Čovek koji je u isto vreme cepao mrežice i bio noćna mora fudbalskih i rukometnih golmana!

Od prvog do poslednjeg dana karijere, Mijailo Grušanović, supertalentovani i dobroćudni div, podjednako je vodio brigu o rezultatima na sportskom i poljoprivrednom terenu. Zapravo, ne baš podjednaku, pošto je u ime ljubavi prema nasleđenom porodičnom imanju od 20 hektara, "snajperista iz Klenja kraj Bogatića" rekao NE i Partizanu i Crvenoj zvezdi i zadovoljio se igranjem u klubovima nižeg rejtinga, poput Beopetrola, Borca iz Čačka, Vojvodine, Lavova, Svislajona ili bosanskog Ugljevika!

Prethodno je punih 20 godina igrao za KK Zorka i KK Šabac. Ništa manje majstorstvo Mikan nije iskazivao ni kao aktivan fudbaler lokalnog FK Duško, dok se oni koji su ga gledali kako igra rukomet, verovali ili ne, kunu da je za njega bilo mesta čak i u ekipi "šabačkih vanzemaljaca".

Na početku razgovora, šabačku i srpsku sportsku legendu, upitali smo u čemu je tajna njegove sportske dugovečnosti (s aktivnim igranjem košarke prestao na pragu šeste decenije života) i mladolikog izgleda...
"Mladolik sam verovatno zato što sam se dugo bavio sportom i taj sportski duh me još uvek drži. Takođe, dosta sam angažovan na mom gazdinstvu u selu, tako da ima i do toga. Ipak, najviše mogu da budem zahvalan genetici jer me je zdravlje uvek dobro služilo i tokom karijere nisam imao izraženih problema s povredama", kaže Mijailo Mikan Grušanović (51).

Dokad si aktivno igrao?
"Poslednji klub u kojem sam igrao profesionalno bio je vršački Svislajon, tamo sam proveo četiri meseca. Čim su smenili Stepandića, otišao sam i ja. Ubrzo sam obukao dres Ugljevika s kojim sam se plasirao u Premijer ligu BiH, da bih se vratio u Šabac i tu završio karijeru, pre godinu i po dana."

"DOSTA JE BILO, IZDAJU ME NOGE"

Postoji li mogućnost da ponovo zadužiš opremu?
"Dosta je bilo! Ugojio sam se u međuvremenu, a malo me i noge izdaju. Iz tog razloga, nisam nedavno mogao da prihvatim poziv i zaigram za reprezentaciju veterana Srbije, na prvenstvu sveta u Solunu. Umor je jednog dana morao da me stigne, posle tri sporta s kojima sam se jedno vreme uporedo bavio."

Šta si još trenirao?
"Duže vreme sam uporedo igrao košarkaške, fudbalske i rukometne mečeve. U istoriji lokalnog FK Duško, drugi sam strelac u istoriji. Takmičili smo se u posavsko–podunavskoj Zoni i jednom prilikom sam igrao protiv Perice Ognjenovića koji je tada nosio dres Mladost Goše."

Dakle, mogao si da budeš Žigić pre Žigića?!
"Kako da ne, sve sam mogao da igram na fudbalskom terenu, samo nisam bio golman."

Jesi li isto tako bio talentovan za rukomet?
"Dobar sam bio rukometaš, baš dobar. Toliko dobar da je Metaloplastika u eri Vujovića i ostalih vanzemaljaca htela da me angažuje."

I kako se na kraju odluči za košarku? Mora da je neko bio baš uporan da te odvuče na parket?
"Niko nije uticao na mene, jer baš sam voleo taj sport. Sećam se, bilo je to sedamdesetih godina, kad je moj čiča Milan  sklepao neke daske, stavio obruč i koš postavio na banderu. Kasnije sam u školskom dvorištu igrao basket i na 35 stepeni. Obožavao sam da gledam utakmice na televiziji i skidam poteze, ko, šta i kako radi s loptom."

