{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Danas je teško, ma nemoguće zamisliti da Klop može da vodi bilo koji drugi tim i da Liverpul može da ima bilo kog drugog menadžera, a za koliko – i to je možda suština svega – klubova znate za koje bi se takvo što moglo reći?
PRELAZZI: Was jetzt?
Jirgen Klop

Zakleo bih se da to nema veze sa 23. sekundom meča u Madridu, pa ni sa tim što sam utakmicu gledao svega nekoliko kilometara daleko od Vande, u raspojasanoj gomili koju je činilo 90 odsto navijača Liverpula i tek pokoji, zalutali, snuždeni Totenhemovac.

Bilo je više od toga, jače od racionalnog, i pre nego što mi je jedan previše znojav ćelavi Skauzer pao u zagrljaj kada je ono Momo Salah tako loše, tako perfektno šutnuo penal, osećao sam da nešto nije kako treba i da je sve savršeno.

Previše sam bio miran, ja koji strepim na 3:0 protiv Hadersfilda. Nekako je čudan bio osećaj, zar ne, gledati taj tim a da je zapravo favorit? Osećati, negde u dubini duše i na površini površnosti, da će sve biti kako treba u toj vreloj madridskoj noći, dobroj prijateljici tog pretoplog, ludog madridskog dana?

Nismo navikli to da budemo, ne u finalima, i ne za životnog veka dobrog dela ljudi što su se sjatili u Španiju prvog dana juna.

Liverpul je veseli gubitnik, deo njegovog šarma bio je oreol pomalo šugavog kučenceta koje izgleda kao da bi moglo biti vaš najbolji drugar ako ga okupate, samo što je ludački simpatičan i bez tog tretmana.

Klopove ekipe, ma kojih boja, bile su prečesto na pokušaj do večnosti, i čak i prošle sezone je sve zavisilo od jednog čoveka; kada je njega nestalo, blagodareći rvačkom zahvatu onog pokvarenog Španca, i ambicije su se morale raspršiti.

A u subotu je, iako smo se u onom tekstu zajednički bunili protiv karme, zaista bilo kako je trebalo da bude. Postojao je neki cilj koji je trebalo ispuniti i to se polako, previše polako za neke od nas u toj kafani, odvijalo, ali se kotrljalo taman koliko treba.

Otkud ta mirnoća? Pokušavam već tri dana da shvatim i razlučim, i jedino što mi pada na pamet je da ovo nije bio klimaks ni vrhunac, da su finala uglavnom kraj jedne priče, a da je poslednji zvižduk sudije Skomine značio tek početak.

Da li je fudbalski svet, budimo još malo u sunčanom Madridu, ma šta to značilo, ostao uskraćen za spektakl? Lako je biti general posle bitke, Klop posle finala, Lovren posle dodirnutog pehara, i možda je nekima od nas sve izgledalo efektnije no što je bilo, ali nije to sve bilo tako grdno kako je kasnije prepričavano.

Ako jeste podbačaj, onda je zato što su to Totenhem i Liverpul, dva kluba koja su režirala broje spektakle ove čudesne sezone u Ligi šampiona; no i tako je, sve do one rezantnosti Divoka Origija, bilo tenzija ako ne lepote, presinga ako ne kontrole. Defanzivno je Liverpul bio skoro savršen, Totenhem, mimo ludosti Sisoka, čvrst, u sredini se lopta želela toliko da je izmicala previše često, jeste sve delovalo rastrzano, ali napeto do bola. Do suza, doslovno.

Na koncu je stigla ta šesta, pehar se vratio kući, crveno more se poklonilo šarmantnom Nemcu i njegovoj veseloj bandi koja bi stavila ruku u vatru za onog do sebe, od trećeg golmana i maskote na klupi do Okslejd-Čemberlejna; i Liverpul je, neka se ne ljute oni koji ga ne vole, neka ne zamere oni koje nerviramo, pokazao da je i u ovom groznom dobu modernog, korporativnog i korporativističkog fudbala moguće biti pomalo svoj, pomalo nesvrstan, pomalo romantičan, ma koliko utopistički zvučalo.

Neću vam govoriti o bojama i mirisima navijača koji su došli sa svih strana sveta, ali oni jednostavno ne bi bili tu, i ne bi ih bilo, porazima uprkos ili porazima zahvaljujući, baš toliko, ne bi bili toliko glasni i ne bi svi disali kao jedan, da Liverpul nije zadržao makar nagoveštaj duše, da nije prisne, bezmalo porodične veze sa pristalicama širom planete, od vrha do dna, od američkog gazde koji razume gde je došao do malog Trenta Aleksandera-Arnolda koji je od skupljača sekundarnih lopti stigao do klempavog pehara.

A niko to ne simbolizuje kao Jirgen Norbert Klop, još od onog trenutka – a koliko su mu se samo sprdali! – kada je posle Vest Bromvič Albiona naterao igrače da odu i da se izvinjavaju Kopu.

Danas je teško, ma nemoguće zamisliti da Klop može da vodi bilo koji drugi tim i da Liverpul može da ima bilo kog drugog menadžera, a za koliko – i to je možda suština svega – klubova znate za koje bi se takvo što moglo reći?

Nije to simbioza, to je tako biološko objašnjenje, nije to ni povezanost sijamskih blizanaca, to je tek patologija i fiziologija. To je nešto više, nešto neuhvatljivo i opipljivo u isto vreme, poput koncepta srodnih duša koje se jednom, ako baš imate sreće, nađu i pronađu.

Ništa ne treba oduzeti talentu i harizmi Maurisija Poketina; još manje treba umanjiti znanje i uticaj trenutno najvećeg rivala Jirgena Klopa, Pepa Gvardiole, ali Katalončev Siti je savršena mašina koja obara brzinske rekorde, dok je Klopova crvena neman onaj kabriolet za kojim se svi okreću i koji bi svi poželeli na makar jedan krug.

Sada je vreme za slavlje. Sada je vreme da se bude pijan od sreće, da se pevuše sve one pesme sa stadiona i iz svih gradova u kojima se osvojila evropska titula. Sada je vreme za osmehe i oči svetlucave kao odsjaj trofeja u koji je šest puta ugravirano ime najvećeg ostrvskog evropskog kluba svih vremena.

Pa ipak, i to Jirgen Klop, toliko uronjen u istoriju Liverpula, najbolje zna, mora postojati i onaj đavolji advokat.

Onaj koji ga, dok se još smeje, dok još broji titule na krovu lelujavog crvenog autobusa, pita šta dalje, šta sada, was jetzt.

Ma koliko da mu je laknulo zbog kurtalisanja od zlih komentara, uspeh u Madridu ne bi smeo da bude vrhunac njegovog projekta – da upotrebimo tu ružnu reč, u nedostatku bolje – već samo prvi stepenik.

Previše se puta, a posvedočio bi ponešto o tome i Rafael Benitez, jedan trofej koristio kao zamajac, samo da bi postao alibi. Taman onoliko koliko i neslavni naslov vicešampiona Premijer lige...

Ne mora to da bude ni Liverpul, setimo se Vengerovih “Nepobedivih” i proricanja da će vladati kontinentom dugi niz godina, samo da se sve rasprši...

Liverpul se ponovo etablirao kao jedan od najvećih klubova Evrope, i sada je vreme da to pokaže. Jedino gore od oklevanja bilo bi samozadovoljstvo, i neka nas jedan jedini bod koliko je Mančester Siti bio ispred u Premijer ligi ne zavara, taj bod je ogroman i meri se u milionima evra.

Klopu je neophodna jača veza, i to uopšte ne govorimo zato što je sredina terena predata Totenhemu u Madridu, pošto je to bilo proračunato. Đini, Hendo i Fabinjo imali su, neko manje a neko više, svi svoje sjajne sedmice i mesece i žute minute i sate, tu je i Milner, uklopiće se valjda Keita, ali neophodan je neko ko će uvek biti konstantan i neće nestati koliko god da je klizav teren protiv Lestera ili neugodan tajming protiv Vest Hema ili grozno protiv Junajteda na Old Trafordu, da pomenemo samo tri utakmice zbog kojih se srce i dalje stegne.

Neko nalik na Pepovog Fernandinja, napisao je ovih dana Kris Baskom, najupućeniji novinar na kapijama Melvuda...

Bilo bi lepo videti još jednog špica, i koliko god da je Origi zaslužio da se makar terminal “Džona Lenona” po njemu nazove, Bobiju Firminu treba neko ko će ga izazvati i zabrinuti, što da ne. Pa još desni i levi bek, da se ova dvojica Britanaca ne uspavaju na lovorikama...

Klop bi morao da bude malo više Nemac, proračunat i hladnokrvan, u narednih mesec dana. Da svakome oda počast, da svakome stisne ruku, da svakoga zagrli i poželi najbolje u životu, ali da ne pati od sentimentalnosti. A ako je neko pokazao da ume da žonglira sujetama fudbalera u svlačionici, onda je to čovek s kačketom na glavi.

Liverpul nema više ni razloga ni komfora da živi u prošlosti, ni da gleda unatrag, bez obzira na sve one, pardon na sve nas, koji ćemo podsećati da je dogodine baš okrugla godišnjica poslednje titule.

Jer ako smo pre meča rekli da su bajke za decu, onda je simbolika samo za tinejdžere, istorija samo za štrebere. A trofej, šesti, osunčani, prošetan u nedelju popodne kroz gradski korzo kao najzgodnija devojka u Evropi, nije i ne sme da bude kraj jedne ljubavne priče, već samo početak nečeg velikog, većeg čak i od osmeha i snova Jirgena Klopa.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

×