivelinjo zavoleo Verdao. 

Zavoleo, pa zamrzeo. Kao izigrani ljubavnik...
“Imam već dovoljno znalaca. Meni treba neko da radi”. 

Reči trenera Marija Travaljinija danima su proganjale dečaka. Posebno jer je stari vuk važio za jednog od viđenijih stručnjaka u Sao Paulu. Istorijske čitanke kažu inovator, čovek koji je neobuzdani brazilski talent izmiksao s evropskim taktičkim sistemima. Pa još zemljak... Roberto Rivelinjo bogovski je igrao mali fudbal. Zvali su ga Kralj parka i trebalo je objasniti fijasko na probi u voljenom klubu. Malo tinejdžerskog besa pred drugarima, obrazi planuli od dve, tri suze što je sakrio i prst sudbine:
“Ovde ću da igram”.    

Rivelinjo je u parku Sao Žorž, tu gde je odrastao. Pokazuje na stadion Korintijansa dok neobavezno pimpluje loptu pred društvom i izvodi neke kerefeke. Taj teren je tu dugo, i predugo, ali nikada mu nije palo na pamet da sebe izmašta na njemu. Pa Korintijans je zakleti neprijatelj, najveći rival. Derbi Paulista... Sve te pobede Palmeirasa, radosti, tuge... To je najlepši ukras detinjstva. Sad je gotovo. Biće tako! Tako ili nikako! 
“Rive, jesi li siguran, šta će ti reći otac?”.   
...

Postoje dve verzije Rivelinjovog debija za Timao. Za bajkovitog igrača “oplemenjena” istina... Po prvoj, postigao je tri gola protiv Palmeirasa; po drugoj, bio je prijateljski meč protiv Fortaleze. Lukavi novajlija video je da je golman protivničkog tima na kolenima – valjda još nije bio završio molitvu – posegao za onom gromovskoj moći u levici i lopta se zarila u mrežu kao strela. Sa centra igrališta do gola za tri sekunde. Možda nešto slično kao Sedorf '97. u Madrilenju, samo još koji metar bliže onom krugu na centru... A ovo je provereno: čuveni dribling elastiko, iliti flip-flap, za koji autorska prava polaže Rivelinjo, izmislio je jedan Japanac - Serđo Ešigo.
“Da, to je istina. Taj potez sam naučio od Serđa. Igrao je sa mnom u omladinskom timu Korintijansa '64. On je izmislio elastiko. Video sam ga je jednog dana na treningu kako to radi i pritrčao: Hej, Japanac, u čemu je trik? Rekao je: Lako je Rive, naučiću te. Ja sam posle samo usavršio te poteze”. 

Elastiko – to je dribling brazilskiji od svih. Sad je vidiš, sad je ne vidiš. Umetnik, i isključivo umetnik, “napada” loptu risom stopala, odnoseći je od sebe i praktično nudeći rivalu na tacni. Oči čuvara mahinalno kreću da isprate loptu, kreće i telo, a onda mu ona odjednom nestaje iz vida. I to je udar groma. Brzina svetlosti. Umetnik je samo pomazi i – to se golim oko ne da videti – na tren odvoji stopalo od nje, pre nego što je unutrašnjim delom vrati sebi, pod ključ.  

Ah, taj Japanac, zaslužuje fusnotu... 

I Ešigu su roditelji došli u Brazil tragajući za boljim životom. Radili su na plantažama kafe. On je bio profesionalac na 11 utakmica za Korintijans. Studirao je igru dva najveća igrača toga doba, Pelea i Garinče i došao do zaključka: Garinča dribla rivala tako što spoljnim delom stopala odnosi loptu i prolazi mu s leve strane; Pele radi to isto, samo što napada desnu stranu branioca i loptu nosi unutrašnjim delom stopala. Ešigo je dobio ideju da ova dva poteza sjedini. Bio je dovoljno brz i vešt. Tako je nastalo to hipnotično delo umetnosti i kasnije će se ispostaviti - krucijalni doprinos brazilskom fudbalskom folkloru. Ništa manje važan od doprinosa Ešigovih zemljaka u razvoju brazilske poljoprivrede ili arhitekture.  

Na ovu priču poznati pisac i novinar - Raul Drevnik, stavlja malu primedbu. Sao Paulo, mart 2009. Naslov: Tri zvezde, jedan dribling.
"Imao sam velike idole u detinjstvu. Niko nije bio veći od Luizinja. Zvali su ga Palčić. Bio je neuporediva radost moje nedelje. Strast koju i danas gajim prema fudbalu rođena je u njegovim nogama, uz njegovu magiju. Ono što je Čarli Čaplin radio na filmu, Luizinjo je mogao da ponovi na travi Pakaembua. Čista umetnost, božanstveno ismevanje. Ono što dugujem Karlitosu nikada neću moći da platim, ali ovo sećanje možda može da smanji dug prema Luizinju. To je više od obavaze koju zamišljam kao novinar...

Kada sam bio dečak u kraju Žardim da Saude (Vrt zdravlja) svi smo igrali fudbal, a fudbaler je bio samo Luizinjo. Pokušavali smo da ga imitiramo u svemu, pogotovo u jednom driblingu koji je samo on umeo da izvede. Sećam se da je sportska štampa traj potez nazivala uznemirujućim, zbog reakcije navijača... Imali smo 13, 14 ili 15 i mislili da smo dobri. Ali zvezda je bio dečak tri ili četiri godine mlađi od nas. Japanski dečak po imenu Ešigo. I Ešigo je voleo Luizinja. Pokušavao je kao i mi, da ponovi taj dribling što je samo Luizinjo umeo da napravi. Svet i život su me odveli daleko od starog kraja i nikada više nisam video Ešiga. Kasnije sam saznao da je uspeo da postane profesionalni fudbaler. Igrao je za Korintijans, kao Rivelinjo. Nije stekao slavu, ali čuo sam da je imao udela u tome što je Kralj parka tom potezu dao notu genijalsnosti. A kakav je to dribling japanski dečak po imenu Ešigo darivao Rivelinju? Kažem, kao skromni svedok istorije: to je bio dribling koji je Ešigo naučio od Luizinja. Kažem, i opet osećam istu onu strast, kao na tribinama Pakaembua pedesetih. Hvala Luizinjo! Hvala Ešigo! Hvala Rivelinjo! Hvala vam".

Roberto Rivelinjo igrao je punih 11 godina za Timao, od toga devet u prvom timu. I bio je čudesan. Na blizu 500 zvaničnih utakmica postigao je 144 gola kao levo krilo ili manevarski igrač. Zabeleženo je da je samo jedan jedini dao desnom nogom, i to ondašnjem šampionu Jugoslavije, sarajavskom Želju, koji se našao na proputovanju po Južnoj Americi. Rive je ipak imao tu nesreću da sa Korintijansom ne osvoji bukvalno ništa. Bio je to težak period u istoriji slavnog kluba. Od 1954. do 1977. bez ikakve počasti. Dok je Palmeiras imao Đalmu Santosa i Emersona Leaa; Kruzeiro Vavu i Tostaa, Botafogo Garinču, Žersona, Zagala, Žairzinja; Santos Pelea, Karlos Alberta, Klodoalda, Žilmara; Rivelinjo je sam na leđima nosio ceo Korintijans. Mnogi su još u vreme dok je igrao smatrali da je najbolji igrač u istoriji kluba, ali taj sušni period od skoro dve i po decenije došao mu je glave. Godine 1974. Timao je igrao finale šampionata Paulista i 20.000.000 navijača očekivalo je od svog idola da konačno donese trofej. Derbi Paulista i proleće, sve je bilo spremno za opštenarodno veselje. A pobedio je Palmeiras. Mnogo je bolelo. Krivac se tražio po kratkom postupku i pronađen je u prvoj zvezdi – Rivelinjo je prodat Fluminenseu.   
"Ovo je najveće razočaranje mog života”, kazao je Rive novinarima pošto je odmah posle meča pokupio stvari iz svlačionice i peške krenuo kući, probijajući se kroz masu na ulicama. Kako navijači umeju da budu surovi ponajbolje znaju oni najveći. Dobacuju, namršteni su... Čak ga gurkaju ramenima, onako kao slučajno... Rive je pustio suzu prvi put još od onih dečačkih i susreta sa Travaljinijem...

Za brazilske uslove tamo daleko, u Riju, Roberto Rivelinjo se naplatio. Dao je neke golove Palmeirasu i u četiri godine dva puta osvojio šampionat Karioka. Već je bio prevalio tridesetu kada su stigle ponude iz Evrope.
“Čuo sam kako je tamo. Dino Sani je bio u Milanu. Oni mnogo trče... Lenj sam ja i star za to. Pogledajte samo kako je lepa Ipanema”... 

