kladionica

vest

12

PRELAZZI: Profesore, došlo je vreme

07.03.2017 09:46 | mozzartsport.com

Arsen Venger će otići sam, šta god mislili “navijači” naoružani tastaturama, štagod mislila grupa Čileanaca koja nema pametnija posla nego da pokušava da “spase” Aleksisa Sančeza iz kandži zlog Francuza, šta god, na kraju krajeva, mislio Aleksis Sančez i svi igrači i čitava uprava na Emirejtsu

Veličina slova A A A

Fidel neće preživeti još jedno leto, javljali su svake godine, decenijama već; tajne depeše stizale su sa Kube, na Floridi bi izgnanici s ostrva već spremili vatromet, usijale bi se pisaće mašine, potom i računari, CNN bi poslao trojicu honoraraca da dovuku sav snimljeni materijal i spreme ga za hitno emitovanje pod naslovom “Breaking News”, urednici su već ukucavali kajron kojim bi se svetu obznanila vest koju su Amerikanci toliko dugo čekali...

I koliko god puta da su mu odbrojali sekunde u geopolitičkom ringu, koliko god puta da su tvrdili da je gotov, Kastro bi uvek preživeo. Istina, sve manji broj ljudi kleo bi se u njega, ishlapela je revolucija koju je obećao, pretvorila se u gangrenozno tkivo koje više nije moglo da drži na okupu ni verne Kubance, i samo je poštovanje prema godinama čoveka koji im je obećao sve(t) na dlanu sprečilo pobunu širokih razmera.

Ali Fidel Kastro je bio usko specijalizovan; želeo je mnogo ali se na kraju zadovoljio “kohibom” s mirisom butina neke oblaporne Kubanke, propagandom koju je ispaljivala “Granma” i penzijom, gotovo tropskim snom iz kojeg bi ga prenuo samo kakav pisac ili avanturista, znatiželjan da od starog američkog nemezisa čuje još koju rečenicu.

Arsen Venger neće preživeti još jedno leto, javljali su svake godine dobro obavešteni britanski tabloidi, pa čak i ozbiljni listovi; Nik Hornbi i drugari bi već spremili vatromet, neko bi obišao i stari Hajberi, tamo gde su sada kuće i poslovni prostori, zapalio sveću i ostavio crveno-beli šal, novinarski padavani bi već kucali prigodnu biografiju čoveka koji je dve pune decenije vodio Arsenal – kakvo čudo u svetu današnjeg fudbala, kada treneri stradaju posle nekoliko kikseva; pogledajte samo Ranijerija i čudo će vam biti još veće – urednici bi već smišljali naslove i svađali se da li Profesora u penziju treba ispratiti s dignitetom ili mu zameriti što nije ranije otišao. 

A Venger bi uvek preživeo. Istina, sve je manje bilo na tribinama onih spremnih da se potuku sa divljacima što su u džepu kaputa prošvercovali plakat “Wenger OUT” i gordo ga raširili na stadionu, prkosno gledajući oko sebe; ishlapela je revolucija koju je obećao, pretvorila se u gangrenozno tkivo koje više nije moglo da privuče najbolje svetske igrače ni da ih drži na okupu ili zadovoljne duže od sezonu-dve, i samo je slatko sećanje na sve one pobede, na fudbal kakav niko nikada nije igrao u Engleskoj pre nego što se pojavio Vengerov Arsenal, samo su usporeni snimci koji se pojave u sumaglici između sna i jave – na jednom je Bergkamp koji pleše oko protivnika i zabija gol, na drugom trk Tjerija Anrija, na trećem klizeći start Patrika Vijere, na četvrtom neki od desetine, neki od stotine golova koji bi pali proračunato, kao na bilijaru, na onom uskom terenu Hajberija, sa kamerom postavljenom nisko, nisko, da imate utisak da najveće majstore gledate kako vam plešu pred očima – samo je to sprečilo pobunu širokih razmera.