Da li si imao igrača koji ti je bio idol?
"Posebno mi se sviđao stil igre Krešimira Ćosića koji je bio izuzetan tehničar. I tako sam, hvala bogu, počeo lepu karijeru u Bogatiću, odakle sam 1978. godine prešao u Šabac i tamo igrao do 1998. godine."

Promenio si dosta klubova, ali možeš li da se opredeliš za sredinu koja ti je ostala u posebnoj uspomeni?
"Ne bih mogao da izdvojim nijedan klub, ni grad. Svuda sam ostavio trag i svuda mi je bilo fenomenalno. Uglavnom, milina je bila igrati pred krcatim tribinama i ljudima koji obožavaju košarku."

DAVAO I PREKO 50 POENA...

Znaš li koliko si najviše koševa postigao na nekoj utakmici?
"Dao sam u okviru Srpske lige Smederevcima 54 i 50 koševa subotičkom Spartaku, kada sam imao 40 godina."

Postoji li recept za sigurnu i meku ruku ili se čovek jednostavno rodi da bude majstor strelac?
"Može se reći da prvo treba da budeš predodređen, ali mnogo je značajnije da se uloži veliki trud i rad. Stalno sam ostajao posle treninga i uvežbavao šut i to isto savetujem i mom sinu Mladenu koji je nedavno potpisao za Mega Vizuru. U principu, ne solim mu mnogo pamet, nego pokušavam da mu neke osnovne stvari dočaram i utuvim u glavu."

Koliko ima godina i koliko je visok?
"On je 1997. godište, znači 16 godina, a visok je skoro dva metra. Imaće u Mega Vizuri odlične uslove za napredak i školovanje, tako da je sad sve na njemu."

Ima li tvoju ruku?
"Da, da, precizna mu je levica. Baš me zove pre nekoliko dana i kaže da je od 92 pokušaja sa različitih pozicija ubacio 52 trojke. Samo, odavno sam mu skrenuo pažnju da u modernoj košarci mora da bude raznovrstan igrač. To znači, prvo odbrana, pa onda sve ostalo."

"NISAM VOLEO KARANTIN JER SAMO MORAO DA RADIM NA SELU"

Mikane, svi treneri s kojima si radio slažu se da bi tvoja karijera bila još impresivnija da nisi toliko voleo selo?
"Pokojni roditelji su me tako vaspitali. Imam dve sestre koje su otišle u Beograd, ostalo mi je veliko nasledstvo i nije imao ko drugi da nastavi da brine o imanju. Da sam imao brata, bez dileme, sve bi bilo drugačije. Eto, iz tog razloga nikada nisam voleo karantine pred utakmice, pošto mi nikako nije bilo isplativo da se izležavam, dok imam mali milion poslova na selu. Bolje mi je bilo da odem kući i radim ceo dan, uveče dođem u halu i fenomenalno odigram utakmicu. A rekao sam sebi da neću više da ostajem u karantinu kad smo jednom izgubili od Lovćena, iako smo bili u izolaciji."

Kako si stizao na sve strane?
"Vrlo jednostavno, imao sam uobičajene rituale, bio sam dobro organizovan i stoga sam uvek uspevao da obavim sve što sam planirao."

Zašto si izbegavao da novinarima daješ ozbiljne intervjue?
"Šaljivdžija sam po prirodi i uvek sam voleo da te razgovore okrećem na šalu i smeh. Isto tako sam i skroman, zato sam prilikom tih susreta s predstavnicima medija izbegavao da sebe nešto veličam."

Pored izbegavanja karantina zarad posvećenosti imanju, da li je još nešto uticalo da nemaš karijeru u skladu sa tvojim igračkim moćima?
"Kad sve saberem i oduzmem, vidim da sam pogrešio što sam tako dugo, 20 godina, igrao u Šapcu. Isto tako, prevario sam se i što sam odigrao ove završne četiri godine ovde. Pošteno da kažem, najgore sam u finansijskom smislu prošao u gradu u kome sam igrao dve decenije. Od Šapca ništa nisam dobio. Baš ništa. Prvo su mi ostali dužni stan i lokal, da bih prilikom drugog dolaska u klub davao nešto svoje, što posle nisam dobio nazad. Na kraju sam sam sebe upitao šta mi treba da vadim šabačku košarku?! Rešio sam da ubuduće gledam samo da moje dete ide u dobrom pravcu i to je to. A da li ću se ponovo vratiti u klub, videćemo, o tom potom. Naravno, neću se vraćati u svojstvu igrača."

Koliko te interesuje trenerski rad?
"Posedujem plavu licencu koja omugaćava rad s mlađim kategorijama, ali nešto bih se radije prihvatio neke funkcionerske uloge."

Prošetaš li do hale da odgledaš neku utakmicu?
"Slabo, zaista. Međutim, sad ću verovatno zbog deteta početi više da pratim utakmice mlađih kategorija."

SVINJE, GOVEDA, 18 HEKTARA ZEMLJE...

Jesi li u međuvremenu pojačao ili smanjio aktivnosti na ranču?
"Pojačao, kakvi smanjio?! Obrađujem 18 hektara zemlje, sejem kukuruz, pšenicu, lucerku, ma sve što treba. Uz to, gajim svinje i goveda. Od mehanizacije imam dva-tri traktora i sve što je još neophodno za jedno gazdinstvo. Posla je puno, međutim, kad se čovek dobro organizuje stigne se sve i da se odmoriš popodne i da odeš na more, itd. Lepo je kad nemaš nikoga iza leđa, kad si svoj gazda i kad sam biraš da li ćeš danas da radiš ili nećeš."

Jesu li sinovi uz tebe zavoleli rad na imanju?
"Stariji Nemanja jeste i zato je završio za veterinarskog tehničara, dok ovaj mlađi nešto ne uživa u seoskim radovima."

Uspevaš li da prodaš i naplatiš sve što proizvedeš?
"Sve zavisi od tržišta i potražnje, nekad ide bolje, nekad slabije."

Malopre si rekao da nisi adekvatno naplatio igračko umeće. Poučen tim lošim iskustvom, da li bolje profitiraš na farmerskom umeću?
"Imam i tu problema s naplatom. Pre nekih sedam–osam godina MIP Požarevac mi je ostao dužan 5.000 evra. Stalno isti problemi, svuda se izgubi, ali teram dalje, mora da se radi."

Jedino da smanjiš ulaganja, kako bi smanjio eventualne minuse?
"Ma kakvo smanjivanje?! Već rekoh kako samo mogu da povećam ulaganja i proizvodnju."

"VERUJEM U IVKOVIĆEVIH DEVET DEBITANATA"

Sigurno si pratio minulo EP u košarci. Šta bi rekao za nastup našeg državnog tima?
"Kad smo dobro otvarali utakmicu - pobeđivali smo, a kad smo beležili loš start nismo imali dominantnog igrača koji bi preuzeo odgovornost i vratio nas u igru. Činjenica da smo izborili plasman na Svetsko prvenstvo, i to sa devet debitanata, ipak je neki uspeh. Sve u svemu, ukoliko ovaj tim koji je prošao jedan ciklus kod velikog trenera ostane na okupu, uz neka pojačanja, bio bi mnogo bolji."

U kojoj meri pratiš politička dešavanja u zemlji, pošto ona na indirektan način dosta utiču na poljoprivredu i poljoprivrednike?
"Politika me nikad nije interesovala, mada sam, spletom slučajnih okolnosti, bio odbornik SPS-a 1996 i 1997. godine. U startu sam video da to nije za mene, pošto sam shvatio da ljudi u politici jedno pričaju, a drugo rade. Moj pokojni otac Milorad bio je strastveni simpatizer Slobodana Miloševića. Kad su Slobu sahranjivali u Požarevcu, zapalio je sveću i stavio na televizor. Od početka do kraja dosledno je bio za politiku SPS-a i ja sam to poštovao", zaključio je legendarni Mikan Grušanović.

(Foto: MOZZART Sport)