aktuelno

vest

2

PRELAZZI: I Luda družina bi bila ponosna

15.03.2017 10:43 | mozzartsport.com

Zaboravite na fudbal, ono što se desilo u sredu uveče, to je zaplet dostojan čoveka koji je stvarao nedaleko odatle, dostojan života, zaista. I izdaja, i preljuba, i mržnja, i buka i bes, i zamena identiteta, i strah i drhtanje, i jedan dvoglavi feniks koji se diže iz pepela u trećem činu, crnih raširenih krila i kljuna spremnog da ujede mrskog rivala

Veličina slova A A A

Bila je to noć koju je samo Šekspir, valjda, mogao osmisliti. Kao nekada, na velikoj, otvorenoj sceni, u prohladnu ali bučnu ostrvsku noć, sa gledaocima koji nisu došli samo da budu zabavljeni već i da vide kako je pravda zadovoljena – nešto između pozorišnog komada i javnog pogubljenja, otprilike.

A tekst! A drama! Zaboravite na fudbal, ono što se desilo u sredu uveče, to je zaplet dostojan čoveka koji je stvarao nedaleko odatle, dostojan života, zaista. I izdaja, i preljuba, i mržnja, i buka i bes, i zamena identiteta, i strah i drhtanje, i jedan dvoglavi feniks koji se diže iz pepela u trećem činu, crnih raširenih krila i kljuna spremnog da ujede mrskog rivala.

Lester? Kakav Lester, štetnoj engleskoj lisici Džejmiju Vardiju i spretnoj danskoj lisici Kasperu Šmajhelu svaka čast, uradili su ono što su komentatori, i vašeg uključiv, smatrali nemogućim – bio sam ubeđen da će Sampaoli već ove godine režirati makar polufinale sa Seviljom – ali nije to bila najvažnija utakmica koju ste mogli u utorak da pronađete u MOZZART ponudi niti diljem zemlje u kojoj se fudbal prvi primio i koji je odatle, baš kao Šekspirove drame, izvezen da procveta u hiljadu cvetova.

Svih onih dramskih veleobrta bilo je u Kingstonu na Temzi, jugozapad Londona, gde je po prvi put u ligaškom takmičenju AFC Vimbldon dočekao samog sebe; pardon, dočekao novu verziju sebe koja je nekada davno oteta i udavljena. 

Vimbldon je igrao u Ligi 1 protiv MK Donsa, kluba koji je kupio – nema drugog izraza – ime i pokušao da kupi istoriju starog Vimbldona, da bi se ubrzo potom preselio u Milton Kejns, neku vrstu velike spavaonice, modernog grada nastalog ni iz čega, baš kao što je njihov klub nastao preko noći.

Milton Kejns, pisali smo već o tome, nije ni fudbalski klub. On je prvi engleski pokušaj nečega što se u Americi zove franšiza: ono što je u NBA i moguće i nekada poželjno – da vlasnik kluba proceni da ne postoji previše publike ni zainteresovanih marketinških ala u jednom gradu i da se samo dislocira u drugi, ne pitajući navijače i ne hajući za proteste po društvenim mrežama – u fudbalu, engleskom napose, gledano je s podozrenjem, kao nešto što se ne radi, kao nešto što je monstruozno čak i u igri koja je odavno počela da se odaziva samo na šuškanje novca.

Primera “plastičnih” klubova ima koliko volite – eno široka poljana onima koji bi da bacaju drvlje, kamenje i onlajn komentare na RB Lajpcig, recimo – ali ovo je nivo više u toj igrici; ne samo nepoštovanje istorije, već i čitavog grada. Oteti fudbalski klub od njegovih navijača, to deluje kao kriminal, zaista; oteti ga od grada i preseliti gde vam je volja, to je već udruženi zločinački poduhvat.

A upravo to je uradio Čarls Kopel, vlasnik starog Vimbldona, drevnog kluba koji je u svojoj 97. godini postojanja, pre ravno tri decenije i još sezonu pride, prvi put ušao u Prvu diviziju, današnju Premijer ligu. Dve godine kasnije, osvojili su FA kup šokantnom pobedom nad tada neprikosnovenim Liverpulom (1:0, gol Lorija Sančeza, uz penal koji je Dejv Besant odbranio Džonu Oldridžu).

Zvali su ih tada "Luda družina" – zbog ekscentričnog, mačističkog i pomalo uvredljivog ponašanja svih fudbalera. Umesto da treniraju, uglavnom su dane provodili smišljajući psine jedni drugima.

