Razvojni put Strahinje Pavlovića

Biciklom od Jevremovca do Šapca, automobilom od grada na Savi do Beograda, Parnim valjkom sa Topčiderskog brda do Monte Karla. Savladao je staze i bogaze, bio snalažljiv šorom, pokazao spretnost u uličnoj vožnji, pred sebe i druge stavio dilemu može li da se trka u mestu prepoznatljivom po Formuli 1, pa da sa juga Francuske jednako brzo kao što se dokazao u Srbiji odjuri do projektovanog krajnjeg odredišta. Premijer lige.

Nekoliko znakova ukazaće se Strahinji Pavloviću kad na leto obuče dres Monaka:  prvo dokazivanje van države, mondenski život, inspirativno prvenstvo, saznanje da je plaćen 10.000.000 evra (privilegija i(li) opterećenje?)). Način na koji je savladao početne etape života i karijere bude optimizam da bi mogao da uspe. Samo četiri godine bilo mu je potrebno da se od momčića podno Cera probije do prvog tima Partizana, a tek devet meseci da realizuje treći najskuplji transfer u klupskoj istoriji. Tokom 2019. zasvetlucao je tako da bi blještavilo Azurne obale trebalo da mu predstavlja prirodno okruženje. Njegova zvezda sve jače sija na fudbalskom nebu.

Opravdano. Kad u istoj godini potuče konkureniju, drugu zvaničnu utakmicu za seniore odigra u večitom derbiju, osvoji kup, plasira se u Ligu Evrope, u drugom po vrednosti UEFA takmičenja ponudi dovoljno dokaza da može ravnopravno da se nosi s brzanjicima poput Antonija Marsijala i Markusa Rašforda, a na kraju dođe klub iz „liga petice“ i istrese džak para, nije li to potvrda potencijala i vrednosti? Posebno oduševljava što mladi štoper nijednog trenutka nije digao nos, i dalje je isti onaj Kalaba – kako ga saigrači oslovljavaju – kakav se pojavio prošlog januara na pripremama u Turskoj. Svestan da je tek na početku, da su mu se karte otvorile, da je znao da povuče pravu u odgovarajućem trenutku.

Sad kad je posao sa Monakom ozvaničen, kad maltene ne može da se odbrani od svih koji ga tapšu po ramenima, pomalo neuverljivo deluju fraze pojedinaca kako je Strahinja bio „projekat iz škole“. Može biti da i jesu verovali u njega – da nisu, ne bi ga tek tako poveli na zimske pripreme – ali je pošteno konstatovati da je Pavlović početkom 2019. planiran da bude tek četvrti izbor, posle Marka Valijentea, Svetozara Markovića i Bojana Ostojića. Nikakvog plana nije bilo da uopšte igra tokom proleća, ideja je bila da se sezona izgura sa Špancem i Svetom, u koga je struka verovala više nego što je mladi defanzivac pokazivao. Samo spletom okolnosti, godinu dana mlađi Pavlović dobio je šansu usled povrede Markovića.

U početnom meču u 2019. u Bačkoj Palanci tadašnjem standardnom štoperu stradalo je koleno, na narednom susretu sa Proleterom Pavlović se predstavio Grobarima, a trener Zoran Mirković suočio sa velikim brojem suflera da za nadolazaći večiti derbi formira odbranu tako što će Nemanju Miletića pomeriti u srce poslednje linije, otvoriti mesto za Miroslava Vulićevića na desnom boku, jer – zaboga, govorili su mu – ne ide se na Marakanu sa maloletnikom. Bata je presekao u korist najmlađeg, ostajao po pola sata posle svakog treninga da ukaže tinejdžeru na kretnje Ričmonda Boaćija, Milana Pavkova i El Fardu Bena, a Strahinja Pavlović odigrao kao njegov trener u najboljim danima. Ostalo je istorija.

A kako je sve počelo?

