KOŠARKAŠKI VREMEPLOV - Sidnej 2000: Divčevo „Nema šanse“, slučaj Đorđević i debakl s potpisom Stiva Neša

Posle pet berićetnih godina preplavljenih najdragocenijim košarkaškim čarolijama, olimpijski košarkaški turnir 2000. godine u Sidneju trebalo je da predstavlja završni čin velike, emotivne rapsodije u režiji evropskog Tima snova. Kruna predanog rada koji je uzdigao ratovima osakaćenu Jugoslaviju i podigao je na pijedestal sportske velesile. 

Umesto „hepienda“, Plavi su dobili dramu koja je počela mnogo pre zvaničnog okupljanja ekipe, a zatim i trajala sve do poraza od Italije, pa i malo nakon toga. Bio je to prvi kamen spoticanja, ali i inicijalna kapisla koja je samo najavila veliki slom i sunovrat košarkaške velesile, iako dešavanja iz naredne dve godine nisu odavala takvu sliku. 

"Dakle, neće biti jugoslovenskog Tima snova u Sidneju".

Ovom je rečenicom doajen jugoslovenskog, evropskog i srpskog novinarstva Vladimir Stanković u tekstu objavljenom u magazinu Vreme samo potvrdio glasine koje su se u vreme prvih pojavljivanja modernih tehnologija u našoj zemlji širile polako, ali jasno. Plavi su upali u vrtlog iščekivanja i neizvesnosti, nakon čega je svima postalo jasno da se put u daleku Australiju neće dobro zavšiti. Usledio je debakl kakav se dotad nije pamtio. 

Sve je počelo onog trenutka kada su Aleksandar Đorđević, Vlade Divac obelodanili da slobodno vreme žele da provedu s porodicama, a ne sa saigračima iz nacionalnog tima i tako zadaju dva teška udarca selektoru Željku Obradoviću, kojem je savete udeljivao Dušan Ivković. Divac je svoj otkaz uručio još u maju 2000. godine, dok je Đorđević to učinio u poslednjem momentu - dok je reprezentacija Jugoslavije već bila u hotelu, na startu priprema.
"Imam 33 godine, ćerkica Tara napunila je godinu dana, želim da budem sa njom što je više moguće, i nisam psihički spreman da naredna tri meseca posvetim reprezentaciji. Mentalno bih bio više sa svojom porodicom nego sa reprezentacijom", bile su reči tada najboljeg plejmejkera Evrope Aleksandra Đorđevića, dok je Vlade Divac poručio sledeće:
"Nema nikakvih šansi da igram u Sidneju. Odluka je neopoziva i definitivna. Ne želim nikakve popuste, moji motivi su čisto privatni, želim da budem sa porodicom, i ništa mi ne znači što bih mogao da zakasnim, recimo, petnaest dana. Ne želim to ni zbog drugih igrača koji počinju od prvog dana".

Divčeve reči bile su praktično direktan odgovor na javni poziv selektora Obradovića, koji uprkos brojnim kasnijim razgovorima i timskim sastancima, nisu urodili plodom. Tadašnji centar Sakramento Kingsa velike nade polagao je u saigrača Peđu Stojakovića, čija je fenomenalna sezona u NBA ligi veliku ulivala nadu.
"Radi se o dva ekstra igrača i dva izuzetna čoveka, o dva lidera ekipe, i zato nam je izuzetno stalo da se oni naknadno uključe. To jeste u suprotnosti sa mojim prvobitnim stavom da ko ne dođe 16. jula neće ići u Sidnej, ali ponekad u životu treba biti i fleksibilan", izjavio je tada Željko Obradović. 

Očekivanu reakciju nije dobio, već se dogodio i izostanak Milenka Topića, dok je talentovani Milan Gurović morao da preskoči veliko takmičenje posle valovite sezone u dresu Barselone. Dres nacionalne selekcije zadužili Igor Rakočević, Predrag Drobnjak i debitant Nikola Jestratijević, kao i Željko Rebrača. Zajedno sa njima u Sidnej su potovali još i Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Peđa Stojaković, Vlado Šćepanović, Dragan Lukovski, Dragan Tarlać i Dejan Tomašević.