Profesor je bio revolucionar, nemojte sumnjati u to. Od prvog dana kada se pojavio na Ostrvu da zameni zlosrećnog Brusa Rioka, taj čudni tip s teškim naglaskom kojeg se nikada neće otarasiti – nisu imali pojma ko je on, Toni Adams je kasnije pričao kako je morao da se raspituje i niko i dalje, eh, pre Gugla, nije znao ništa o tipu što je vodio Monako, a onda otišao na najdalji istok, da sa Draganom Stojkovićem nauči Japance koliko je fudbal lepa igra; ser Aleks Ferguson je prve sezone izgovarao rečenice poput “Neka se taj drži Japana, mnogo je neiskusan” – doneo je duh različitosti, raskrstio sa starim sistemom i uveo, svojeručno, engleski fudbal u novu eru.

Bilo da je promenio način ishrane ili treninga, bilo da je zabranio alkohol ili glavomet i terao fudbalere da se dodaju, ili da je kopao po Starom kontinentu najgušćim češljem kako bi u London doveo igrače koji ili nisu uspevali da se snađu u drugim klubovima, i one tek na početku karijere, Venger je postao vododelnica, trenutak u kojem ništa više nije bilo isto; jednako koliko i formiranje Premijer lige, 20. februara 1992, era loptanja može se podeliti na onu pre i posle Profesora, jednako je važan taj avgust 1996, verujte, koliko i pakt sa đavolom lično, Rupertom Mardokom.  

Venger će biti lahor Evrope koji će uozbiljiti, osnažiti, ulepšati engleski fudbal; Venger će biti pionir, trejlblejzer, prvi među izučavaocima modernog fudbala, i nastupaće u narednih desetak godina suvereno za svojom katedrom, udarajući zazubice mlađim kolegama, crveneći nos Aleksa Fergusona, koji je morao da prizna da ima dostojnog takmaca, sve do sezone u kojoj je njegov tim, nije bilo previše davno, osvojio titulu u Premijer ligi bez ijednog poraza.

Fidel Kastro je otišao sam, onda kada mu je dosadilo da se sa CIA igra mačke i miša, otišao je po svojim pravilima i iznenadio sve one koji su mu davno proricali smrt i odavno spremili najbolje odelo za njegovu sahranu; i Arsen Venger će otići sam, štagod mislili “navijači” naoružani tastaturama, štagod mislila grupa Čileanaca koja nema pametnija posla nego da pokušava da “spase” Aleksisa Sančeza iz kandži zlog Francuza, štagod, na kraju krajeva, mislio Aleksis Sančez i svi igrači i čitava uprava na Emirejtsu.

Da li posle petarde u Minhenu, koja je demonstrirala svu nemoć, zaostalost, pa i suštinski nedostatak kvaliteta, ideje, razmišljanja i Arsenala i Arsena – zaista, ta utakmica razotkrila je, u svega devedesetak minuta, sve ono što se Vengeru već godinama zamera – ili posle bele zastave na Enfildu, gde su mnogo slabiji timovi od “Tobdžija” uspevali da izdevetaju domaćine u poslednjih nekoliko sezona; ili onda kada se najmanje nadamo, bez najave, na prepad.

Još jedno im je zajedničko i tu će, ne brinite, prestati paralele između dvojice oslobodilaca – ma kakav da vam je politički ili navijački stav, to im morate priznati – pre nego što odemo toliko daleko da tvrdimo da Boro Primorac, kada se zagledate, može da zaliči na Komandanta Gevaru: posle njih će ostati praznina.

Ne čak ni tuga – pa isplakali su se, valjda, navijači Arsenala dosad za dva života, mada nema malo onih koji bi se menjali sa njima, za tu sigurnost ostanka u samom vrhu tabele, za nadu da se može i do titule, za poneki FA kup ili se galeanovski zadovoljavajući lepim potezom (a koliko je samo lepih poteza imao taj Arsenal!) – ne ni ponos, jer krhko je sećanje fudbalskog navijača, samo prazan prostor koji niko, ma kakvi da su mu gabariti, više neće moći da popuni.

Nije više, zaista, ni pitanje da li će Arsen Venger uskoro otići. Nije posredi ni da li treba da ode; to je sada već truizam. Nije pitanje ni kako će to učiniti: ne treba biti ni previše vidovit pa da to zamislite – posle neke pobede, verovatnije nego posle poraza, uzgred, na konferenciji za novinare, reći će ono što smo odavno znali – i izvesno je da neće imati “labudova pesma” momenat kakav je sebi uspeo da upriliči Ferguson.

Jedino je važno šta ostaje posle njega.

Lako bi bilo, da je posredi neki drugi klub, smeniti menadžera, postaviti novog – neku “jaču” marku, koja bi u isto vreme pokazala da ambicije kluba ne jenjavaju, i svojom magnetnom silom privukla novu falangu igrača na Emirate; gotovo je sigurno i da će to biti neko sa kontinenta, kako se ne bi napravio bolan rez sa kosmopolitskim duhom usađenim u srž Arsenala – ali Arsenal nije običan klub, baš kao što ni Venger nije običan menadžer.

U idealnom svetu, Profesor bi ostao u klubu u makar savetodavnoj ulozi, imao bi  fergusonovsku ulogu, lično bi nadzirao proces odabira kandidata – kao kakav HR u modernoj firmi, bez njegovog potpisa ili makar klimoglava ne bi moglo da se dođe do naslednika.

sa Anrijem posle poraza u finalu Lige šampionaAli idealni svet ne boluje od sujete, što je greh koji se Vengeru vazda mogao staviti na dušu. Novi trener Arsenala, zvučalo to previše grubo ili ne, sigurno neće hteti da mu matorac kojeg je, po svim uzusima modernog fudbala, pregazilo vreme, dreždi nad glavom i da baca svoju senku na njega; niti bi Venger mogao da se izoluje, niti bi ta neformalna podela nadležnosti mogla da da rezultate – najveći gazda u istoriji Liverpula, primera radi, bio je Bil Šenkli; prva odluka njegovog dotadašnjeg kalfe Boba Pejslija bila je da Šenksu zabrani ulaz na Enfild.

Fudbal je brutalan i ne haje za tradiciju. Fudbal baš briga za vaš intimni osećaj. Fudbal baš briga za tipove kojima nije važno samo da pobeđuju – a glavni doprinos Vengera fudbalskoj teoriji i praksi je, i zauvek mu hvala na tome, osećaj da je način na koji se pobeđuje jednako važan koliko i golovi u mreži.

Pa opet će ostati pitanje bez odgovora, milioni tekstova koji će biti ispisani: gde je, Profesore, sve krenulo nizbrdo? Kako je moguće da je inovator dozvolio da ga pregaze, kako je revolucionar postao kočničar progresa?

Kao skalpelom, karijera Vengera u Arsenalu može se podeliti na prvu i drugu dekadu; prva je okončana krajnje simbolično, porazom u Sen Deniju u poslednjih četvrt sata, kada je Henrik Larson oteo titulu prvaka Evrope, titulu koja je bila blizu uprkos crvenom kartonu Jensa Lemana na samom početku meča.

Ta prva decenija bila je provejana uspesima, ali više od svega stilom koji je nametnuo Venger – Arsenal je bilo milina gledati, Arsenal je umeo da izmisli igrače, Arsenal je bio poletan i širio radost svuda gde bi se pojavio.

Proleće 2006. biće simbolično ne samo zbog poraza u finalu Lige šampiona, već i zbog poslednjih mečeva koji su odigrani na drevnom Hajberiju; prelazak na Emirejts trebalo je da donese novi zamajac, privuče još investitora i napuni kasu, kako bi se formalizovao status velikog evropskog kluba, oličen u tri titule, tri FA kupa i finalu najbogatijeg evropskog takmičenja.

U realnosti, krcati novi stadion postao je poprište frustracije i pozornica najvećih Arsenalovih neuspeha, od kojih bi zli jezici uvek potencirali redovnu eliminaciju na samom startu nokaut faze Lige šampiona.

Arsenal već godinama pokazuje zabrinjavajuće odsustvo progresa – nekada je čak i roler-koster, i gore-dole od kojeg vam se povraća, bolje od tapkanja u mestu – a stari revolucionari, jednako koliko i profesori, znaju da je to najgore što može da vam se desi. Čak i ako su, a obično jesu, previše tvrdoglavi to da priznaju.

Nova generacija fudbalskih stručnjaka, ponajviše stranaca, pokazala je put kojim treba da se ide; Vengerovi ispisnici su u isto vreme umeli kameleonski da se menjaju, prilagođavaju ili da makar foliraju da to umeju – i taktički, i trenerski, i u pripremi meča i tokom njega, Arsen Venger je ostao onaj stari.

