kladionica

vest

2

PRELAZZI: Glasali smo za Žorža Veu (VIDEO)

30.12.2017 10:23 | mozzartsport.com

To što je najbolji afrički fudbaler 20. veka dobio najvažnije izbore u njegovoj Liberiji? To se moralo dogoditi. To je je samo logična posledica jednog trka od pre dvadeset godina. Taj koji je to uradio može da postane predsednik intergalaktičke federacije ili da se popne na Mesec, pešice

Veličina slova A A A

Nije, valjda, ni čudno što toliko fudbalera ode u političare. Naviklo je to na aplauze, naviklo je i na zvižduke, pa šta, to su ti dve strane iste medalje, naviklo na naizmenično obožavanje i nipodaštavanje, naslovne strane, mikrofone i diktafone gurnute ispred nosa, i kad nestane svega, odjednom, kad prestane da zvoni telefon i da se vrti tvoje lice u udarnim vestima, počne da ti nedostaje.

No najpre će biti onaj osećaj, koji mi smrtnici nikada nećemo doživeti, da sve možeš. Spakuješ loptu u gol, čoveče, samo ti od svih dvadesetak nesrećnika što za njom trče, samo ti od pedeset, šezdeset hiljada ljudi koji su se okupili tu zbog jednog jedinog trenutka, i onda ti se čini da kad god poželiš možeš da pokoriš svet, a kamoli da pobediš na nekim pišljivim izborima.

Neće, ne brinite, ovo biti tekst o politici, ne moramo ni pomenuti sve one posrnule heroje koji su shvatili da je njihova misija da se uprljaju u takvom blatu; ima ih koliko hoćete, ali niko nikada nije uspeo ono što je Žorž Vea, momak iz plemena Kru, iz jedne straćare u Monroviji, na nečemu što se zvalo Obala Bibera, a već vek i po samo Liberija, zemlja nastala kontrom, kada su američki robovi shvatili da žele da se vrate i da samo u Africi mogu biti slobodni – mnogo kasnije će shvatiti, i prekasno za mnoge, da si slobodan onoliko koliko si slobodan, i da to nije tautologija – niko nikada nije uspeo ono što je uradio Žorž Vea.

Ne, ne pričamo o tome da je posle skoro deceniju i po ozbiljnog bavljenja politikom nekadašnji najbolji fudbaler sveta i najbolji afrički fudbaler 20. veka, dobio najvažnije izbore u njegovoj Liberiji i tako postao izabrani predsednik države na zapadu kontinenta.

To se, jasno, moralo dogoditi; to je samo logična posledica jednog trka od pre dvadeset godina; taj ko uradi ono što je uradio Žorž Vea u lenjo popodne na San Siru, u prvom kolu Serije A 1996, u debiju velikog Urugvajca Oskara Tabareza na klupi Milana – premijera će proći okej, sve posle toga bilo je poražavajuće, pa je Tabarez uskoro morao da ode, i tako se okončao Berluskonijev čudni neitalijanski eksperiment – taj može da postane lider intergalaktičke federacije ili da se popne na Mesec, pešice, a kamoli da pobedi na nekim izborima.

Čudno sada zvuči, i čovek mora ponovo da proveri, da je prva runda tada ubedljivo najjače lige na planeti – Juventus je aktuelni prvak, i mada će tog leta izgubiti Vijalija i Ravanelija, koji će otići da toplim bojama i mirisima raspale Premijer ligu, kojoj je to nužno falilo, i dalje je najjači; to je ona sezona u kojoj će se Parma vijati za titulu sve do pred sam kraj; ona u kojoj je, da ne pominjemo “veće klubove”, nego samo kuriozitete, i da vam sve bude jasno, u Atalanti Pipo Inzagi, u Sampdoriji Vinćenco Montela i Roberto Manćini, u Bolonji Kenet Anderson, a u Peruđi Marko Negri – odigrana tek 8. septembra, dok je drugo kolo zakazano za 22. septembar; eto, danas ne možemo da živimo od fudbala, a tada smo morali da čekamo da krenemo u školu, pa da počne Serija A...

Osmi je septembar, dakle, počinje kratkotrajna vladavina Oskara Tabareza u Milanu, počinje sezona koja se neće završiti dobro po rosonere – tek jedanaesto mesto na kraju! I 1:6 kući protiv Juvea narednog aprila! – ali se, eto, zbog Žorža Vee i zbog žutih dresova zapanjenih rivala iz Verone, pamti ta sezona, i ta utakmica, više nego svi trileri iz 1996. i 1997. godine...

Da, kad vam neko vadi statistiku, kad vam priča o broju postignutih golova ili, Bože sabrani, o pretrčanim kilometrima ili trofejima, peharima i ostaloj srebrnini i češkim kristalima po vitrinama, slobodno klimajte glavom i nemojte da se svađate, a u sebi se nasmejte budali, jer fudbal nema veze s tim, fudbal ima veze s magičnim trenutkom posle kojeg više ništa nije isto, posle kojeg postaješ predsednik svoje zemlje, dve decenije pre nego što će te građani zvanično izabrati.

