vest

0

Čileanci

29.10.2012 11:58 |

ucentrugrada@mozzartbet.com

Učinjena mi je velika čast! Moram da se pohvalim. To možda i nije pohvalno, ali ja prosto moram. Mislim da je to bilo u martu, zasigurno početkom proleća: moj veliki prijatelj i jedan od uvaženih novinarskih učitelja, gospodin Vladimir Stanković, najavio se da će mi doći u posetu. Baš neobično, pomislih, zašto je neophodno da prijatelj zna kada mu dolazi prijatelj. Kopkalo me je to što Vlada zasigurno isto misli kao i ja...

Ko bi ga znao: sigurno je nešto neobično važnije od običnog druženja. Kod Vlade i nema neke posebne razlike između posla i prijateljstva. Uverio sam se u to 2004. godine, kada smo bili na istom, olimpijskom reporterskom zadatku u Atini...

Tada smo počeli da se dužimo i nastavili da radimo zajedno.

U svakom slučaju, moj hombre pravo je iz Barselone zapucao do mene, u mojoj kancelariji raspakovao svoje papire iz kožne novinarske tašne, na kojoj spava kao na jastuku od paperja, i predložio mi sledeće:

- Znaš, hombre da sam sa kumom osnovao firmu koja će se baviti izdavaštvom i sportom, kao neiscrpnom tematikom i inspiracijom za koričenje. Da ti ne dužim - ostao je Vlada dosledan sebi - da li si spreman da napišeš knjigu o zlatnoj generaciji, prvacima sveta iz Čilea 1987? Namerno te nisam pitao: da li možeš, jer to znam...

Kakva privilegija i kakav izazov! Ne znam šta mi se učinilo većim i značajnijim u tom trenutku. Naravno, prihvatio sam, ali sa dozom izvesnog straha od samog sebe. Znate, ja najbolje poznajem budućeg autora, čak sam jedini. Reči jesu moje omiljene igračke i tu neće biti problema, ali njihovo slaganje ume i da potraje...

Ne zbog vredne glave, nego zbog lenjog dupeta!

Meni je uvek bilo lakše da dubim na trepavici, nego da uvalim zadnjicu na stolicu. Tu vražju falinku teglim još iz školskih dana. Sto puta sam pokušavao da je ostavim negde u mraku i produžim dalje bez nje, ali taj đavo u meni prati me u stopu. Budan je samo kad sam ja budan, i spava samo kad ja spavam... Ma ne ostavlja me na miru. Doduše, ni ja se ne dam: neću mu dati da me se reši dok sam živ...

Može samo da me vodi u pakao!

Uglavnom, odavno sam izgubio svaku nadu da ću jednom biti do kraja odgovoran, poslovično marljiv i predvidivo poslovan. Takav sam, možda nedovršen, ali niko nije savršen. I da se ne foliram: inspiracija i mašta su mi jače strane...

Meni što pada napamet, to nikome napamet palo ne bi!

Dakle, prihvatio sam zabavu kao posao i posle sedam meseci priprema i sedam dana pisanja, moja prva knjiga spremna je za štampanje. Čileanci! Ljubimci! Generacija! Odrasli smo zajedno - nismo se poznavali, ali sada smo se konačno upoznali...

Strašna priča. Životna. Sudbinska. Nikada ništa lakše nisam napisao. Znam i da se neću proslaviti... Nemam za čime da žalim: priča je takva da bi i nepismen mogao da je potpiše. Pero se samo umakalo i pisalo. Ja sam mu tu bio drška i mastilo!

Ovom prilikom činim nešto značajno za sebe! Niko drugi neće „pasti u nesvest“, ali meni je izuzetno bitno... Zato uvodno poglavlje knjige Čileanci poklanjam МОZZART Sportu da ga ekskluzivno objavi. Možda i nije "bogznašta", ali i tako hoću da se zahvalim ljudima koji su mi produžili novinarski život. U znak poštovanja, dajem im ovaj ponosni prvi pasus sebe:

"Što život ume da ispriča, to niko ne može da napiše. Jednostavno, tako se desi. Bez nekog razloga. Bez ikakvog povoda. Samo od sebe. Niko se tu dovoljno ne pita... Život je to zamislio i ništa nije moglo da mu se suprotstavi. Sudbina, tako se to zove! Kad nešto ne umemo da objasnimo, ni sebi ni drugima, onda nam jedino ostaje ta sudbina kao valjani razlog. I nije sudbina, kako mnogi misle, samo za gubitnike! Istina, ona može da bude i glupi izgovor dok čekamo da se stvari dogode, ali i pametna misao kad nema smisla da se misli. Ta reč, sudbina, skoro da je uvek dovoljna za svu sreću i svo zlo ovoga sveta.

Ona je opravdanje i za radost i za tugu, jer...

Sudbini nije potreban niko!

E, ovo je jedna tipična priča u kojoj nas je zadesila sudbina... Ovakva, baš kakvi smo mi. Naša sudbina. Igra tamo gde nam nema dostojnih u pravilima koji važe za sve. A, kod nas je vazda važilo samo jedno, sveto: da nema pravila! Mi možemo sve što drugi mogu i još malo više. Ono što drugi ne mogu - mi možemo najviše...

Nama je uvek najlakše kad nam je najteže!

Zato, valjda, tako silno i volimo loptu. Ona ima naše crte i našu narav: ista je sa svih strana, nema uglove i gde god da je okreneš - staće kako ona hoće. Mala ili velika, svejedno. Tu se prva dimenzija ne pita...

Lopta kod nas ima drugu dimenziju!

Šta je fudbal nego lopta? I šta je lopta nego fudbal? Bez uvrede i bez ruganja drugim sportovima, ali kad ovde kažeš da neko „igra lopte“, podrazumeva se da igra - fudbal. Nisam još čuo da je neko razbio prozor, a da nije šutnuo fudbalsku loptu. Pa, i ako nije bila fudbalska, onda je bar šutnuo?!

Ruke obično slušaju, noge retko...

U tome je draž ove igre!

Opet, pa šta su lopta i fudbal nego mi? Generacijama precizno merimo vreme prema fudbalu. Često zaboravimo kad je nešto bilo, ali uvek se, nekako, prisetimo ko je tada igrao fudbal. Veliki igrači i velike utakmice, merači su naših vremena. Satovi prošlosti, kazaljke sadašnjosti i budilnici budućnosti. Samo u našim kalendarima ima i crvenih slova: kad se sveci poštuju neradom, a ljubimci igrom. Zato fudbal i nije puki rad, običan posao. Možda drugde jeste, ali kod nas nije... Nikada i neće biti! Mi se u fudbalu i odmaramo i praznujemo.

Nama je lakše i lepše zabaviti dušu, nego umoriti telo.

Potpuno zavedeni loptom i fudbalom, svojski i trpimo njihovu nepredvidivost. Nju smo već poprimili i u karakteru. Uvek sviknuti na pobede i nikad naviknuti na poraze, neumorno tumaramo između sjaja i očaja, bez dugog zadržavanja na bilo kojoj strani. A, sredina je oduvek tu negde. Na centru igrališta. Tamo odakle sve počinje. Tamo gde se sve i završava. Često gubimo ravnotežu, jer nas vuku i remete krajnosti oba gola... I našeg i tuđeg. Nema fudbalskog naroda na ovoj planeti koji, kao mi, za dosadnu utakmicu kaže da se igra odvija na sredini terena, između dva gola. Kao da je tamo nigde i da to nije ništa?!

Smisao fudbala je lopta u golu, a kod nas ima smisla samo ako je u tuđem.

Dobro je to što volimo da pobeđujemo. Loše je to što obično ne znamo kako. Kad se to i desi - toliko se obradujemo, da odmah zaboravimo kako smo pobedili...

Ovo je podsećanje na decu koja su nas nadvisila u svemu. Na decu koja su umela da pobede, ali i da ne zaborave kako se pobeđuje. Na decu koja traju više od vremena u kojem su se rodili. Na decu koja traju šire od neba pod kojim su odrasli. Na decu koja traju duže od zemlje za koju su igrali.

Na decu različitiih vera i nacionalnosti...

Na decu sa istim nadimkom:

Čileanci!"

komentari

0 komentara

mozzart sport kolumne

kolumne

Grada Branković

Gradimir Branković rođen je 18. septembra 1966. godine u Beogradu. Novinar u duši, novinar s dušom, duša od novinara... Kada piše o fudbalu - kao da piše o životu! Kada piše o životu - kao da piše o fudbalu! Radio je kao novinar u Tikeru, dnevnom listu Sport, gde je prvi put došao na uredničku funkciju, koju je potom obavljao i u sportskim rubrikama Blica, Glasa javnosti i Večernjih novosti. Bio je predsednik Udruženja sportskih novinara Beograda u dva mandata, a već tri godine autor je kolumne „U centru grada“ u MOZZART Sportu. Izveštavao se s brojnih takmičenja u zemlji i inostranstvu. Suprug je Izabele i otac Vlade, Vuka i Lava.

kolumne - 2014

kolumne - 2012

kolumne - 2011

kolumne - 2013