Ono što je bilo revolucionarno krajem devedesetih već za sedam-osam godina postalo je obično, pročitano, do granice naivnosti. Venger nije, što su mu mnogi zamerili, prihvatio mnoge novotarije, uključujući i statistiku ili besomučno premotavanje video-klipova, ostao je zakopčani i učtivi čovek koji ostavlja većinu odluka saradnicima ili igračima.

Kada sve ide kako treba, to delegiranje dužnosti deluje kao mudra odluka; kada ne ide, počinje da liči na kukavičluk.

Novca nije bilo uvek mnogo; kada jeste, trošio ga je oprezno, kada bi iznervirao baš svakoga što je stipsa, razbacao bi se parama često bez mnogo rezona, tek da bi se mogao nazvati trošadžijom, nikako ne uspevajući da pronađe nove ratnike kao što su bili Lauren, Sol Kempbel ili Žilberto Silva, o Vijeiri da ne govorimo, te momke spremne da poginu i za njega i za top na grbu. U isto vreme, najbolji igrači bi odlazili, od Kola i Anrija do Fabregasa ili Nasrija, u potrazi za trofejima ili novim izazovima, a trava je na Emiratima bila sve manje zelena.

Vengerov put je odavno slepa ulica i bilo bi neverovatno očekivati da to nije zid, već fatamorgana, i da kao u holivudskim filmovima odluči da sebi da još jednu šansu i iskoristi je; previše umorno deluje ovih dana i njegova sopstvena odbrana.

No Arsenal kao klub jeste na raskrsnici: zameniti Profesora neće biti ni lako, ni lepo, ni jednostavno.

Najveći revolucionar engleskog fudbala otići će kada on bude hteo, ali ne treba da sarađujete sa CIA pa da shvatite da je to već pitanje meseca, ako ne i dana. Možda već koliko posle revanša sa moćnim Bajernom i nakon kurtoazne čaše vina sa Karlom Ančelotijem.

Ostaće, kao i uvek kod ljudi koji menjaju svet, duboka praznina, ne čak ni tuga, ne ni ponos, samo svest koliko smo srećni što smo bili njihovi savremenici. Čak i ako vam se čini da je ovaj profesor produžio čas mnogo više nego što je to bilo pristojno.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.

poslednji komentari12
Mario P.

| 08.03.2017 11:46

Reći da je Arsenal prije Wengera bio Stoke je u najmanju ruku smiješno. Od 1930. do danas najveća suša Arsenala bez OSVOJENE Premier lige je 18 godina (da ne pričam o drugim i trećim mjestima), isto kao i Manchester United. I sezonu prije no što je Wenger došao Arenal je bio 5., tako da, bio je u rangu možda Tottenhama no to ne umanjuje Wengerov uspjeh koji je gotovo bez nekih ulaganja osvojio PL u svojoj drugoj sezoni.

Luka S.

| 07.03.2017 18:36

Poslednji Mohikanac verovatno večeras poslednji put pleše sa Ligom Šampiona, 20 godina neprekidno je trajala njihova ljubav. Čovek koji voli Arsenal više nego iko igde na ovoj planeti, šta god ko mislio, a pravi dokaz za to je da je nebrojano puta odbijao Real Madrid i klupu rođene zemlje, Francuske. Čovek koji da nije došao i napravio zaokret, Arsenal bi bio u rangu Stouka i Wba, a engleska liga ko zna do kad imala animozitet prema stranim igračima i trenerima, njegovim dolaskom sve se u Premijer Ligi promenilo. Čovek koji je tu ligu osvojio bez poraza, nikad to niko neće ponoviti u Engleskoj, zasigurno. Čovek koji je etiketiran kao stipsa, neznalica od ljudi koji prate fudbal periodično ili od skora i sve to zbog uprave koja je se vešto krije iza njegovih leđa. Čovek koji je iznedrio više igrača nego mnogi svi današnji vrhunski stručnjaci zajedno. Lako je sa parama, treba imati nos kao Arsen (promašaji su normalni, ali pogodaka kao on nema niko). JEDAN OD NAJVEĆIH IKADA! I jedna mala ispravka, nije Larsson presudio u Parizu 2006., nego J. Belletti ;)

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka