PRELAZZI: Na ivici oštrice – najluđi sin ser Aleksa Fergusona

To je veći stereotip od dečaka koji se iz siromaštva, iz favela, iz nemalterisanih kuća, iz rasturenih domova, vinu do zvezda.

Oni vraški talentovani dečaci koji ne uspeju jer su lude glave, ili im se samo tako nije namestilo, ili ih je neko mrzeo, te su priče češće od onih uspešnih, a verovatno se i više i bolje čitaju.

Ne zato što smo mi ljudi po antonomaziji dobri, a volimo i da učimo, pa koristimo takve lekcije da bismo drugima, mlađima, ukazali na greške koje ne bi smeli da ponove; jok, naprotiv, više zbog seirenja, zbog zluradosti ali, nemojmo biti toliko strogi, i zato što su priče o prosutom daru i bludnim sinovima em sveprisutne, em ljudske.

U svakoj kafani sedi jedan tip što je bio najbolji pisac, samo što ga niko nije čitao; jedan što je imao ideju za najveći film na svetu, nego mu Pazolini ukrao kad ovaj nije gledao; i makar dvojica što su obrtali Piksija, postiđivali Šekija, prolazili Vasovića kao od šale. Nekog je zeznula vojska, drugog trener slagao da će ga gledati Barsa i Bajern pa ga nije ubacio u igru, i sve tako. Al' ne da su znali lopte...

Obrnu vam takvi turu, samo da ih slušate, samo što brzo shvatiš da su to sve strane iste ploče.

“Ma važi, matori...”

“Kakav je igrač taj i taj mogao da bude” uglavnom je, hoćemo reći, lažna priča, kafansko-lovačke provinijencije, jer da je mogao da bude, uglavnom bi bio – ako ne pričamo o zaista objektivnim okolnostima, recimo o teškoj povredi u onom dobu kada se formiraju mišići i kosti – i tu je sport u isto vreme i brutalan i vraški pošten, jer u njemu nema foliranja, odmah se vidi koliko (ne) znaš i za šta (ni)si.

Ali momak za kojeg smo ovih dana ponovo čuli, pa nam je trebalo makar nekoliko trenutaka da povežemo da je to onaj isti, onaj o kojem su se raspredale bajke, onaj koji je trebalo da bude poslednja petlja, poslednji bod u fascinantno izatkanom vanvremenskom fudbalskom pletivu ser Aleksa Fergusona, on je baš blizu tome...

Škot je planirao da ga ostavi kao svoje poslednje čedo, da i godinama nakon njegovog odlaska, kada neko vidi Ravela Morisona, kaže “a da, to je ona zaveštana Fergijeva beba iz inkubatora”.

Englez iz klase '93. trebalo je da bude Junajtedova veza spona sa prošlošću i karta za svetlu budućnost i jednom kada se stvari promene (a videli smo šta se sve promenilo), projektovan kao budući kapiten, suvo zlato koje će možda, samo možda, jednom otići u Real Madrid, jer bi svi drugi klubovi bili sitni za njega.

Bilo je to valjda u proleće 2011, te utakmice o kojima će kasnije svi pričati kada budu, ispod glasa i pomalo zajedljivo, pominjali njegovo ime.

U sredini podmlatka Mančester Junajteda u pohodu na trofej FA kupa za mlade bio je izvesni Pol Pogba, pa i Džesi Lingard, ali niko nije gledao u Francuza, sve oči – a dolazile su oči iz čitave Engleske, samo da ošacuju to finalno Fergijevo čudo – bile su uprte u Ravela Morisona.

Paralele, kažu, nisu bile teške, ali su zato prštale kao vatromet u finalu Lige šampiona.

“Najtalentovaniji Englez još od Pola Gaskojna”, morala se ta rečenica naći u svakom izveštaju u Manchester Evening News tog proleća. Drugi su bili još neskromniji. “Najbolji mladi igrač koji se pojavio u ovom delu sveta još od Džordža Besta.” Treći su pokušavali da ga opišu: “Dominantan. Sa savršenim fudbalskim umom. Sposoban da zadrži loptu celo poluvreme, da promeni čitav tok igre, da razmišlja brzo i dodaje još brže. Koristi obe noge jednako dobro. Zvezda u nastajanju, ako to već potpuno nije.”

A onda bi svi zaćutali, jer bi progovorio ser Aleks:
“Sa 14 godina, najbolji mladi igrač kojeg sam ikada video. Da, bolji od Rajana Gigsa. Da, bolji od Pola Skolsa.”

Najlepše od svega, i posebno milo milionima, desetinama miliona ljudi koji su voleli Junajted, bilo je što je Ravel Morison bio lokalni klinac. Rođen početkom 1993. nadomak aerodroma u Mančesteru, zadojen ljubavlju prema Crvenim đavolima, sve to je ličilo na recept za dugotrajnu sreću.

No onaj mozak kao da je radio samo na fudbalskim frekvencijama i samo kada je Ravelu Morisonu bio ćeif; u svim drugim trenucima između ušiju duvala je bura.

Vrlo brzo su i do Fergusona, njegovog najglasnijeg zaštitnika i možda njegove najveće greške, krenule da stižu optužbe da se radi o glupavom nasilniku, o klincu koji ne može da se kontroliše, da kolaju priče o izlivima besa i nepoštovanju bilo kakvih autoriteta, o propalici koja se nikada neće izvući iz lošeg društva.