MOCA VUKOTIĆ DOŠAO PO DRUGOG IGRAČA

Prvi sportski koraci Strahinje Pavlovića vezani su za 2009. Otac, nekad i sam fudbaler, doveo je naslednika kod poznanika, Milenka Baranade, direktora Škole fudbala Savacijum iz Šapca.
„Ovaj mali vredi“, priseća se Baranda zaključka posle prvog treninga. „Nije bilo pretenciozno, niti proročki, jednostavno se Strahinja izdvojio konstitucijom (bar za glavu viši od ostale dece) i fudbalskim veštinama. Odmah smo zaključili da je rođen da igra fudbal. Namerno naglašavam reč „igra“, jer smo ga obučili da se snađe na više pozicija“.

Treniralo se na popularnoj „Grbavici“, terenu uklještenom između Gradskog stadiona u Šapcu i Mačvinog objekta. Ne tako davno na njemu je bilo više prašine u letnjem i blata tokom jesenjeg perioda nego trave, danas je prekriven veštačkom podlogom i odiše daleko boljim uslovima od onih koje je Strahinja imao.
„Kako je Pavlović upijao savete brže od ostalih prebacili smo ga da igra za godinu dana stariju generaciju. Neretko i dve godine stariju“, podseća Zoran Kokanović, prvi Strahinjin trener iz Savacijuma, koji ga je oblikovao sve do prelaska u Partizan.

Prema rečima ljudi iz Šapca, možda ključni detalj u razvoju karijere Strahinje Pavlovića datira iz 2014. Na Gradskom stadionu Savacijum je ugostio Crvenu zvezdu u okviru, u međuvremenu ukinute, Pionirske lige Srbije. Skupio se narod da vidi crveno-bele, klasu o kojoj se naširoko pričalo, sa Jugom Stanojevim, Veljkom Nikolićem, Dejanom Joveljićem, jednim od braće Ilić...
„ A mi Strahinju stavili na levog beka, jer sun am štoperske pozicije bile popunjene, i slavili 2:0. Skrenuo je pažnju ljudi koji špartaju Srbijom u potrazi za talentima. Čulo se da u Savacijumu ima „neki mali Pavlović“. Prvi se javio OFK Beograd, trener Simić, zaljubljen u njegove kvalitete, komuniciroa je sa porodicom, međutim, procena i oca i nas iz kluba bila je da će Strahinja više napredovati ako ode u Partizan, pogotovo što smo imali sjajnu saradnju sa Omladinskom školom crno-belih baziranu na odlasku Saše Lukića. Smatrali smo da bi dečaka trebalo da vidi neko iz Partizana i ako im se svidi da ga vodi“, obrazlaže Milenko Baranda.

Pročulo se, mada se kasnije ispostavilo da su crno-beli i pre nego što su u Savacijumu znali, držali Strahinju Pavlovića na oku, o čemu će posvedočiti njegov naredni trener, Slađan Šćepović. Čekao se trenutak da se još jednom provere mogućnosti momka čije ime je ušlo u uši lovcima na bisere. Idealna prilika bila je utakmica Svacijum – Partizan u drugom delu sezone. Kao svi veliki poslovi, i ovaj je započet u kafani.
„Iz bašte restorana „Car“ vidimo ceo teren Momčilo Vukotić, tadašnji direktor Omladinske škole kluba iz Humske, njegov zamenik Miodrag Radović i ja. Moca i Mića došli da snimaju druga dva igrača,  Puzića i Arnautovića, kad u jednom trenutku Vukotiću se ote: „Miki, ovaj mali levi bek ti je odličan“. Ne izdržim: „Moco, znaš li koje je godište?“, pitam, jer je Strahinja prebačen u godinu dana stariju generaciju. Nije mogao da veruje kad je čuo da je rođen 2001. Na tom susretu čuvao je i desetku i desnog beka Partizana, oduševio ljude iz Beograda“, detaljno će Baranda.

Pristupilo se realizaciji.
„Dogovoreno je da Strahinju vidi na delu i Slađan Šćepović, trener mlađih kategorija Partizana. Kako više nije bilo takmičenja, Pavlović je kao gost putovao u Bijeljinu na „Turnir prijateljstva“i na susretu sa Olimpijom (2:1) fascinirao sve, da je bivši golgeter, navodno, rekao Moci: „Bog te mazo, uzimaju ovog odmah“. Šta i je sudbina, organizator turnira u Etno selu „Stanišići“ je Savo Milošević, verovatno nije mogao da pretpostavi da mu je pred očima dragulj kog će pet godina kasnije trenirati“, zadivljen je trener Kokanović.

Pošto su shvatili da kakva im se prilika ukazla, u Humskoj su krenuli u završnu akciju i po povratku u Beograd dogovor je prenet na papir. Strahinja Pavlović je postao igrač Partzana, a Savacijumu pripala trening kompenzacija u vrednosti od 324.000 dinara.
„Pitaju ljudi, što niste uzeli više? Kao da to tako može... Nisu to transferi seniora. Kad igrač u mlađim kategorijama menja klub iznos trening kompenzacije računa se tako što se broj meseci provedenih u matičnom klubu pomnoži sa prosečnom platom na nivou države. Pavlović je za kadete igrao dve godine, pa suma nije mogla da bude veća od 324.000 dinara. Doduše, pripada nam procenat od transfera u Monako“, pojasnio je Milenko Baranda.

Selidbom u Beograd, Pavlović je u metropolu poneo u nadimak –  Kalaba.  Od oca Željka, bivšeg fudbalera, zadnjeg veznog, ponekad štopera, koga su tako oslovljavali zbog širokih ramena, dugih ruku i ogromnog broja cipela (47).
“Sin ga je jednom prilikom gledao i rekao: „ćale, jesi dobro igrao, ali naopako kol'ko krljaš“. Generalno, porodica Pavlović je ključno uticala na Strahinjin razvoj. Majka Slađana ga je fino vaspitala, vide se maniri kod deteta, reč je o skromnim ljudima, vrednim. Na primer, Željko i dan-danas radi u pošti, bavi se pčelarstvom, na istom mestu gde i pre kupuje ribu, ide u lov. Sinovljev uspeh ga nije promenio. Strahinja je povukao na roditelje, uvek se javi kad je u Šapcu, protiv AZ-a mu je bilo puno srce kad je na tribinama spazio oko 80 dečaka iz Škole fudbala Savacijum“, dodaju u glas Kokanović i Baranda, podsećajući da je njihov izum biciklom iz obližnjeg Jermenovca dolazio na treninge i da za pet godina nije propustio – nijedan.

Što govori i posvećenosti, odlučnosti, istrajnosti.
„Kod nas je igrao beka, štopera, zadnjeg veznog, ponekad bismo ga pustili napred. Dođe do klupe, pita može li u napad, pošto oseti da smo dominatni protiv neke ekipe i ta polivalentnost danas dolazi do izražaja. Čude se ljudi kako je sa samo 18 leta bez straha igrao protiv Mančestera. Nas nije iznenadio, pošto je u najranijem dobu profilisan da se takmiči sa starijima od sebe. Očvrsnuo je, ne poznaje strah, mentalno je jak“, dodaje trener Zoran Kokanović.

JEDINO MORANJE – IDI U ŠKOLU I SLUŠAJ RODITELJE

Primer psihoške snage: kad mu je letos propao transfer u Lacio, fudbaler je, posle dvodnevnog boravka u Rimu, vozanja od ordinacije do ordinacije, doleteo u Beograd u nedeljno jutru, u pola pet, posle čega je poslao poruku Savi Miloševiću: „šefe, spreman sam da igram“, A utakmica sa TSC-om 12 sati kasnije. Neko bi na njegovom mestu klonuo, batalio fudbal posle vesti da zbog navodnih zadrstvenih problema nema ništa od selidbe u Seriju A, ali je Strahinja ružnu italijansku epizodu stavio u drugi, a interes kluba u prvi plan.
„Poseduje snažan karakter. Kad ga vidite sa 194 centimetara, pomislite „ovaj razbija“, međutim, van terena je dobrica. Na njemu, pak, ratnik, tera celu ekipu da napada. Liderske sposobnosti su urođene. Iz dobre je porodice, roditelji su pristojni ljudi, posledično tome sin – pošten. Prema sebi i drugarima“, hvali Slađan Šćepović, Strahinjih trener u mlađim kategorijama Partizana, zaslužan za napredak do prvog tima.

