Italijanska je tuga pregolema

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

“Bili smo depresivni i nije nam bilo ni do čega jer smo pre meča gledali otvaranje Mundijala u Kataru. Nije lako podneti činjenicu da nas tamo nema” , opravdao je tim rečima kapiten Azura Leonardo Bonuči još jedno poniranje italijanskog fudbala na “Ernst Hapel” stadionu u Beču. Frančesko Toti je izostanak Italije sa Mundijala nostalgično uporedio sa Koloseumom i Rimom: "Svetsko prvenstvo u fudbalu bez Italije je kao Rim bez Koloseuma".

Crna 2022. godina za italijanski fudbal se završila onako kako je i počela: deprimentno da upotrebimo Bonučijevu definiciju. Poraz od bivše jugoslovenske republike u polufinalu plej ofa za Svetsko prvenstvo je ušao u nacionalne fudbalske tragedije sa pridevom “severni”: Severna Irska, Severna Koreja i na kraju Severna Makedonija.

Mada, nije daleko od istine selektor Roberto Mančini kada kaže da Italija nije izgubila let za Katar protiv naših južnih komšija prethodnog proleća, nego prošle jeseni. Podsetimo, Azuri su imali otvoren put ka Mundijalu, a onda su sami sebi pucali u noge remijem sa Bugarskom, duplim nerešenim rezulatom sa Švajcarskom i na kraju nisu uspeli da pobede ni Severnu Irsku u Belfastu.

Bilo bi previše jednostavno objasniti krah italijanskog fudbala sa dva promašena penala Žoržinja protiv Švajcarske koji bi, da su realizovani, doneli pobede Mančinijevoj selekciji i odveli ih na megdan sa Portugalijom u finalu baraža. Istini za volju bilo je dovoljno jedan pretvoriti u gol. 

Italija nije propustila jednu meč loptu, nije odigrala samo jednu lošu utakmicu, niti su za protivnika imali Španiju, Francusku ili Nemačku. Azuri su na pet utakmica proitv Bugarske, dva puta protiv Švajcarske, Severne Irske i Severne Makedonije, postigli samo dva gola uz skor od četiri remija i jednog poraza. Sarkastični Italijani su primetili da su brukom protiv Makedonaca Azuri sebe poštedeli brukanja protiv Portugala ili na Mundijalu, imajući u vidu skor Italije na turnirima u Južnoafričkoj Republici i Brazilu.

Iznenađujuća titula pravaka Evrope je samo na momenat maskirala strukturalne probleme fudbala u Italiji. Izostanak sa dva uzastopna Mundijala je veliki udarac za Kalčo. Poslednja velika reprezentacija koje je izostala sa dve planetarne smotre je bila Francuska. Dogodilo se to u prošlom veku: prvo smo mi sa Draganom Stojkovićem Piksijem na terenu i Ivicom Osimom na klupi ostavili kod kuće selekciju Mišela Platinija, a onda ih je Emil Kostadinov polio hladnim tušem ispadanja na Parku prinčeva 17. novembra 1993. godine.

Posle tog mračnog perioda francuskih trikolora usledile su decenije slave: na sledećih šest Mundijala Francuska je igrala tri finala i dva puta se okitila titulom prvaka sveta. Međutim, šanse da italijanskih “plavi” krenu stopama francuskihi “plavih” su minimalne, gotovo nikakve.

Fudbalska budućnost Azura je osrednjost. Italijanski klubovi su prestali da proizvode vrhunske fudbalere. Prvi put u istoriji Italija nema veliku fudbalsku zvezdu. a jedini napadač Italijan kadar da postigne više od dvadeset golova po sezoni, Čiro Imobile, u reprezentaciji se pretvara u bledu senku sebe samog.

Rak rana fudbalskog pokreta u Italiji su centarfori. Nije zastrašujuće toliko što Imobile nema alternativu u nacionalnoj selekciji koliko spoznaja da na vidiku nema naslednika Vijerija, Pipa Inzagija, Luke Tonija, da ne idemo dalje u prošlosti, a još manje majstora fudbala poput Totija, Del Pjera ili Bađa, da i ovde ne širimo spisak i ne idemo daleko u prošlost.

Moglo bi da se kaže da Italijani žanju kako su sejali u poslednjih 20 godina. Poslednja velika generacija italijankih fudbalera je proizvedena na prelazu između 20. u 21. vek kad su osvojili poslednju titulu prvaka Evrope Under 21 (u finalu su pobedili Srbiju i Crnu Goru 3:0 a perjanice su bili De Rosi, Đilardino, Barzalji, Bonera).

