PET NA PET - DAMIR MIKEC: Zahvaljujući streljaštvu obišao sam više od 70 država

MOZZART Sport danas u rubrici „Pet na pet“ za sagovornika ima srpskog reprezentativca u streljaštvu. Ako kažemo da mu je specijalnost gađanje iz sportskog i vazdušnog pištolja, onda je više nego očigledno da je reč o Damiru Mikecu. Pre sedam godina, tačnije 2009. godine, Mikec je osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u streljaštvu, da bi samo godinu dana kasnije na istom takmičenju, osvojio treće mesto i bronzanu medalju. U svojoj karijeri, osvajao je i takmičenja svetskog kupa. Branio je boje svoje zemlje i na Olimpijskim igrama. U Pekingu je 2008. godine pucao u disciplini MK pištolj na 50 metara, plasirao se u finale i zauzeo 7. mesto, da bi u disciplini vazdušni pištolj 10 metara osvojio 13. mesto. Na Evropskim igrama u Bakuu 2015. osvojio je dve zlatne medalje. Dobitnik je nagrade OKS-a za najuspešnijeg sportistu Evropskih igara. Čitaocima našeg portala otkrivamo i neke druge detalje iz života našeg strelca.

Da li ste svojevremeno trenirali neki drugi sport osim streljaštva i koji?

„Prvi sport kojim sam se bavio bio je karate. Počeo sam da ga treniram od svoje osme godine i nakon pet godina treniranja stigao sam do braon pojasa. Nakon toga sam se oprobao u plivanju i veslanju, ali sam se u ovim sportovima relativno kratko zadržao. A onda sam se pronašao u streljaštvu. U njemu sam već punih 17 godina.“

Ko vam je bio sportski uzor, idol, u tinejdžerskim danima?

„Još kao klinac, stalno sam ispraćao mog srednjeg brata Gorana, tadašnjeg reprezentativca u streljaštvu na razna takmičenja. Maštao sam o tome da i ja jednog dana budem tako uspešan sportista i putujem po svetu. Danas sam ga stigao, pa i prestigao, kako na sportskom planu, tako i po broju zemalja u koje sam stigao. Taj broj se popeno na više od 70 država. Mislim da nisam mogao da imam boljeg uzora od njega! Danas uglavnom putujemo zajedno na takmičenja jer mi je postao i trener nakon OI u Londonu 2012. godine. Pored brata nikada nisam imao nekog posebnog uzora među poznatijim sportistima kojem sam se posebno divio, ali svakako poštujem svakog vrhunskog sportistu, jer znam koliki se put morao preći da bi stigao do spotskih visina...“

Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

„Crvenu zvezdu od malih nogu. Čak i ako mi je tata partizanovac, Zvezdu sam zavoleo još dok sam bio mali. Od inostranih klubova na prvom mestu je Milan jer mi je odatle jedan od najboljih prijatelja iz detinjstva. Nas dvojica smo uvek išli na utakmice na stadion San Siro kad god bih ga posetio. Trenutno oba kluba koja sam pomenuo prolaze kroz težak period i mnogo mi je žao zbog toga. Nadam se da će se ta situacija uskoro promeniti. Milan su nedavno kupili Kinezi, pa se nadam da će se tako veliko ime u svetskom sportu vratiti u sam vrh. Sličan scenario priželjkujem i u Zvezdi jer sam mišljenja da u današnje vreme drugog izlaza osim privatizacije jednostavno nema. Jedino na taj način klub može da dođe na prag one stare slave. Na fudbalske utakmice, nažalost, ne idem već dugi niz godina zbog generalno lošeg stanja u našem fudbalu, ali sam na Zvezdinim košarkaškim utakmicama, na ABA i Evroligi, a sada i MOZZART Superligi redovan, kad god mi to obaveze dozvole.“

Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti ceo život?

„Moje prve Olimpijske igre u Pekingu 2008. To je bilo najlepše takmičenje na kojem sam učestvovao u dosadašnjoj karijeri. Sve je bilo čarobno. Od ceremonije otvaranja, celokupne organizacije, pa sve do druženja u selu među sportistima. I dan-danas kada se setim toga obuzme me poseban osećaj. Takođe nikada neću zaboraviti finalnu trku na 100 metara na stadionu Ptičje gnezno. Bio sam u društvu s tadašnjim selektorom naše atletske reprezentacije, gospodinom Jovanom Jahićem, koji me je uveo na stadion, s obzirom na to da je kartu bilo nemoguće naći, a  i mi sportisti smo morali da je imamo. Tada je Jusein Bolt osvojio prvu zlatnu olimpijsku medalju. Sigurno se svi sećaju trke kada je ispred cilja sasvim usporio i okrenuo se da vidi gde su ostali atletičari, pri tom oborivši svetski rekord... A ja sve to posmatram iz prvih redova, s nekih dvadeset metara udaljenosti. Svaka dlaka mi se naježila kada je ceo stadion eksplodirao od oduševljenja.“

Životni i sportski moto?

„Oberučke uzmi i iskoristi svaku priliku koju ti život pruži, i uživaj u svakom danu punim plućima sa najvoljenijima! Sportski moto mi je da se svim snagama trudim da uvek ostanem pozitivan, čak i kada mi se čini da je to jako teško i maltene nemoguće. Ključ uspeha je apsolutna vera u sebe, da možeš mnogo, a ono što je najbitnije je da nikada ne odustaješ od ostvarenja svojih snova. Jer kada u tome uspeš, shvatiš da se za taj osećaj živi jer jedino ti znaš koliko si naporno radio i verovao da ćeš stići dotle“, konstatovao je Damir Mikec.

Pišu: Nela i Đurđe Mečanin