Nekadašnji golgeter, dokazan u radu sa talentima, uverava da je Partizan držao na oku Strahinju Pavlovića znatno pre navedenog meča sa Savacijuom.
“Dobili smo informaciju da u Šapcu postoji zanimljiv fudbaler koga stavljaju na levog beka, jer su štoperske pozicije popunjene. Odem da ga skeniram protiv Rada na Banjici i imam šta da vidim. Dečko igra za stariju generaciju, dominira terenom. Ne samo što je krupan, snažan, fizički dominantan, nego zna lopte. Počeli smo da ga pratimo intenzivnije, roditelji isprva nisu hteli da ga puste, želja im je bila da Strahinja završi školu u Šapcu, ali posle turnira u Bijeljini Moca Vukotić je utanačio saradnju sa Školom fudbala Savacijum. Oduševili su nas Strahinjina drčnost i pobednički mentalitet. Kad je izrastao, postalo je jasno da ne može da bude bek, predodređen je za štopera”.

Odluku o selidbi u Beograd Strahinja je prihvatio bez problema. Na kraju krajeva, Šabac je udaljen svega 76 kilometara, roditelji su ga redovno posećivali. Nije bilo dileme da će se snaći.
“Kad formiraš selekciju lakše je naći napadače i krila. Defanzivce – teže. Gledao sam da napravim što bolju selekciju u poslednjoj liniji, ako imaš dobar kvalitet u tom delu tima momci iz manevra igraju bolje. Bio je zreliji od ostalih dečaka u godištu. Kasnije smo doveli Bojana Balaža i sklopili tandem štopera. Strahinja je u početku bio „raštimovan“, dok mu se telo nije oformilo stavljao sam ga u vezni red kako bi naučio da igra. Što inače radim, često dečacima menjam pozicije, lako će se nametnuti, ali moraju da nauče fudbalsku azbuku. Igrao je kod mene čak i ofanzivno, ponekad u napadu. Nikad ne teram decu da jure rezultat, ali on je tip koji ne voli da gubi. Bio je lider ekipe”.

Odbija Šćepović da veliča ličnu ulogu u Pavlovićevom razvoju, jer ističe kako niko u njegovom timu nije imao poseban tretman. I da kao grupa mladići u Partizanovom dresu nisu bili opterećeni rezultatom.
“Govorio sam im: „ne sprintamo na 100 metara, trčimo na duge staze“. Uz dodatak: „deco, najbitnije je da igrate fudbal kad odete od mene, ako budete igrali samo u omladincima, a posle u Trećoj ligi ili Zoni, ništa nismo uradili”. Poslušan je Strahinja, radan, brzo kapira, shvata veličinu Partizana. Bez obzira što im ne tražim rezultat, podsvesno im je jasno da moraju da pokažu da su bolji od suparnika. Deviza je bila: „ništa u fudbalu ne morate, vaše jedino moranje je da budete redovni u školi i slušate roditelje, sve ostalo – polako“. Tražio sam da igraju brzo, smisleno, timski... To je dobra selekcija, od različitih profila igrača, uz samo jednu zajedničku crtu – snažan karakter. Bez toga se ne može”.

Treneri vole da će onaj ko “ima glavu” lakše da se probije. Zato na pitanje o dometima Šćepović uzvraća podsećanjem da je Pavlović drugu takmičarsku utakmicu za seniore igrao na Marakani i to odlično, te mu predviđa veliku karijeru, što ima i dokumentovano u izveštaju dostavljenom čelnicima Partizana pre godinu i po dana, dok je bio u omladincima.
“Igraće sigurno u Ligi šampiona. Verujem da bi mu u nekom trenutku karijere pasovala Serija A, taktički se igra perfektno u Italiji, naši igrači, posebno odbrambeni, lako se prilagode Kalču. Predodređen je da iskoristi šansu, igraće za reprezentaciju, napredovati. Pavlović je i dalje u procesu formiranja, logično je da padne, krizira, ali to neće dugo trajati, jer razmišlja drugačije od igrača svojih godina. Na kraju se sve svodi na glavu. Bitan je i odabir kluba posle Monaka, savetovao bih mu da bira sredinu u kojoj će mu biti bolje. Ne da ode u Real Madird da bi se zvao igračem tog kluba, igrao dva, tri minuta. Škola Partizana je bila jedan stepenik, prvi tim naredni, a Monako nije završni, jer je nadogradanja potrebna. Mora još da se filuje da bi bio top. A biće”, uverava Slađan Šćepović.