I jeste bio lenj. Ali kakva divna lenština... On je spor, on je mrzovoljan, on igra tako što hoda s očima na pola koplja. I svu tu lenjost nadoknađuje svojom tehničkom inteligencijom, spektakularan u svakom svom gestu... Ponekad se činilo da je Rive zapravo živeo kako bi onom nesrećniku ispred sebe proturio loptu kroz noge. Elastiko, naravno... A ponekad, samo ponekad, javljala bi mu se i želja da postigne gol. Rive je sve radio levom nogom. Desna je bila tu kao protivteža gravitaciji. Lopta, ili što bi Don Alfredo rekao “Stara”, imala je takvo mistično poverenje u to stopalo, da je u svakom trenutku bila spremna na sve staze i bogaze. A Rive je mazi i još pevuši nešto kao podoknicu. Zato nigde nije bila tako spokojna kao u toj njegovoj kolevci.     

Prijateljska utakmica Brazil – Jugoslavija 1971, Peleov oproštaj. Rezultat 2:2. Utisci pokojnog Žote Antonijevića:
“Sine moj, kakav je to fudbal bio! Udari Džaja lažnjak – padne svih 11 njihovih. Ozbiljno... Udari Rivelinjo lažnjak – polega svih 11 naših i još nas petorica sa klupe. Da, da, tako je bilo”...

A '77. u Belo Horizonteu – 0:0. Posle utakmice, na letu kući, Dule Savić ili već neko od “oficijelnih” mangupa iz našeg tima ispali vic koji se dugo prepričavao:
“Rivelinjo? Ljudi, pa kod nas se brže šeta s devojkama na korzou nego što taj trči”.  

Dule! To tako liči na njega. Dule ili šašavi Žungul, nema ko treći, pošto Blekija Bogićevića nije bilo u timu za tu brazilsku avanturu...

Roberto Rivelinjo najbolje je igrao u toj svetoj, žutoj majici. To je odora fudbalskih papasa i patrijarha. I nema rasprave po tom pitanju. Tačka. Tačno 93 utakmice i nekih tridesetak golova. I malo je to važno spram onoga što je Rive suštinski bio. A bio je! Bio je inspiracija večnom princu u tom nekom nepisanom “periodnom sistemu” fudbalskih antikvara. Ako je Pele kralj, jelte... Koprivica u onom odeljku i “I dečak može obećati” citira Dijegov dnevnik:
“Uvek sam ga navodio kao jednog od najvećih. Igrao je s takvom elegancijom i drskošću. O Rivelinju pričali su mi neverovatne stvari. Osim toga, bunio se protiv moćnih. Zaljubio sam se u tog   igrača kada sam ga upoznao. Čovek me je očarao. Jedna prekrasna priča najbolje govori o njegovoj prirodi. Bilo je to u kampu Brazila u Meksiku 1970. Tamo se ništa nije radilo, jer tim momcima ništa nije ni trebalo. I tako, sedeli su za stolom Žerson, Tostao i Rivelinjo. Onda se pojavio Pele. I oni su se zamislili: Ovaj jebač, šta mu možemo reći? U svemu je dobar taj kurvin sin... Rivelinjo je uglavnom imao odgovor na sve. Tako je bilo i ovaj put. Pogledao je u Pelea. Pogldao je najboljeg na svetu ravno u oči i upitao:
“Priznaj, onako iskreno, više bi voleo da si levonog, zar ne”?     

Maradona je stajao mirno (iz poštovanja, razume se) i plakao dok je gledao Čola Sotila, onog “lihvara” iz Perua što je Argentince poslednji put lišio Mundijala. S drugim čovekom kome je odao priznanje (Mago! Mago je taj... On ima bolji dribling od mene) išao je u “pičarenje”, a trećem se poklonio onako odistinski (pred kamerama), zbog te leve:
“Nikada se nisam toliko divio Peleu, bio je fenomenalan igrač, kapa dole... Ali, gledao sam kao klinac Brazil i želeo samo jedno, da budem igrač kakav je bio Rivelinjo. Dribling mu je bio sjajan, dodavanja savršena, a šut nezaustavljiv. A sve je radio samo levom nogom, desna je služila samo da može da stoji. Za mene je to bilo prelepo”.    

Brazil 1970, mnogi će reći – najubitačniji tim otkako je sveta i veka. Ti kafeni genijalci i njihove uske, žute majice... To je snaga Amazona. Sva fauna Amazonije. Brazil je sve do Svetskog kupa vodio Žoao Saldanja i nije mu padalo na pamet da pozove Rivelinja. Već je imao tri superkreativca u timu.
“Šta hoćete? To bi bila utopija”.   

Brazil je na pijedestalu imao generala Medičija. Gospodara sveta i svemira. I on zna - u Meksiko se ne može bez Rivelinja... Saldanja je smenjen. Ima ko zna kako se može i sa petoricom napred. Zna Zagalo. Ne postoji katenaćo za takvav uragan... Pa koliko je žutih majica bilo pred golom gore u Švedskoj? Petorica, zar ne? U Meksiku je sunce velika, žuta lopta... Igraćemo ovako, kaže Mario Zagalo: 7 Žairzinjo; 8 Žerson; 9 Tostao; 10 Pele; 11 Rivelinjo. Tu su sada četiri “banke” - svi osim Žersona - i ti amigosi dobiće jednom posebnu bajku. Naslov će biti jedini pravi: Četiri desetke. Jer niko nikada takav tim nije sastavio. Zamislite Jugoslaviju sa Piksijem, Dejom, Bobanom i – ovo je je lični ukus Edhemom Šljivom?! Ili “još gore”: Kule Aćimović, Jurica Jerković, Baka Slišković i Moca Vukotić. Trener bi mogao da im bude samo Štef Lamza.

Na Mundijalu u Meksiku učestvovalo je devet reprezentacija iz Evrope, pet iz Amerike, plus Maroko i Izrael. Svetski fudbal bila je ophrvala osrednjost dekadencije. Još se čekalo da Mihelsovaužarena pomorandža” probudi staru strast Majslovog totalnog fudbala iz vremena Vundertima. Samo su Brazilci došli bez detaljno razrađenog plana i taktike za odbranu svog gola. Došli da se igraju... Rivelinjo je davao boju igri, Žairzinjo ton, Tostao ritam, a Pele – Pele je odradio jednu mnogo veliku stvar. Ostavio je svoj ego kod kuće, tamo daleko u Minaes Žeraisu, i stavio se u službu tima. Takav je bio najbolji na svetu. Nedodirljiv. 

Brazil je pobedio na svim utakmicama na turniru; Žairzinjo je dao bar po gol na svakoj; Rivelinjo se isto tako na svakoj bar po jednom zanjihao u najvećem žaru svog elastika. To su kapi japanske krvi na Zlatnoj boginji. Rive je imao Serđa Ešiga, a Žairzinjo Japanku za prabaku... 

Brazilci su završili prvi u grupi ispred Engleza koje su dobili samo 1:0. Ostrvske novine: Tako lep fudbal trebalo bi zabraniti. Na tom meču nastala je najbolja odbrana svih vremena: Akcija Brazilaca išla je sa boka, od Karlosa Alberta. Žairzinjo je za Terija Kupera međugradski, samo prašina u retrovizoru, nema stanica. Onda centaršut u zadnji čas...
"Na pola puta bio sam siguran da je lopta previsoka, da je nemoguće da je bilo ko dohvati. Ali onda sam ugledao Pelea. Kao da se penje uz nevidljive stepenice. Sve više i više, dok mu lopta nije pala pravo na čelo”, pričao je kasnije s puno uzbuđenja Gordon Benks.   

Pele je tukao savršeno, onako kako treba, školski, trzaj, snažno, od zemlju... I Pele je već podigao ruke: 
"Čovek se stvorio niotkuda. Ja sam već pri doskoku počeo da vičem: Gooool! To je bila čudesna odbrana. Niko nikada pre toga tako nešto nije odbranio”, govorio je Brazilac.

Roberto Rivelinjo dao je tri gola na Svetskom kupu u Meksiku. U prvom meču na turniru probušio je i živi zid i mrežu Čehoslovačke iz slobodnjaka. Bilo je 4:1. Pogađao je još protiv Perua u četvrtfinalu i Urugvaja u polufinalu. I onda veliko finale! Meksiko Siti, stadion Acteka “preliva” se na suncu. Podne, tačno 12.18. Tostao iz auta do Rivelinja, ovaj pored De Sisitija odmah gađa Pelea. Opet one nebeske lotre...

Tarčisio Burgnič:
“Skočili smo u isto vreme! Siguran sam da smo skočili u isto vreme... Samo, ja sam brzo doskočio, a on (Pele) je još lebdeo tamo gore. Rešio je da sačeka loptu”.   

Italijani su prekoputa. Faketi je dan ranije obećao da će zaključati Albertozijevu mrežu i progutati ključ. Zato je rani gol važan... Bonisenja jeste izjednačio u smiraj prvog poluvremena (12.37), ali... To više nije samo obična samba. To nije samo karnevalsko uživanje. Brazilci u pomoć prizivaju i kapueru. To su posebne veštine. Žersonov projektil – 2:1. Već je odavno bilo prošlo 13.00... Kad je “žuta lopta” najjače upekla Pele s mnogo najfinijeg osećaja glavom spušta za Žairzinja u peterac. Žairzinjo poslednjih gol na turniru postiže tako što se ušetao u mrežu... 

O onom krešendu iz 86. minuta već su i knjige napisane. Beše li da je svaki kafeni genije bar jednom dotakao loptu pre nego što je Karlos Alberto počeo da “tenoriše”, tamo iza italijanskog gola? I ko će pobrojati sve te pasove? Ali zato one Rivelinjove harlekinde... Tri puta u finalu! Zanavek Bertinijeva sramota zbog zverskog pokušaja da mu slomi nogu posle jedne “suknjice”. 

I taj Interov mesar nosio je “desetku”?!     

Rive je igrao na još dva Mundijala. Pošto se Pele oprostio '71, u Nemačkoj '74. bio je vođa. Pamti se gol protiv Šparvaserovog DDR-a. Žairzinjo je u živom zidu zalegao, a Rive pogodio baš tu “pukotinu”. Rivelinjo/Žairzinjo, to je ta dobra rima... Na putu do finala Brazilce je zaustavila Krojfova i Neskensova Holandija – 2:0. Posle, u meču za treće mesto, dobili su ih Poljaci – 1:0. Četiri godine kasnije, u Rozariju, Peru je prodao utakmicu Argentini (bilo je 6:0 za Gaučose zbog potrebne gol-razlike; to je ružna, političko-vojna basna koju bi takođe trebalo ispričati jednom prilikom) i Brazil nije ušao u finale. Ljut i razočaran u fudbal, Roberto Rivelinjo rešio je da prestane da igra iz ljubavi. Otišao je u Saudijsku Arabiju da zaradi nešto novca za stare dane. Imao je tada 33 i obećao da će igrati još 10 godina, za adekvatnu nadoknadu. Ubrzo se posvađao sa mladim princom Kalidom, pljunuo na kamaru dolara i otišao kući. Više nikada nije zaigrao...   

Roberto Rivelinjo izrastao je u jednog simpatičnog nadžak-dekicu. Danas na televiziji komentariše fudbalske aktuelnosti i uči decu zaboravljenom stvaralaštvu – driblingu. Na časovima teorije ne govori o taktici. Čita im Eduarda Galeana. I najčešće citira: “Istorija fudbala je jeste tužan put od zadovoljstva do obaveze. Kao što je sport postao industrija, tako je lepota prognana lepota koja nastaje iz radosti čiste igre. U ovome svetu profesionalni fudbal je osudio sve što ne donosi korist, a nekorisno je sve što nije isplativo. Nikome više nije do one ludorije od koje čovek podetinji, pa se igra kao što se dete igra s balonom, ili kao što se mačka igra s klupskom vunice”...              

Ali decu zanima kako se postaje idol, onaj kome se oni dive. I Rive nastavlja: “Jednog lepog dana boginja vetra poljubi dečije stopalo, to zlostavljeno, malo, prezreno stopalo, i iz tog poljupca rodi se fudbalski idol. On se rađa u slamarici, u čatrlji od lima. Kad ugleda svetlost dana – ugleda i loptu. I čim prohoda počinje da igra”. 

Rive je i dalje ljut na ceo svet, fudbal i sve oko sebe. Voleo je kako igraju neki stari asovi. Za ove današnje kaže da nemaju pojma da se igraju... 

PIŠE: Predrag DUČIĆ

Najnovije vesti


×