Ravel nije voleo da trenira, i čak ni zlatne slavine i platinaste kopačke o koje bi se očešao u svlačionici prvog tima u koju ga je Fergi prekomandovao ne bi li mu pokazao šta mu sleduje ako se malo smiri, nisu poslužile didaktičkoj svrsi.

Njemu je bilo draže da prepada ljude na ulici sa svojom bandom, da u svom kraju bude glavni, čak i ako je to značilo, a moralo je značiti, da će pre ili kasnije doći u sukob sa zakonom. Tukao je svoju tadašnju devojku, što će mu biti životni manir i kasnije, učestvovao u oružanim pljačkama, pretio svedocima drugih nepočinstava svojih ortaka, a to su bile samo stvari za koje se saznalo...

Škot ga je zapravo toliko voleo da je odlučio da ga otera od sebe, ne bi li se Ravel otrgao od demona, vidljivih i onih unutrašnjih.

Prodaće ga, teška srca, već u januaru 2012. Vest Hemu. Ne slučajno: na Apton parku tada je glavni bio Sem Olardajs, koji je umeo da izvuče uši picopevcima, i Ferguson mu je, uz Morisonovu ispisnicu, poslao i poruku da je mali svetska klasa, samo ako u Londonu uspe da zaboravi na Mančester.

U svojoj knjizi “Leading”, Fergi će priznati poraz, sa žaljenjem konstatovati da od Ravela Morisona nikada, uprkos sličnostima u fudbalskom daru i teškoći odrastanja, neće biti ni G od Gigsa, ni C od Kristijana Ronalda, nazvaće ga “najtužnijom pričom” i staviti, simbolično, tačku na karijeru momka koji je u tom trenutku, kada se knjiga pojavila širom Engleske, imao jedva 22 godine.

U međuvremenu je Ravel Morison pokazivao tek nagoveštaje svoje genijalnosti, posebno na pozajmicama na kojima je umeo da zablista – neki od nas sećaju ga se baš iz Vest Hema, neki i iz Kardifa, tada smo obratili pažnju jer su komentatori redovno govorili o neispunjenom talentu – ali bilo je to predaleko od karijere koju su napravila njegova dva ortaka iz onog Junajtedovog sastava, Lingard i posebno Pol Pogba.

Ravel će, kad smo već kod Pogbe, stići i do Italije. Do Lacija, u jednom od najčudnijih transfera, valjda prateći Gazin put, ili put Paola di Kanija, i možda bi bilo bolje da ga je neki bjankoćelesti ultras malo išamarao, umesto toga dobili smo još samo jedan citat.

Igli Tare, sportski direktor Rimljana: “Ovaj momak ima kvalitet da bude svetska klasa, ali je lud.”

Besnilo nije jenjavalo, a nada svakog njegovog narednog trenera da će se sa protokom godina makar malo smiriti nestajale su brže od Ravelovih lažnih obećanja.

Stigao je, tako lud, čak i do Meksika, a onda otišao na hlađenje u Estersund (“Ako pristane na finansijsku žrtvu, dobiće šansu, možda i poslednju, da nešto uradi sa karijerom koja je mnogo obećavala”, pisao je tada MOZZART Sport), da bude još jedan lik iz kafane koji će, makar u Švedskoj, iskrivljenog lica obrtati ture i ubeđivati klince kako je baš on mogao da bude veći od Pogbe, da, tog Pogbe koji sada igra u Junajtedu i prima toliko para, ništa mi nije mogao na treninzima.

“Ma važi, matori...”

A onda eto, matorog, 26 mu je punih leta, pojavljuje se opet u našim životima, a pomalo se pojavljuje, što je za njega važnije, u svom životu.

Šefild Junajted, novi premijerligaš, čuveni tim sa Bramal lejna kojim uoči prvog sudijskog zvižduka odzvanja najkul himna jednog kluba (“Greasy chip butty”, i možda ima simbolike što se u pesmi koju će slušati Ravel pominje izlazak u grad, cigare i alkohol), i harizmatični, još jedan “proper football bloke” u najjačoj ligi sveta, Kris Vajlder – njemu valja posvetiti jedan poseban tekst – odlučili su da daju Morisonu još jednu šansu, potpisavši s njim jednogodišnji ugovor, pošto bi svaki drugi bio prevelika kocka.

Poslednju? Bah, nauzimao se taj poslednjih šansi, to je taman tolika fraza kao i ona o vraški talentovanim dečacima koji ne uspeju jer su lude glave; i videćemo već do septembra da li se momak iole unormalio.

Ima tu još jedna simbolika, mimo stihova o masnom sendviču: ako postoji jedna utakmica zbog koje su svi poludeli za njim, zbog koje je Aleks Ferguson bio voljan da ga vozi na treninge ako treba, bilo je to finale FA kupa za mlade 2011. godine.

Mančester Junajted, sa nepoznatim klincima Pogbom i Lingardom i sa najvećom zvezdom, Ravelom Morisonom, pobedio je u finalu, igranom u dve utakmice, sa 6:3. Ravel je postigao dva gola, bio ubedljivo najbolji na terenu, a Manchester Evening News napisaće, vele, da od Džordža Besta nije bilo takvog.

Te 2011. Ravel Morison briljirao je protiv – Šefild Junajteda.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika, i kolumnista MOZZART Sporta
Foto:  Reuters