Srž problema je što već više od 20 godina rad sa mladim igračima, od petlića do Under 15, prepušten privatnim fudbalskim školama koja su postala leglo javašluka, korupcije, reketiranja svih oblika, ucena. Sve se svelo na “čerupanje” roditelja koji sanjaju da im deca postanu fudbaleri: očevi se zadužuju da bi podmićivali trenere, predsednike ili vlasnike fudbalskih škola da njihova deca igraju, a zamislite tek koliko ima neprijavljenih slučajeva majki koje su pružale seksualne usluge da bi sinovi dobijali šansu da igraju.

Na drugoj strani klubovi Serije A i Serije B su se dali na mnogo unosnije poslove koja se ogleda u kupovini tinejdžera iz istočne Evrope, Afrike i Južne Amerike. Te vrste operacije ne omogućavaju samo pranje novca već i druge mešetarske operacije zahvaljujući kojima jedna uska grupa ljudi okreće sve veće količine novca.

Kada spojite podmlatke u kojima igraju deca čiji su roditelji spremni na sve da bi im obezbedili minutažu sa omladincima koji stižu sa svih strana sveta i imaju menadžere u talu sa sportskim direktorima, predsednicima i vlasnicima klubova, postaje jasno zašto osim Imobilea u Laciju u nijednom velikom italijanskom klubu nemamo centarfora startera Italijana. Čak nema mnogo ni rezervi, Ken je treća rezerva u Juveu, Raspadori druga-treća u Napoliju, Beloti je drugi-treći napadač u Romi.

Nije bolja situacija ni u drugim klubovima. Pinamonti je starter u Sasuolu, veteran Kaputo u Sampdoriji i to je to…

Najveća zvezda italijanske reprezentacije je njen selektor Roberto Mančini, ali nije alhemičar, naprotiv i on pravi greške kao svako ko radi. Štaviše, pojedini potezi Manča nisu ni logični: kakav je smisao zvati pod nacionalnu zastavu Leonarda Bonučija i Frančeska Ačerbija? Ne samo za prijateljske utakmice, već uopšte.

Mančini je u pravu kada se žali da realno nema više od 30 fudbalera koji po kvalitetu zaslužuju da budu u orbiti reprezentacije, dok njegove kolege u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Argentini, da ne govorimo o Brazilu, mogu da računaju na duplo ili čak troduplo veći broj igrača.

Italija je do 2018. godine propustila samo jedan Mundijal (1958. godine, ispala je od Severne Irske u meču koji je bio sve samo ne regularan), a sada imamo jednu generaciju fudbalera koji neće odigrati jedan Mundijal u svojoj karijeri dok će mališani rođeni u ovom milenijumu postati punoletni, a neće videti Azure na najvažnijoj fudbalskoj pozornici.

Zato je eventualni izostanak Italije sa sledećeg Mundijala koji će se prvi put igrati u tri zemlje (SAD, Kanada i Meksiko) postao noćna mora za čitavu naciju. Eto zašto nema smisla pozivati u selekciju Bonučija i Ačerbija koji imaju 35 odnosno 34 godine.

Konkurencija u redovima Azura je na visokom nivou samo za ulogu golmana, gde pored Donarume imamo seriju dobrih čuvara mreža i perspektivnih golmana, od Mereta do Karnesekija.

O kvalitetu i potencijalu defanzivne linije dovoljno govori prethodno pomenuta činjenica da su Bonuči i Ačerbi i dalje u krugu reprezentativaca. U veznoj liniji je malo bolja situacija: Barela, Tonali, Mireti, Pelegrini, Fađoli predstavaljaju solidan potencijal. 

U napadu nije samo deficit centarfora već i krilnih napadača. Kjeza nije još uvek postao igrač kakav smo verovali da će biti u 25. godini. Zaniolo nije odmakao od nade, a već mu je 23, Berardi je ostao vezan za dimenziju Sasuola, Raspadori je igrač koji popunjava napadački red, nije njegov nosilac, Zakanji je vodonoša, Ken i Skamaka pre dvadeset godina ne bi bili ni na širem spisku Azura.

Iz svega prethodnog rečenog se da zaključiti da italijanski reprezentativni fudbal još uvek nije dotakao dno i zato postoji opravdana bojazan da Azure čekaju tek teška vremena.