Njihova pesma bila je "Niko nas ne voli i baš nas briga", igrali su najružniji fudbal još otkad je Elenio Erera osmislio katenaćo, ali su imali nešto što nedostaje mnogim današnjim klubovima. Dušu i muda. A to što ih niko zaista nije voleo samo ih je ojačavalo. I bili su zaista zastrašujući: Sančez, Denis Vajz, Džon Fašanu i, na kraju, čovek koji je bio toliko lud da ga ni Holivud nije smirio – Vini Džons.

Od 1991. klub više nije mogao da igra na svom starom Plau lejnu, već je delio domaćinstvo sa Palasom, na Selhurstu. Ni to im nije previše smetalo, i svake bi sezone Vimbldon nakrcao dovoljno bodova do januara da bude siguran u opstanak, da bi posle polako trošili kredite i završavali po sredini tabele.

A onda je došao pad. Ravno 12 godina, u dan, posle pobede nad Liverpulom u mitskom finalu FA kupa Vimbldon je ispao iz Premijer lige, a Čarls Kopel počeo je, doslovno, da traži pašnjake nove.

Našao ga je u Milton Kejnsu, skoro stotinu kilometara na sever, izdejstvovao, na samo njemu znane načine, nesumnjivo mutne provinijencije, dozvolu Fudbalske asocijacije da preseli ceo klub u taj novi grad, u kojem je sve čisto i prilično sterilno, i Vimbldon, dom “Crazy Ganga”, prestao je da postoji, makar nakratko.

S tim se nisu pomirili navijači. Posle legalističke kampanje koja nije urodila plodom (onaj isti panel FA naveo je da “nije u najboljem interesu fudbala da se održi Vimbldon”!) i kampanje bojkota MK Donsa koja jeste, osnovali su sopstveni tim, feniks-klub, nadenuli mu ime AFC Vimbldon – mi igrači Football Managera ih se sećamo još od tih prvih sezona, pošto je Sports Interactive bio njihov ponosni sponzor – i krenuli, polako uzbrdo, od devetog ranga takmičenja. Uvređeni, ali ponosni.

Siromašni, ali bogati duhom, nadom, verom da fudbal ipak nije toliko grozan, već da je plemenit taman onoliko koliko su plemeniti ljudi koji ga gledaju i proslavljaju.

AFC Vimbldon bio je nezamislivo uspešan. Iako iza njih nije stajao nikakav bogataš, uspevali su svake sezone da naprave sasvim solidan tim, a to što je na Kingsmedou stadionu uvek bilo više navijača nego u svim mečevima u njihovoj ligi zajedno bio je veliki plus i davalo je timu krila.

Sa starim su klubom držali i duhovnu i praktičnu vezu – njihov sadašnji menadžer je Nil Ardli, pouzdani dešnjak koji je igrao 12 sezona za “stari” Vimbldon, a čak i važnija od toga bila je neprekinuta konekcija sa zajednicom. AFC je davao klincima iz šireg Londona mogućnost da treniraju kod njih, gradeći poverenje ne samo svog kraja; trenutno imaju čak 19 različitih omladinskih i ženskih sastava.

Ako vam to nije dovoljno da ih cenite, onda znajte da i pored vrtoglavog uspeha – šest promocija za 13 godina i danas stabilno mesto u Ligi jedan, trećem rangu takmičenja – onemogućuju bilo kog pojedinca da poseduje više od 25 odsto deonica kluba (preostale tri četvrtine drži skupština navijača). Ako ni to nije dovoljno, onda se setite da je za njih, tri pune sezone, igrao Adebajo Akinfenva...

No ostao je, i pored svih tih novih uspeha, onaj osećaj neugodnosti, kada znate da vam je nešto oteto samo zato što ste slabiji ili siromašniji; ali svi se strahovi i svi se bolovi najbolje savladavaju kada se sa njima suočite.

Milton Kejns je u međuvremenu stizao čak i do Čempionšipa, da bi se vratio u Ligu jedan.

Ova sezona, dakle, donela je susret koji se dugo čekao. Onaj sinoćni.