Nije, onda, važno ni što je u tom trenutku rezultat 2:1 za Milan, što je 85. je minut i što ovo nije gol koji će presuditi bilo šta, sem što će milioni ljudi odlučiti da baš tada, u tom trenutku, zavole ovu igru ili počnu da navijaju za Milan ili da, koji god pasoš da duže, glasaju za Žorža Veu. Ovo je "samo" Maradona protiv Engleske, ovo je "samo" Ronaldo protiv Kompostele, ovo je "samo" jedan Afrikanac, ljubimac Arsena Vengera, koji piše istoriju, onu što staje u desetak sekundi.

neuhvatljiv u punom trku

Verona je vodila, recimo i to, drčni su uvek na startu ti timovi koji dođu u viši rang takmičenja, De Vitis ih je na poluvreme odveo s 1:0 (u timu su, od poznatijih, Paganin, Pipo Manijero i Pjerluiđi Orlandini), okrenuo je Marko Simone kada se domaća ekipa najzad vratila s produženog feragosta, ali u 85. minutu je 2:1 i gosti mogu da namirišu krv, da osete da ovo nije baš neki strašni Milan, da proreknu sudbinu čitave sezone i sudbinu Oskara Tabareza, i kreću svi ka korneru, u pokušaju da izjednače.

Korner je loš, lopta preskače sve, i dolazi na drugi kraj šesnaesterca, i zašto je tamo uopšte Žorž Vea? Nikoga, hoćemo reći, ne markira, ne prati protivničkog fudbalera, samo smeta i pravi gužvu i pomalo unosi paniku, neko bi mogao pomisliti, ali Žorž Vea je tu jer je neophodno napisati novu povest sveta i postati predsednik, i ko smo mi ili Oskar Tabarez ili Silvio Berluskoni, pa da stajemo na put knjigama koje se pišu pred našim očima?

Prijem je savršen. Ne samo da je smirio loptu, on ju je blago ćušnuo ka napred jednim pokretom fibule, pokrenuvši niz događaja što će kulminaciju dobiti jedva trinaestak sekundi kasnije. Da je položaj stopala bio iole drugačiji, možda bi se ta lopta vratila u srce kaznenog prostora, i šta bi se onda desilo?

MOZZART KVOTE
(2,20) Fjorentina (3,40) Milan (3,30)

Isprva se čini kao da ni sam nije siguran šta da uradi, prvih nekoliko krupnih koraka Đorđonea, velikog Džorža, izgledaju kao da će protrčkarati do sredine svoje polovine i onda odložiti loptu, u pokušaju da časovniku oduzme vreme, a Veroni entuzijazam, ali tada se budi monstrum u njemu, tada Vea shvata šta može, njegov topot postaje odlučniji, a onda ga dodatno naljute neka dvojica koja pokušaju u krugu da mu oduzmu loptu, jedan klizećim startom, drugi remplovanjem; prvog će da izbegne, drugog će da odgurne, napraviće i jednu piruetu usput, kao gimnastičarka koja se posle desetke na parteru pravi važna.

Tad je već jasno da ovo ne može da se završi nikako drugačije, i naredni defanzivac – da li je to bio Marko Baroni? Ili je Baroni onaj što za njim skroz uzaludno trči? Da li je važno, uostalom? – nije ništa više do čunj na treningu pored kojeg protrčavaju i lopta i igrač i svemir, i evo ga, u šesnaestercu je, ima vremena da pogleda golmana koji istrčava da skrati ugao (Atilio Gregori, tog leta će se vratiti iz Udinezea, samo da bi postao učesnik ovog trenutka, i posle će otići u Veneciju), ima smirenosti da uputi tačno onakav šut kakav treba da uputi, ima snage da pošalje loptu dovoljno jako na dovoljno lepo mesto; i moć i finesa, i sirova snaga i prefinjena sila intelekta...

Od obale do obale, kao što je njegov narod vekovima ranije silom išao preko okeana, pa se silom često i vraćao; od obale do obale, sine Liberije, gos'n predsedniče, i nikako drugačije...

Te sezone Žorž Vea postići će 16 golova za Milan, biće svetla tačka u ekipi koja će proživljavati u jednoj sezoni ovo što današnji Milan mora da raširi u jedno četiri-pet, posle će stići i do Engleske, pa će biti mecena nacionalnog tima Liberije, pa političar, izgubiće jedne izbore, ali će druge dobiti, slaviće ga ceo svet i biće u svim “puševima” svih aplikacija, ako je važno.

A jeste važno. Jer valjda je posle Zvone Boban pričao da su, kamera to nije zabeležila, igrači Milana trčali za Veom i razmišljali kada će stati i kada će morati da mu priteknu u pomoć, a onda su i oni, i San Siro, i ova udaljena plava tačka koju zovemo svojim domom, shvatili da taj neće stati nikada.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.
Foto: Action Images.

poslednji komentari2
Heski H.

| 30.12.2017 15:39

milan je bio aktualni prvak, a ne juventus
to je bila ona titula u kojoj su igrali weah, savićević i baggio u napadu, donadoni, desailly i albertini u veznom, panucci, baresi, costacurta i maldini u obrani i rossi na golu, a u momčadi su još bili boban, eranio, tassoti, lentini, vieira i di canio
pre jako

Milos D.

| 30.12.2017 11:08

Koliko je moćan igrač bio Kenet Anderson

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka