PRELAZZI: Valter Sabatini – filozof, mađioničar, Čovek

Sve i da Miha nije veliki, a malo je tako velikih, tako svojih – čak i ako to znači svojeglavih, pa i neka znači – i takvih boraca, bilo bi logično da dobije podršku iz čitavog sveta u još jednoj borbi iz koje će izaći s podignutom kragnom i s onim pomalo bezobraznim osmehom na licu.

Prirodno je, ljudski, hrišćanski ako volite, stati uz onoga kojem je to potrebno, svaka reč – čak i ako Siniša ne podnosi sažaljenje – znači, verujte nekome ko se nagledao bolesti.

O Mihajloviću ipak nećemo, poštujući njegovu želju da se sa zveri ukoštac uhvati sam, kao što je sve u životu morao da radi sam.

O onom bismo čoveku koji je govorio na toj konferenciji, onom čije reči podrške nisu bile samo fraze, rečeno uzgredno, već moćne taman koliko i iskrenost čoveka zbog kojeg je fudbalska lopta u subotu na trenutak stala, iako ju je malo ko udarao tako snažno kao on.

Valter Sabatini, onaj koji se zakleo da će Bolonja biti uz Mihu do kraja ugovora i kojem se može verovati, Valter je, pričao je o tome, jednom video smrt.

Ličila je na supermarket.
Svako valjda vidi ono o čemu sanja na javi, ono o čemu mašta u snovima, a snovi šarmantnog Valtera Sabatinija, to mora biti jedna velika šarena pijaca, i u njemu cevanice i stopala sa svih strana sveta, po bagatelnoj ceni.

CIGARETA GA ODVELA U SMRT
Nađi kad je mlado, kupi jeftino, posle prodaj skuplje, neka ti rame otpadne od tapšanja bogatih gazdi, samo nikad ne daj na sebe; to je kredo i to je CV tehničkog koordinatora Bolonje i jednog od najpoznatijih transfer-mađioničara u svetu fudbala.
Tako ga i zovu, "il Mago", mada zbog neizbežne cigarete u ustima i požutelih prstiju – ta će ga strast na kraju i dovesti na rub kliničke smrti – dobro dođe i ono "Fumante".
Lako ćete ga prepoznati, bela košulja, bez kravate, i sako, bez ikakvih obeležja. Ni značka nekog kluba, ništa. Možda podsetnik da Valter Sabatini pre svega radi za Valtera Sabatinija. A onda za mutne, prevejane ili tek naivno poštene likove koji bi mu dali poverenje da od njihovog dinara napravi dva.
Pa pet, pa deset, pa milion...

Sabatini nije od onih koji mnogo pričaju, sem kada citira pisce i filozofe (ko shvati, shvatiće, ali Valter tvrdi da u fudbalu nikako ne treba da se slušaju Aristotel i Platon, nego samo Sokrat?!), zato je nekoliko rečenica u čast i slavu Siniše Mihajlovića utoliko važnije i upečatljivije.
Prevejani lisac je možda, u epohi superagenata i megamenadžera, staromodan kao pozamanterija u šoping molu – opet ti marketi! – ali kako ćete na ulicu bez rajsferšlusa ili sa otkinutim dugmetom?
Ako je pomalo i bio posvuduša – navijači Rome mu nikada nisu oprostili, a onda su mu sve oprostili, a posle su pričali da mu stvarno nikada nisu oprostili, što je kao njihov bivši igrač počeo ozbiljnu funkcionersku karijeru u Laciju i što ih je posle slagao – to je zato što se bez likova poput njega ne može, posebno otkako je Serija A prestala da bude koka koja leži na Faberžeovim jajima.

KAKO JE NA OMLADINSKOM STADIONU NAMIRISAO BOMBARDERA?

Da još traju zlatne devedesete, onda kada se zanosio da će možda biti trener, jer je voleo da radi s mladim igračima – otkriće Alesandra Nestu i Marka di Vaja, tek da ne bude da nije umeo i to, ali brzo će shvatiti da više voli da radi s kupoprodajnim ugovorima mladih igrača – usluge Valtera Sabatinija bile bi poželjne, ali ne i neophodne.
Tada se kupovalo na angro, davalo levom i desnom i ponajviše onom nevidljivom tržišnom rukom, ako bi se i koja milijarda lira tu i tamo zagubila i upala u nečiji džep mimo knjiga i gospode iz Guardia di finanza, pa dobro, dio mio, kakve ima veze...
Sa stezanjem kaiša, Valter Sabatini, čovek koji ume da namiriše i jednog, pričali su, netalentovanog teronea na jugu zemlje i jednu levicu na Omladinskom stadionu u Beogradu i jedne rukavice u Novo Amburgo, Brazil (mada su Gatuzo, Kolarov i Alison Beker samo početak i kraj, tek trenutno, njegovog debelog rokovnika, između su se smestili i Pjanić i Salah i Najngolan), postao je lovina umesto lovca, i prvi pik na imaginarnom draftu alavih i tek nešto manje alavih predsednika klubova, od Palerma – biće arhitekta njihovog čuda i jedini čovek koji je smeo da se posvađa sa Zamparinijem i da se u lice nasmeje Lotitu – do Đenove.

I sada do Mihine Bolonje...

Najviše ga je kao igrača obeležio neuspeh – izazvan povredom, pre svega, ali i neslaganjem sa trenerom Lidholmom – da postane naslednik Bruna Kontija u Romi; najviše ga je, kao funkcionera (mada to nije reč koja pokriva sve ono što Sabatini ume, može i zna), opet obeležila Roma.
Ima onih navijača koji će mu zanavek biti zahvalni što je vratio Romu u vrh, drugi će pak tvrditi da je imao previše promašaja, da je previše pazio na gazdin guber i da je Vučica mogla i morala više od bivanja trabantom Juventusu, a posle i gutanja prašine Napolitancima.
Baldini i Sabatini bili su tandem koji je u Trigoriji obećavao mnogo, a ispunili su malo, i iz ovog perioda potiče najveći broj izgubljenih opklada "tehnika", među kojima je možda najzvučnija, ili najzanimljivija, saga o Daniju Osvaldu. Želeo je, valjda da bi imao s kim da pije i puši, i da vrati "Zemanmaniju" u Rim, ali dva boema nisu baš mogla da se uklope.

Zeman je samo jedno od brojnih imena o koje se očešala karijera Valtera Sabatinija, ili će pre biti da je obrnuto, i nije ni čudo da je umeo da se obračunava i da razgovara i sa Kinezima i sa Sicilijancima kada mu je prvi partner, a onda i prvi antagonista, u rodnoj Peruđi bio notorni Lućano Gauči.

PREVEJANI ILUZIONISTA

Kada se suočavate sa takvim alama, morate da budete i iluzionista i prevejan, no iako to nisu baš osobine koje se mogu nužno nazvati vrlinama, Sabatini je uspeo da zadrži ime i ugled. Ni u 65. godini, uz sve cigarete i sve udarce – a ovaj poslednji je možda i najteži, pošto bi se Mihajlović i on uklopili, pardon, pošto će se Mihajlović i on uklopiti kao da su stvoreni da rade jedan s drugim – ne izgleda kao da je umoran, ni kao da se zasitio fudbala.

Valter Sabatini je čovek koji iz šešira vadi zečeve dok drugom rukom maše špilom punim džokera, sve vreme vas gledajući pravo u oči. Ali njegov nastup na toj konferenciji u Bolonji, njegova divna, ljudska, retka podrška Mihi, zato je veća, zato je jača od svega što “il Mago” iz Umbrije nikada nije izgovorio; sem možda onda kada je govorio o kliničkoj smrti koju je preživeo.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika, i kolumnista MOZZART Sporta