Nije da se AFC Vimbldon i MK Dons, ta dva kluba koja ne mogu biti različitija, nisu sreli i ranije; prvi put igrali su u nedelju, 2. decembra 2012. u drugoj rundi FA kupa. Cela je Engleska tada navijala za njih, ali na Stadionu MK nije se dogodila nebeska pravda ni božansko proviđenje; naprotiv, MK Donsi su pobedili golom u drugom minutu nadoknade – postigao ga je bivši omladinac Liverpula Džon Ocemobor, zanavek poznatiji po tome što je jednom upucan u mesnati deo leđa nego po fudbalskim kvalitetima – i produbili mržnju koju su, s pravom, navukli sebi za vrat.

Bilo je od tada još tri susreta – jednom je Vimbldon čak i pobedio, u onom nepotrebnom takmičenju za trofej Fudbalske lige – ali svi su igrani u Milton Kejnsu, poput onog iz prvog dela sezone, 1:0 za “njih”.

Sve do sinoć, kada je Vimbldon prvi put ugostio brata po materi, prvi put kada su u predgrađe Londona došli mrski otimači izgubljenog blaga “Lude družine”.

Ništa nije izgledalo kako inače izgleda. Na zvaničnom programu za utakmicu domaćini nigde nisu pomenuli puno ime gostujućeg sastava – samo jedno malo MK tamo gde je bila prva postava – policija je podigla bezbednosne mere na najveći mogući nivo, znajući da za ovaj meč ne važi mantra o divnom, porodičnom klubu sa pristojnim navijačima, jer kada se traži poravnjanje dugova niko nije previše fin; u raskidu sa tradicijom je i upravi gostiju otkazano gostoprimstvo u svečanoj loži, već su sedeli sa svojim navijačima; DJ je na razglasu stadiona puštao “I Am the Resurrection” od Stone Roses, a fanovi su čitavo prvo poluvreme pevali suprotnoj tribini “Gde ste bili kada ste bili mi?”.

I sve to na utakmici koja, sa strane posmatrano, ništa ne rešava: i AFC Vimbldon i MK su sigurni u sredini tabele, ne mogu ni gore ni dole. Ovo je onaj period sezone kada i navijači gube interes i već maštaju o pojačanjima za narednu sezonu.

Ali nešto drugo je bilo na talonu, čak i takmičarski: timove na tabeli razdvajala su do srede uveče svega tri boda, i pobedom bi Vimbldon došao u dobre izglede da završi sezonu, prvi put u istoriji, iznad onih koji su im tu istoriju kidnapovali, bez traženja otkupa, samo zato što im se može.

Eh, fudbal i drama poznata kao život nekada umeju da vas nagrade za strpljenje i dobrotu. Nije bilo lepo, kažu oni koji su bili tamo i oni koji su o tome pisali, nije bilo lepo, već mučno, napeto i ljutito – nijedan jedini šut u okvir gola u čitavom prvom poluvremenu – ali je bilo kako treba da bude.

Džejk Rivs u 62. pa Lajl Tejlor u 68. minutu postali su najveća imena u istoriji novog Vimbldona, AFC je slavio sa 2:0, igrači su izašli da pozdrave navijače i obrnuto, Nil Ardli se zagrcnuo od sreće kada je rekao da je ovo možda i najbolje njegovo sećanje i kada se uzme u obzir stari klub...

A Šekspir? Taj se negde nasmejao jer komadi sa pevanjem i plakanjem i dalje žive, eno ih u trećoj engleskoj ligi, jedne hladne martovske noći, u obličju neke nove “Lude družine”, u kostimu dvoglavog feniksa koji je 14 dugih godina feniksa koji je četrnaest dugih godina čekao svoju osvetu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)

poslednji komentari2
Dejan Rizvan

| 15.03.2017 16:10

Bravo Prelevicu. Jos jedan sjajan clanak. To je fudbal. A ovakvi ljudi mi odrzavaju veru u ovaj sport da ga nikad novac nece moci unistiti sto vec godinama pokusava.

Zeljko Gojsina

| 15.03.2017 14:56

Nedavno me e jedan mladić od 17 godina, naučio zašto treba poštovati Vimbldon,tada mi je ispričao sve ovo, pogotovo ovaj dio da se sindikat navijača sve pita, i da bukvalno svaki navijač sa članskom kartom ima pravo glasa. To je fenomenalno to je fudbal, to je sport. Volio bih jednog dana pripadati tako nečemu, fenomenalno zavidim svakom navijaču ovoga tima.

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

Kada napad stane

Zvezda je na poslednja tri meča (ne računajući produžetak protiv Olimpijakosa) u proseku davala...

najčitanije vesti

Uloguj se putem Facebook naloga Uloguj se putem Google+ naloga
ili
Zaboravljena lozinka