INTERVJU – Dušan Jovančić: Bilo je trenutaka kada nisam video svrhu...

Ima nešto u tom tumačenju sanovnika, tako svojstvenog za naše ženske pretke, koje kaže da je crvena boja sreće. Zvezdin vezista Dušan Jovančić hodao je po minskom polju zonskih i srpskih liga, ali je urođenom inteligencijom i dugim nogama prošao – neogreban. Imao je znanje, upornost, ambiciju i tako potreban sastojak da ti se na kraju neke priče dive. Možda zato što je odrastao na Krstu – a svi Beograđani, pa i oni koji su samo na dan prošetali glavnim gradom Srbije - znaju kakav je pun naziv tog kraja.

Isto što i površan ljubitelj fudbala treba da zna da Vojvodina, čačanski Borac i Crvena zvezda u grbovima ili klupskim zastavama imaju crvenu boju. A baš u tim klubovima je igrao ili igra naš sagovornik.

Sina glavnog grada Srbije i potomka hladnokrvnosti uspešna Zvezdina jesen izbacila je kao vulkan lavu. Svi pričaju o tom dugonogom vezisti čiju fudbalsku priču bi tamo negde preko Atlantika ekranizovali i napravili sportski blokbaster.

Nema u toj priči patetike, ali ima malog čuda. Pre nego što je u 28. godini hrabro jurišao na Lalanu, Zjelinskog, Salaha i Mertensa, Dušan Jovančić je morao nekoliko puta da testira svoj karakter. I uspeo je da ubedi sebe da vredi. Zato trenutno uživa kao i ostatak tima Vladana Milojevića.
“Znam šta ćete da me pitate i našta aludirate. Na to moje igranje u zonskoj i srpskog ligi, u Slaviji sa Ade i Šumadiji iz Jagnjila. Nije baš normalan put, ali… To je bio moj jedini slobodan koridor. Kada sam izlazio iz omladinaca Obilića, gde sam bio kapiten svih generacija, taj klub se praktično gasio. Morao sam da odem u Slaviju tamo na Adi, potom u Jagnjilo. Bilo je jako teških trenutaka, baš teških. Povreda. Nikada nisam bio blizu odluke da ostavim fudbal, ali se dešavalo da prosto ne vidim svrhu. Igraš gotovo bez para, dobiješ deset hiljada dinara i to neredovnih. Ponekad ti se učini da nemaš perspektivu. Srećom, te negativne misli me nisu dugo držale“, poručuje u velikom intervju za naš portal jedan od junaka Zvezdinih evropskih utakmica.

POVREDA U JAGNJILU I ČUDNE MISLI

Jezikom Vračara, gde je odrastao 28-godišnji vezista, Dušan Jovančić je i dalje “normalac“. Iako već brendiran fudbaler, sa njega ne vrišti brendirana garderoba jakih boja. Tu su najke i “fajerka“, kao zaštitni znakovi normalnosti i kežual varijante. Sedi u kafiću blizu školskog dvorišta gde je drao kolena na betonu i učio se fudbalu.
“Sve sad lepo izgleda, jako lepo… Međutim, ne smatram svoj put čudesnim. Imao sam sreće da napredujem u svakom rangu. I dobro je što sam sada došao u Crvenu zvezdu. Pre pet godina sigurno nisam bio spreman za veliki klub i velike ambicije… Kada tako rasteš mnogo je bitno da imaš podršku kod kuće. Mene su roditelji podržavali u tim kriznim momentima. Da njih nije bilo, verovatno bih digao ruke. Oni  su znali da je prosto volim da igram fudbal, da onako iskonski volim to da radim. Poklopilo se mnogo toga. I to što sam u Zemunu imao odličnog trenera, i što su mi tamo pomogli Mirko i pokojni Goran Bunjevčević… Nekako sam spontano rastao. Možda je prelomni trenutak bio kada sam dobio poziv u amatersku selekciju Beograda. Igrali smo protiv Slovenije i tada me je zapazio Sloba Ilić, direktor Borca. Odveo me je u Čačak. Ostalo je poznato“.