Pomalo bled utisak koji je jugoslovenski tim ostavio na bronzanom Evrobasketu u Francuskoj, naterao je Plave da u Sidneju pokažu pravu moć i zablistaju punim sjajem. Iako oslabljeni neigranjem dva velika asa Đorđevića i Divca, Jugoslavija je bila svrstavana u red prvih favorita za osvajanje jedne od tri medalje. Ali, niko nije mogao da pretpostavi šta će se desiti do kraja. 

Računica je bila jasna - prvo mesto u grupnoj fazi garantovalo je izbegavanje susreta sa Amerima sve do eventualnog duela u finalu. I sve je krenulo kao u snu, savladani su Rusija (66:60), Australija (80:66), Angola (73:64) i tadašnji vicešampion Evrope Španija (78:65), ali je jedan loš dan značajno pokvario planove Plavima. 

Desio se poraz od Kanade vođene izvanrednim Stivom Nešom (26p, 8sk, 8as) u poslednjoj utakmici takmičenja po grupama (75:83), koji je Jugoslaviju bacio na drugu poziciju. Bio je je to događaj koji je u startu ugrozio šanse za visokim plasmanom.
"Bilo je jasno da oni imaju izvanrednu ekipu, jer je u njoj već dominirao i ključni igrač bio - Stiv Neš. To se pokazalo mnogo puta, bio je i najkorisniji igrač NBA lige. Znali smo da ta utakmica može za nas da bude jako teška i neizvesna. Bila je takva i izgubili smo meč", izjavio je Željko Obradović nekoliko godina nakon tog okršaja sa Kanadom.

Dok je evocirao uspomene na neugodan poraz, najbolji evropski stručnjak svih vremena prisetio se i kakav je uticaj imao neuspeh protiv tima sa severa američkog kontinenta.
"Emocija se nakon tog poraza prenela na ukupnu atmosferu u svlačionici i reprezentaciji. Znali smo da nas čeka četvrtfinale, a da nas u polufinalu kasnije čeka SAD, a istu tu ekipu SAD je zamalo pobedila Litvanija".

Jugoslavija nije mogla da odmakne dalje od četvrtfinala. Bila je to poslednja stanica za Plave, tadašnji susret sa Litvanijom pamti se po lošoj šuterskoj večeri kompletnog jugoslovenskog tima, kojem ništa nije polazilo za rukom. Mada su Peđa Stojaković (20p, 8/18 iz igre) i Dejan Bodiroga (14p, 4sk) tek na momente držali rezultatsku neizvesnost, paklena izdanja Gintarasa Einikisa (26p, 8sk) i Šarunasa Jasikevičijusa (18p, 5sk, 4as) bila su teret koji Jugoslavija tada nije mogla da iznese.

Emotivni, kakvi po prirodi i jesu, puleni Željka Obradovića nisu uspeli dovoljno da se oporave pred bitku za peto mesto sa Italijom. Jugoslavija je nakon još jednog neuspeha (59:69) osvojila tek šestu poziciju, a veliko finale sa Drim timom igrala ja Francuska.
"Francuska je tada odigrala izvanredno finale, a to je bila ista ona Francuska koju smo mi u poslednjoj prijateljskoj utakmici pre početka Olimpijskih igara dobili sa 25 razlike i to bez Stojakovića i Danilovića, koji su tada imali sitne probleme s povredama. Oni su, eto, došli do toga da igraju finale", prisetio se Obradović.

Bio je to udarac koji je imao snažan uticaj na kasnija dešavanja - Žocov odlazak sa klupe reprezentacije, ali izazvao i veliki bes kod tadašnjeg kapitena Predraga Danilovića, koji je na kraju nadolazeće sezone naprasno okačio patike o klin.

Tada je došlo vreme potpunog restarta sistema, novog početka i velikih promene u igračkom i trenerskom kadru. 

Sreća pa smo tada imali nebeske odbojkaše, koji su nam blještavim zlatom vratili osmehe na lica.

(FOTO: Action Images, MN Press)