PRELAZZI: Za raju i taktiku – Musemić i Škoti, posle tri decenije

Najnovije vesti

Fudbal

AZIJA: Šangaj Šenhua brani nepobedivost, Hata i Al Hazm poste 11 kola, Goa i Čenajin za polufinale

Vreme čitanja: 7min | uto. 09.07.19. | 08:13

Igraju Sarajevo, čiji je ponovo trener – zabrojali smo se već koji mu je to mandat, ali taj broj svakako ide i na dušu i na čast tom klubu (u staroj recitaciji “Pušenja” ima ono o reveru i znački FK Sarajevo; ali Musemiću ne treba rever da bi svuda sa sobom nosio tu značku) – igraju Sarajevo i Seltik, u prvom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona, ali igraju malo i Harts i Hibernijan...

Šta sve može da se promeni u trideset godina? Može da nestane cela jedna zemlja, i jedan grad da ne bude više nikada onaj grad koji si znao – mada će ti, posebno o letnjim jutrima, ličiti na sebe sa starih, neposlatih razglednica – samo ljudi ne mogu da se promene, jer nije istina da je neko bio dobar čovek a onda je, prekonoći, kad je nestajala jedna zemlja, postao loš čovek, nego je toga u njemu uvek bilo.

Ljudi ne mogu da se promene, dobar čovek je dobar čovek, čak i kada mu se kockice, ili kismet, nameštaju tako da se zapitaš hoće li dobrom čoveku najzad ponovo krenuti u životu.

Izabrane vesti

I šta još ne mora da se menja? Ona igra, ista je kao što je se sećaš, tek blago brža i zahtevnija: dvadeset momaka u polju trčkara za loptom, dvojica bi se dosađivala samo da nije te proklete strepnje da će ubrzo nešto pogrešiti, da će ih uskoro svi proklinjati.

A slični su i dresovi, jedan je bordo, njega dobro znaš, uz njega si odrastao i njega si proslavio, u sličnom si bio i preko; drugi je zeleno-beli, to si sretao tamo gore na severu, jednog takvog si pobedio, zbog čega te pamte duže nego ljude što su klubu dali godine, pa i decenije.

Trideset godina, ko dlanom o dlan, ko da ništa nije bilo, a svega je bilo, i dobro i mnogo više lošeg, trideset godina a Husref Musemić, ona legenda Sarajeva i Crvene zvezde i Jugoslavije, onaj tip što je mogao i hteo glavom koliko drugi nisu boljom nogom, onaj tip kojeg su jednako dobro loptama gađali Predrag Pašić i Mitar Mrkela, opet nosi bordo, i opet pred sobom ima zeleno-bele...

Ništa što Musemić, taj dobri duh bosanskog fudbala, taj prvi od semberijskih majstora kojem će klicati Beograd – mada je to trebalo da bude stariji brat Vahidin, samo se nije desilo – uradi ne prođe nezapaženo, ali kada bi danas na njegovom Koševu opet pali zeleno-beli, odjeknulo bi do Škotske i natrag, i setili bi ga se opet tamo u Edinburgu, tamo gde će otići pre ravno tri decenije.

Igraju Sarajevo, čiji je ponovo trener – zabrojali smo se već koji mu je to mandat, ali taj broj svakako ide i na dušu i na čast tom klubu (u staroj recitaciji “Pušenja” ima ono o reveru i znački FK Sarajevo; ali Musemiću ne treba rever da bi svuda sa sobom nosio tu značku) – igraju Sarajevo i Seltik, u prvom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona, ali igraju malo i Harts i Hibernijan.

Jer stigao je da obeleži onaj manji škotski derbi, stigao je da u bordo dresu sruši zeleno-bele.

Iz Sarajeva je otišao ovenčan titulom one velike Jugoslavije, u sastavu koji će se učiti kao pesmica, u Zvezdi je napravio mesto za ubojitijeg, snalažljivijeg, mada ne i jačeg od sebe, onog Makedonca koji će šutnuti i poslednji penal u Bariju, i leta 1989. obreo se u Hartsu. Već je bilo vreme kada su njegovi ispisnici mogli da pečalbare, a u Škotskoj je, posle Hejsela i Hilsboroa, bilo sve više novca.

Husref Musemić, podsetili su na to mediji iznad Hadrijanovog zida ovih dana, nije za tih jedva pola godine igrao mnogo.

Neko bi, tako na prvu loptu, tako ovlaš, mogao da kaže da nije odigrao ništa, da je iza njega ostala anegdota kako nije znao engleski dalje od dve reči – a te dve reči, Husref je takav čovek, nipošto nisu bile psovke, nego “čokolada” i “kolač” – i da ga se niko na Tajnkeslu i ne seća.

Ali u tih šest-sedam utakmica, u koliko je zvanično nastupio, pre nego što će nesnalaženje i nostalgija doći po svoje pa će se brže-bolje vratiti u Sarajevo, smestila se i ta jedna, zbog kojeg će se iole stariji navijač Hartsa nasmejati i okrenuti svog drugara, navijača Hibsa, da ga opet malo zafrkava.

Bio je 26. avgust 1989. i padala je kiša, mada to njemu nikada nije smetalo, a u to doba nije smetalo ni navijačima na tribinama. Ni stolice im nisu trebale, subota je još bila za narod, ne za bogataše, ne za pokazivanje i fotografisanje. Na Tajnkesl stigao je najveći rival, a Husref Musemić, “The Moose”, novo pojačanje Hartsa iz zemlje koja tada još nije imala evropskog prvaka, nosio je broj 9, i u prvom poluvremenu uradiće ono što je znao najbolje.