PROTIV AZ-a DOBIO 10 OD 11 DUELA, IGRAĆE ZA REPREZENTACIJU 15 GODINA

Napredak je očigledan. Dokaziv. Otkako se probio u prvi tim, Strahinja je redovno u vrhu mnogobrojih statističkih kategorija. Lansirao ga je Zoran Mirković u kratkom periodu od četiri utakmice (23. februar – 10. Mart 2019), a u orbiti zadržao Savo Milošević, kome je nezamenjiv član ekipe.
“Karakteriše ga visok kvalitet osvajanja lopti prilikom igre “jedan na jedan”. Njegov instat indeks u periodu 1. jul - 15. decembar je visok, prosečno je beležio sedam od deset dobijenih duela po utakmici, a među prvima je u ekipi po presečenim loptama”, ističe Nenad Cvetković, jedan od najdragocenijih Miloševićevih saradnika, između ostalog zadužen za taktičku pripremu ekipe na osnovu analize igre protivnika.

Instat indeks se dobija na osnovu uspešnosti svih akcija, poput preciznih i ključnih dodavanja, generalne precinosti pasa u otvaranju napada, ulazaka na polovinu rivala, kvalitetnog razvitka napada, a podrazumeva još parametre kao što su dobijeni dueli u odbrani, presečene lopte, oduzete lopte na polovini rivala, vazdušni dueli, prekršaji, ključne greške, golovi…
“Na utakmici Partizan - AZ u Beogradu najviši instat indeks imao je Bibars Natho (386), posle Izraelca Umar Sadik (324), a odmah zatim Strahinja Pavlović (321). To je izuzetan evropski nivo. Pavlović je na susretu prvog kola Lige Evrope dobio deset od 11 duela, sedam od sedam u vazduhu, osam od osam kad su defanzivni dueli u pitanju. Činjenica da smo imali vertikalu štoper - zadnji vezni - špic pokazuje da smo ostvarili balans u ekipi, taktička priprema ekipe mu je pomogla da napreduje. Ovo jesu konkretni podaci, ali je važno da se naglasi da se mi ne bavimo statistikom, nije ona razlog Pavlovićevog igranja, već je u konkretnom slučaju potvrda pravilo koliko je značajan timu i koliko je napredovao na taktičkom planu.

Pojašnjava Cvetković da je aktuelni stručni štab još u prvom kontaktu sa ekipom stekao uvid da se Strahinja Pavlović na osnovu taktičke fleksibilnosti uklapa u profil igrača potrebnih Partizanu, a da mu liderske sposbnosti omogućavaju da dođe do izražaja u ključnim utakmicama sezone, kad sve “puca”, kad je pritisak žestok.
“U finalu Kupa Srbije, protiv Crvene zvezde, indeks mu je bio 275. Najveći je ostvario Bojan Ostojić, zbog odlučujućeg gola, jer se računa i učešće u napadačkim akcijama, međutim, Strahinja je beležio 93 odsto preciznosti u ofanzivnim dodavanjima (14 od 15), dobio šest od devet duela, a iako smo trepeli veliki pritisak u drugom poluvremenu igra glavom je došla do izražaja, dobio je pet od sedam vazdušnih duela. Sve to u utakmici za trofej, na terenu najvećeg rivala, mesec dana pošto je dobio crveni karton u prvenstvenom derbiju. Navedeni parametri ilustruju da je lišen straha od velikih utakmica i značajnih protivnika”.

Iz Humske uveravaju da su Strahinju “prodale” utakmice sa Malatijom, Moldeom, AZ Alkmarom i Mančester junajtedom. Tačnije, sudari sa različitim profilima igrača: Jahovićem, Džejmsom, Rašfordom i Marsijalom, te Boaduom i Stengsom. Prelaz iz Superlige, gde je za rivale imao snažne špiceve, u Evropu, gde su mu konkurenti bili brzi centarforovi, odradio je sjajno.
“Tačno se videlo kako brani prostor iza sebe naspram brzih igrača. Razumljivo, bilo je grešaka, na poslednjim mečevima pao je u formi, kako zbog kvaliteta igrača tako i psihološkog aspekta, ali duel sa Rašfordom u Humskoj, pa kontakt bez lopte sa Marsijalom, zadržavanje balansa u kontakt igri, demonstracija snage, odnošenje lopte i započinjanje napada su učinili da to neko primeti. Osim toga, saznanje da je u mlađim kategoriijama igrao veznog doprinelo je razumevanju igre, omogućilo kvalitet pasa u svim distancama: kratkim, srednjim i dubinskim. Naravno, u nekim trenucima je počeo da radi više nego što bi trebalo što je dovelo do obaranja procenta kvalitetnog pasa, ali ćemo to korigovati u narednih šest mesesi, dok je na pozajmici”.

O značaju i uticaju na tim možda je najuverljivi pokazatelj podatak da je Strahinja Pavlović od 33 utakmice prvog dela sezone propustio samo tri: gostovanje Javoru neposredno posle večitog derbija kad je stručni štab odmarao nosioce igre, duel sa amaterskom Vodojažom na početnoj stanici odbrane kupa, te završni susret u kalendarskoj godini, u Surdulici, pošto je narednog dana putovao za Monako na potpis ugovora. Posle neprikosnovenog Saše Zdjelara (2758) skupio je najviše minuta u prvom delu sezone (2666), a indeks uspešnosti u odnosu na vreme provedeno na terenu mu je naveći u Partizanu, što je nagoveštaj velike karijere. Jer, ako je sa 18 leta nadmašio kolege u ekipi, šta li tek može sa 23, 24?
“Za devet meseci saradnje najviše je napredovao u igri “jedan na jedan” protiv vrhunskih igrača. Ukazala mu se prilika da se odmeri protiv fudbalera u najvećim brzinama, rastao je kroz utakmice, verovatno mu je pomoglo naše taktičko opredeljenje i timska disciplina, pošto je ispred sebe na velikom broju utakmica imao tandem Zdjelar – Šćekić, koji je skratio linije tima, pokrio veći prostor, brzo se pomerao, što je doprinelo da Pavlović izbije u prvi plan”.

Uz obilatu pomoć partnera u odbrani, Bojana Ostojića. Praksa je pokazala da je kombinacija iskustva i mladosti savršena za poziciju štopera, nekadašnji prvotimac Čukaričkog je pre dve i po godine spremio za Italiju Nikolu Milenkovića, a ove sezone uoblčio Strahinju Pavlovića za odlazak u beli svet.
“Ostojić je, kao lider, pomogao Strahinji da prepozna prioritete tokom utakmica, pozicionoj, kao i igri pod pritiskom, sposobnost korekcije po širini… Pritom, Pavlović ređe koristi ruke nego Bleki na početku karijere, više se oslanja na telo i noge, ima odličan balans… I, ima još dosta da radi. Na primer, u kukovima, okretnosti, trebalo bi da popravi komunikaciju sa golmanom, vodi računa o kontolisanju agresije kako ne bi pravio faulove u rizičnim zonama. Tu su i procena skoka, reakcije u niskoj zoni na bočne lopte, zauzimanje boljeg položaja na čemu ćemo raditi. Iz dečije želje da ode u napad, što donekle može da se razume, stavlja ekipu pod rizik, ostavlja Ostojića sa bržim igračem i to mora da koriguje. Svestan je svega. Zato sam siguran da poseduje čvrstinu da jednog dana zaigra u Premijer ligi. Ako se bude pravilno razvijao dobili smo reprezentativca za narednih 15 godina”, ocenio je Nenad Cvetković, trener u stručnom štabu Partizana.