Njegova uloga u timu Crvene zvezde je višestruka. Tu je da smiri i diže tempo, tu je da gasi požar i čuva loptu, tu je da dugim nogama zauzima prostor. I da lakoću pokreta nosi sa sobom. Kao što je njegova sportska priča poligon kroz koji mogu da prođu samo fudbalski komandosi. I njima šalje Jovančić poruku.
“Možda će ovi momci iz srpske lige sada slediti moj ili primer Milana Pavkova. On je isto igrao u ČSK. Može, sve može… Samo treba verovati da ćete doći do Zvezde ili Partizana, kluba za koji navijate. Ali… Morate u isto vreme da budete realni. Ne može sve i ne može odmah… Mi koji prođemo ovakav put se dobro očeličimo. Možda smo zato borbeniji, hrabriji. Nismo projektovani kao top talenti… Ljudi u tim ligama prosto nekad odustanu. Teško je sve to izdržati. A ima velikih majstora. Kao Rnić sa kojim sam igrao u Zemunu“.

SALCBURG IGRA KAO NA IGRICI, NESTVARNI SU

Mnogo toga može da priča o vremenu provedenom u Borcu i Vojvodini I tada je znao da skrene pogled javnosti ka sebi. Ali njegova arhiva lepih događaja je krcata dešavanjima u poslednja tri meseca. Rođeni Beograđanin sa Krsta igra Ligu šampiona sa Zvezdom. I pobeđuje Liverpul. Jeste mu i ta utakmica sa Redsima tokom ovog intervjua uvek bila na vrh jezika, ali… Morao je da se vrati na čarobnu noć u Salcburgu.
“Ja svima pričam da je Salcburg na mene ostavio najjači utisak. Taj fudbal je neverovatan. Mladi, brzi, stalno provlače loptu. Vidi se da njihov trener ima velikog udela u tim rezultatima i igrama. Bukvalno kao da gledaš video igricu. Mnogo pasova, zavlačenja. Špic Dabur odigrava kao martinela, a ovi samo dolaze. Po petorica budu u napadu. Svi se kreću, neke rotacije, ne možeš da ih pohvataš. Velika je stvar što smo njih izbacili. Nemoguće je kako igraju. Jedina mana je što su mladi i neiskusni. Ali ubeđen sam da bi mnogima u Ligi šampiona napravili problem. Ja ne znam da li je narod svestan kakvu smo mi ekipu izbacili“.

Kada je stigao u Ljutice Bogdana postojalo je mišljenje da Dušan Jovančić, sa oreolom superligaškog veterana, stiže na “Marakanu“ da popuni rotaciju. Međutum, brzo se videlo zašto je Vladan Milojević još sredinom aprila okrenuo broj tadašnjeg kapitena Vojvodine. U njegovim zamislima Jovančić je bio mnogo, mnogo više od igrača koji će popuniti broj. Dao mu je priliku u Trnavi kada je sve gorelo u Zvezdinom timu i oko njega, kada pobeda nije imala alternativu.
“Najvažnija utakmica sezone, ako se pogleda iz ugla da nam je prolaz garantovao Evropu. Bilo je to sudbonosno pitanje. Moja prva utakmica u Evropi i neki totalno drugačiji fudbal. Oni igraju na tempo, tuču, duge lopte. Namestili smo se. Ta utakmica je bila za mene veliki ispit, polagao sam ispit pred zvezdaškom javnošu. Reklo bi se da sam položio (smeh prim. aut.). Neću da kažem da imam najveće zasluge, ali mi smo se na tom meču nametnuli. Kroz pas smo ih uveli u problem“.

I opet dok svi pričaju o Liverpulu, Jovičić se vraćao na Salcburg  i kvalifikacije.
“Da nije bilo Salcburga, ne bi bilo ni Liverpula. Zato je taj rezultat posebno važan. Osećala se tenzija, pritisak, osećalo se da možemo mnogo da pomognemo klubu. Mada se pričalo da treba da igramo opušteno, jer smo obezbedili Ligu Evrope. Ali kako da igraš opušteno, kada znaš koliko ta Liga šampiona znači navijačima. Pa i klubu zbog finansijskih razloga, ali da ne ulazim u to“.

Da može naš sagovornik bi zaustavio vreme. Koliko god da je čovek skroman ili nenametljiv, ne može da ostane imun na te brojne čestitke. Naglo se nasmeši kada se pomene Liverpul, pa i njegova partija koja je odisala mnogo puta apostrofiranom hladnokrvnošču i elegancijom. Posle njegovih pasova u opasnoj zoni, superstarovi vicešampiona su se klizali kao Bambi na ledu.
“Slegli su se utisci posle Liverpula, ali se povremeno prisetimo te pobede. Posebno ja, jer je ovo najveća pobeda u mojoj karijeri. Nismo bili u poziciji da pretimo Liverpulu, ali slušali smo komentare javnosti koja je tražila samo da se  na obrukamo. Mi smo radili u tišini i stvarno smo verovali u pozitivan rezultat. To bi bio i remi, ali sad ne izgleda tako… Ovo baš zveči. Samo narod mora da shvati kakve smo mi asove pobedili. Zna se to, ali se ovde brzo krene u euforiju. Kao sad se očekuje da pobedimo Napoli. Ne kažem da nećemo, ali…“

POKUŠAVAŠ SVE DA ZATVORIŠ, ALI NEGDE UVEK CURI

Pokušao je da vrlo verodostojno da prenese utisak sa terena.
“Ljudi možda nisu svesni koliko su zapravo oni dobri i brzi. Pogledajte samo te tandeme Nejmar - Mbape, Salah - Mane. Oni se kao smire, pa kada iz mesta povuku dva-tri koraka, samo te zaljuljaju. Ako nemaš pomoć, ne možeš nikoga da uhvatiš. Kada se na njih nameriš moraš da stojiš plitko, da ne kažem defanzivno. Volim ja da Zvezda dominira, volim i da igram kroz posed. Međutim, nekada to nije normalno“.

Zvezda je osvojila četiri boda, teško da su igrači srpskog šampiona verovali u takav saldo. Posebno dok su gledali izvlačenje grupa iz Niona, 
“Nismo pričali o tome koliko bodova je realno da osvojimo. Sa jedne strane smo bili malo razočarani, jer smo zapali u najtežu grupu. Sa druge strane bilo nam je drago što se merimo da najboljima. Rešili smo da krenemo od prve utakmice. Sjajno smo počeli protiv Napolija, doživeli dva teška poraza. Odrazi se to na samopouzdanje, počneš malo da sumnjaš, ali važno je da znaš da iskoristiš tvoj trenutak“.

Voli Jovančić da priča o fudbalu, detaljima koji razdvajaju Napoli, Liverpul i PSŽ… Jedna stvar je konstantna, svima se divi.
“Napoli je mnogo dobra ekipa, ljudi ih potcenjuju, jer ih ne prate kao Liverpul i PSŽ. U svakom trenutku se zna ko šta radi. Imaju mnogo brze napade. Razmene po sto dodavanja. Mnogo to teško izgleda na terenu. Pokušavaš da zatvoriš sve, ali uvek negde curi, uvek imaju rešenje i slobodnog igrača. Onda moraš da suziš prostor. Možda mi se taj fudbal najviše sviđa. Imaju mnogo brzih igrača, sitna dodavanja. Ako ostaneš jedan na jedan sa njima - gotov si. Napoli kontinuirano napada dok te ne slomi. A obično te slomi. Eto, nas nije uspeo“.

Još jedan razlog za optimitam.
“Može se protiv njih, ali jako teško. Ne smemo da poletimo i pričamo kako idemo u Napulj po prolaz. Oni su dominiraliu svim utakmicama. Biće tamo jako teško, odmah će krenuti jako. Na nama je što duže da izdržimo“.

Društvenim mrežama se već raširio snimak od tri sekunde na kojem se vidi kako Jovančić diže loptu u vazduh, taman toliko da ona preleti Lalanu.
“Da, znam da je to bilo tamo pored istočne tribine. Iskreno nisam video snimak. Nemam običaj da to radim, da gledam snimke utakmica“.

Prosto neverovatno je da neko sa minormnim internacionlnim iskustvom igra sa toliko samopouzdanja?
“Voleo sam u Vojvodini što smo uvek igrali lepo, trudili smo se da dolazimo do šansi kroz igru. A ja baš volim da imam loptu u nogama, kada je drugačije, ne osećam se kao deo meča. Trudim se da to zadržim protiv svakog rivala. Pa koliko sam u mogućnosti. Volim da igram na isti način u Ligi šampiona i Superligi. Meni je lepše u Evropi, nekako uživam da igram. Ne razmišljam šta će biti ako mi oduzmu loptu. Mada znam šta će biti (smeh prim. aut.). U Superligi je sve drugačije. Uglavnom se brane protiv nas. Teško se prebacivati sa koloseka na kolosek, ali mi nekako uspevamo“.