Biće neki slobodan udarac sa desne strane, Kirkvud će otići da ga izvede, a Husref Musemić će naleteti na nju, za glavu i kusur viši od svog čuvara, spakovati je iza leđa Endija Gorama i onda potrčati onako kako je nebrojeno puta znao dužinom Koševa i širinom “Marakane”. Harts – Hibs 1:0, tako je i ostalo...

Da je samo taj jedan gol dao...

U stvari, maltene i jeste samo taj jedan gol dao, dobro, potkrala su mu se još dva-tri, i “robusni Jugosloven”, “visok i prijatan”, tako su ga opisivali, već će do rane jeseni biti stavljen na transfer listu – ispred njega su, ako nas ne lažu požutele novine iz tog doba, bili likovi čija ćemo imena pročitati, prepisati, i odmah ih zaboraviti: Skot Kreb, Džon Robertson, Džon Kolkjuon, Vejn Foster, Ijan Ferguson – i ubrzo poslat natrag u komunističku zemlju, ali da je i samo taj jedan gol dao, bilo bi dovoljno.

Trideset godina od tog dana, i trideset godina otkako je dva puta, jednom u prvenstvu i jednom u Liga kupu, istrčao na teren protiv Seltika – njegov je debi zapravo bio protiv ostrvskog velikana i bivšeg prvaka Evrope, bilo je 1:3 i ovih je dana dosta pričao o toj utakmici – žreb je odlučio da Musemićevo Sarajevo dočekuje Škote, pa da onda ide na Parkhed.

Nismo pomno, i to je sve zbog tih trideset godina i svega što se u njima događalo, nismo pomno pratili šta se sve zbivalo sa Sarajevom i drugima (kao da imamo bliže komšije!). Držao ih je Vinsent Tan, onaj što je i Kardif hteo ofarbati u crveno zbog svoje Malezije, onaj što je Musemića i sklonio, a sada je, kažu, prodao većinski paket deonica nekom Vijetnamcu.

Nismo pomno pratili, mada je svakome moralo biti drago što je Musemić uzeo duplu krunu i još naslov najboljeg trenera u sezoni, što su se napokon dobrim ljudima počele dešavati dobre stvari, što se opametio taj klub koji mu je dao toliko radosti i naneo mu toliko tuge, onoliko da mu je i srce zamalo prepuklo, i što će nanovo izaći na evropsku scenu.

Musemić je bio nezadovoljan što su kuglice spojile Sarajlije baš sa Seltikom, nadao se bio da će se možda još malo rastrčavati po Ligi šampiona njegovi momci (Liga Evrope bi bila utešna nagrada koju bi oberučke prihvatio, kao nekad Mrkelinu loptu), ali zar nije i Husrefova čitava karijera jedna velika borba protiv potcenjivanja, jedan veliki rat, rudarenje za uspeh, i nagrada koja ne pada s neba, nego se zaslužuje u znoju lica svog?

Kad smo kod one pesme, Musemić je za igračkih dana, zbog čega je umela da zapeva i Marakana, bio redak primer da je moguće igrati za raju ali u isto vreme ne zanemarivati taktiku, zbog čega nije završio karijeru u nižim razredima nego, evo, ispade da ju nikada nije ni završio, i da će igrati, ili će izgledati kao da igra, dok god je tog grada i dok god je tog bordo dresa.

Simpatično je, iznad svega, što će s druge strane rukovanja ove večeri na Koševu biti Nil Lenon, em veliki borac, em legenda Seltika – kao što je Musemić legenda Sarajeva – em bivši trener onog kluba koji Musemić ruši avgusta 1989, pre ravno tri decenije...

Simpatično ili simbolično? Kvote će vam reći da je Seltik izraziti favorit na stadionu Asim Ferhatović Hase, bez obzira na poslovične priče o odlasku u nepoznato – što je samo eufemizam za neviđbog koji je Balkan za njih – i razum će vam objasniti da Škoti ove sezone ne smeju da se obrukaju, i statistika će vas podsetiti na 0:8 protiv Atalante pre samo godinu dana...

Ali biće onaj neki bordo vrag, sa brojem devet na dresu, izrazito visok i sa dve reči engleskog u svom vokabularu, koji će vam šapnuti da su iznenađenja moguća, posebno kada je tu momak iz Janje, kao da čeka centaršut Pašića, Mrkele ili Kirkvuda, pa da, trideset godina i ceo jedan život i celu jednu zemlju i ceo jedan grad kasnije, opet u bordo dresu, sa značkom na reveru, sruši zeleno-bele.

LIGA ŠAMPIONA, 1. KOLO KVALIFIKACIJA

Utorak
15.00: (1,95) Astana (3,15) Kluž (4,00)
16.00: (5,00) Ararat (3,25) AIK (1,75)
18.00: (1,20) Helsinki (5,80) HB Toršavn (13,0)
18.00: (5,20) Nome Kalju (3,50) Škendija (1,65)
19.45: (5,60) Sarajevo (3,60) Seltik (1,60)
20.00: (1,80) F91 Didelanž (3,35) Valeta (4,40)
20.00: (1,70) Nju Sents (3,45) Feronikeli (4,90)
20.00: (7,50) Suduva (3,90) Crvena zvezda (1,45)