MOTORIČAN, BRZO UČI POKRETE, IMA TELO ZA VISOKE DOMETE

S tom procenom saglasan je Dejan Ilić, stručnjak za fizičku pripremu igrača, u minulih pet godina jedan od zaslužnijih za pravilno formiranje Pavlovićevog tela.
“Od trenutka kad ga sam ga upoznao, a imao je 14, 15 godina, videlo se da će biti igrač za veliki klub, s obzirom da ima i glavu i telo za visoke domete. Ni najmanje ne sumnjam da će umeti da se nosi sa atletama iz „liga petice“. Došao je kod mene kao dečak, logično, napredovao u svim segmentima, rastao, menjao se, a trening je pratio razvoj, pa su dugačke poluge same došle do izražaja. Pravilnim radom je stigao dotle da dominira terenom bez obzira ko je preko puta”, objašnjava kondicioni trener Partizana u dva mandata.

Danas radi u tranažno-rehabilaticionom centru “Stibo”, čije usluge koriste mnogobrojni profesionalni sportisti. Uz dozvolu kluba, i Pavlović.
“Izuzetno je čvrst i motoričan, poseduje dobru koordinaciju pokreta za visinu od 194 centimetra, stopala su mu velika i obično bi se za ljude takvih karakteristika reklo da ima slabiju koordinaciju, ali… Strahinja brzo uči pokrete, odlikuju ga sjajne performanse s obzirom na konstituciju”.

Primećuje se to na terenu. Fleksibilan je, mekan, iako na prvi pogled deluje grubo i kruto, zapravo nije klasičan štoper koji “udara u meso”, već što bi rekle starine “zna lopte”.
“Vežbe s loptom na malom prostoru pokazale su da je rame uz rame sa tehnički najpotkovanijim igračima. Prevedeno: jeste štoper, ali može da igra i špica i veznog. To je posledica tehničkog i fudbalskog znanja, kao i psihološke snage”, dodaje Ilić i na pitanje da li bi navedene karakteristike omogućile Partizanovom fudbaleru da bude snalažljiv i u drugim sportovima, možda košarci, uzvraća. “Čuo sam da nema pojma da igra basket, ha-ha-ha... Možda je šala… Izuzetno je motiričan, ekspresno uči pokrete, upija, sve vežbe radi maksimalno. Jednom mi je polomio atletsku preponu, ha-ha-ha. Ne znam kako bi se snašao u drugim sportovima, mada sam siguran da bi dao sve od sebe. Zapisano mu je da će biti zvezda čime god da se bavi”.

Dugogodišnje iskustvo rada u Partizanu (doprinos osvajanju sedam titula, dva kupa i dva plasmana u Ligu šampiona), Valjadolidu, Valensiji, Rusiji Kini i Čukaričkom omogućava Dejanu Iliću da precizira kako će se Strahinja Pavlović od juna snaći u francuskom prvenstvu, jednom od fizički najzahtevnijih na svetu.
“Sledi mu period prilagođavanja. Na našu ligu se brzo privikao, samo što je izašao iz omladinaca, igrao je derbije, Ligu Evrope, non-stop bio u pogonu, deluje kao da je pet sezona u Partizanu. Sve je stvar strpljenja, trenera i saigrača, a ne sumnjam da će se nametnuti karakterom i voljnim momentum u Ligi 1”.

Uz opasku da Strahinja “pripada retkom soju igrača, biserima”:
“Bog mu je udelio brzinske karakteristike, izdržljivost, motoriku, pamet, opredeljenje. Pavlović nema takmičarsku anksioznost, druga utakmica u seniorskoj karijeri mu je bila večiti derbi, a delovalo je kao da je igra mali fudbal u školskom dvorištu. Zahvaljujući radu u klubu je napredovao, ja sam samo imao sreću da radim na njegovoj motorici, pokretljivosti, agilnosti, brzini... Kad su u pitanju izdržljivost i tehnika rada s loptom, može da zahvali trenerima koji su ga pratili od malena što je stigao dovde”.

Deluje da se tek zaleteo... I da ima prostor da napreduje u sredini koji ne juri trofeje, nema pritisak štampe ili navijača i izgleda kao da je savršena za napredak mladog igrača.

(FOTO: Star sport, MN Press, MOZZART Sport)