NEJMAR, 1:6 I EKSPLOZIJA NA "MARAKANI"

Vajnalduma je opisao kao tenka, divio se figuri Van Dajka, pričao o turbo brzini svih ekipa, ali… Jednog majstora fudbala Dušan Jovančić će pamtiti  dok je živ.
“Svi su majstori, ali  na mene je najveći utisak ostavio Nejmar. Kada mu je dan, a plus mu se igra, ne možeš da ga braniš. Prosto ne možeš. To je to i tu nema neke filozofije“.

Kao što nema filozofije kada Jovančić priča o atmosferi na Marakani.
“Enfild važi za stadion sa dobrom atmosferom, ali videli smo da to nije baš tako. Kao što su oni videli šta je Marakana. To nije mit. Svakom rivalu se bar malo vežu noge. U tunelu nisam gledao ka ovima iz Livepula, da vidim kako reaguju, bio sam koncentrisan na igru. Posle, kada sam izašao iz tunela sam se naježio. Nije nam bilo svejedno“.

U tom grotlu Jovančić je u neverici gledao dominaciju Pavkova. Bio je jedan od 50.000 ljudi koji su ćutali, dok je đule visokog napadača išlo ka mreži. Tek je posle eksplodirao. Kao Marakana.
“Jedno dve sekunde je bio muk dole na terenu. I onda eksplozija. Taj drugi gol nam je doneo veliku zalihu. Mnogo nam je podigao samopouzdanje. Bilo je još sat vremena da se igra. Pribrali smo se i smirili. Bili smo prinuđeni da se branimo, ali baš smo bili stabilni“.

Svi evropski mediji nisu mogli da veruju kako je Zvezda uspela da se transformiše. Postane goropadna, hrabra i kvalitetna. Ni nalik timu koji je bio oduvan u Parizu i Liverpulu. Imao je na kičmi i priču o navodnom nameštanju meča sa PSŽ.
“To je glupost, nikada to nismo shvatili ozbiljno. Ali uopšte nije lepo kada se izgubi sa 1:6. Desi se, jednostavno se desi. Otvori te Nejmar, dobiješ posle još jedan gol i kreneš kao da se vratiš. Znate, oni su dali Lionu iz Lige šampiona pet golova. To su takve ekipe. Ako ih krene, to može da bude pogubno… A treba da misliš o prvenstvu i gostovanju u Srbiji. Pregurali smo sve to“.

Svakakva čuda je Zvezda napravila, potrebno je još jedno za kolektivnu hipnozu navijača.
“Sigurno svima rastu apetiti. Imamo šansu i mi verujemo da imamo šansu da odemo dalje. Ne znam šta bi bilo u Beogradu bilo ako bismo pobedili u Napulju. Verovatno ludnica. Bila bi nam potrebne tri Marakane. Jeste Napoli fantastičan, ali mi se nikada ne predajemo. Nije bitno ni kako ćemo odigrati, niti da li ćemo da budemo ofanzivni. Samo da ostvarimo rezultat“.

Svi redovi koje ste pročitali ne bi nastali u redakciji MOZZART Sporta da je proletos Jovančić prihvatio ponudu Ferencvaroša. Čak se moglo čuti da je Mađarima stisnuo ruku?
“Nije to toliko otišlo, ali je bila priča. Uključila se Zvezda i kada sam čuo da me hoće onda više nisam razmišljao. Trener Milojević me zvao. Objasnio mi gde me vidi, šta očekuje od mene. Posle toga nisam imao dilemu“.

Pre pet godina je igrao u Jagnjilu, a gde Dušan Jovančić sebe vidi za dve sezone.
“Ne razmišljam, niti se zaluđujem nekim velikim transferima. Nikada se nisam ni zaluđivao. Nemam ni menadžera. Čekaj prvo da osvojimo titulu, pa ćemo da vidimo šta ćemo“.

Uostalom, ne tako davno, dok se još divio Stivenu Džerardu, legendarnom Liverpulovom kapitenu čiji je nadimak "Stivi Dži" uzvikivao dok je kao dečak na terenima po kraju pikao fudbal, Jovančić nije smeo ni da javno izgovori da će jednog dana u dresu Crvene zvezde igrati Ligu šampiona. I pobediti taj isti Liverpul.

A vidi ga sada.

Foto: Star Sport