Kraj puta za Bendžija (VIDEO)

Ben Vilson ili Bendži kako su ga zvali, odrastao je u Čikagu i još kao dečak zavoleo košarku do te mere da je na teren sa loptom izlazio u osam časova ujutru. Komšije nisu morale da navijaju budilnike, Bendži bi tačno u to vreme svakog dana bio na lokalnom igralištu. Njegovi prijatelji i braća divili su se njegovim stečenim driblerskim veštinama i izgledalo je da mu je sa 1,83 centimetra visine pozicija pleja zagarantovana. Stvari se menjaju u srednjoj školi Simion koju je upisao 1981. godine. U periodu između prvog i drugog razreda Ben je izrastao čak 18 centimetara, i uprkos visini od dva metra zadržao je dribling i kretnje nižeg igrača. Gradio je svoju igru po uzoru na Medžik Džonsona i Džordža Gervina sa građom poput Redžija Milera. Ispostaviće se da sve to ipak nije bilo dovoljno ubedljivo za Roberta Hembrika, trenera srednjoškolskog tima Čikago Simion Vulverinsa.

Hembrik je spadao u onu vrstu košarkaških stručnjaka koji su davali prednost kolektivnoj igri i u kojoj nije bilo mesta za isticanje pojedinca. Pored toga, smatrao je da Vilson nije imao dovoljno veštine i znanja da se uklopi u njegov strogo koncipiran tim. Bendži je tako vreme uglavnom provodio na klupi, a kada mu je Hembrik prvi put pružio šansu, ovaj je ušao na parket i realizovao osam vezanih skok šuteva. Postalo je jasno o kakvom potencijalu se radi i već krajem te godine Bendži je postao glavna atrakcija tima. Konačno, i Hembriku je bilo jasno: „On poseduje identične veštine koje ima i Medžik Džonson, ali za razliku od njega, ima skok šut. U stanju je da u potpunosti preokrene tok meča. Ako bi odlučio da igra na skokove i blokira šuteve, to bi i radio. Ili bi recimo celu utakmicu postizao poene i delio asistencije. Može da uradi šta god poželi.“

Njegovi prijatelji i petorica braće su, kao i on, svaki trenutak slobodnog vremena provodili pod košem. Svakodnevna rutina podrazumevala je odlazak na posao od devet do pet, a zatim izlazak na terene u kraju gde bi igrali košarku do devet-deset časova uveče. Ali ulice su početkom osamdesetih postale nesigurna mesta. Porast kriminala i uličnih bandi nije zaobišao ni Čikago. Naprotiv Vetroviti grad spadao je u red najproblematičnijih. Borba oko prevlasti za teritoriju i kontrolu tržišta narkotika skoro svakodnevno rezultirala je tragičnim ishodima. Sa ovim problemima suočavala se i srednja škola Simion koja je inače do tada imala reputaciju škole sa bezbednim okruženjem za svoje đake. Bendži i njegovi prijatelji držali su se podalje od ovakvih grupacija i dalje igrajući basket na uličnim terenima. Košarka je bila jedina sfera njihovog interesovanja. Mislili su da je nezainteresovanost obostrana. Prevarili su se. Jednog dana posle treninga Bendži je sa saigračima krenuo kući, ali na samom izlasku iz školske sale shvatili su da ih čeka jedna od bandi, očigledno nimalo zainteresovana za partiju basketa s njima. Bendži je pozvao svog starijeg polubrata Glena Kurtisa i ovaj je sa prijateljima došao do njih. Kada su članovi bande videli Glena i njegove prijatelje koji su do škole stigli u nekoliko automobila mirno su se povukli. Ispostaviće se da ovo nije bio izolovan incident. Decembra 1983, Simion je igrao utakmicu sa srednjom školom Ferigot koja se nalazila na drugom kraju grada. Posle jednog grubljeg faula od strane gostujućih igrača, celokupna tribina ispunjena huliganima uletela je na teren i počela da bije košarkaše Simiona. Kako svedoče njegovi saigrači, Bendžiju je situacija u kojoj su se našli bila smešna. „Nama nije, ni najmanje, ali on je umirao od smeha, to je bio on, to je bio deo njegove ličnosti.“

Bendži je postao neprikosnovena zvezda tima, ali i miljenik čitave škole. Naročito srednjoškolki, a kako to već biva, zabavljao se sa najatraktivnijom od njih – Džetun Raš. Stvari su i na profesionalnom planu bivale sve bolje. U martu 1984. Simion je postao ozbiljan kandidat za osvajanje državne titule. Došli su do polufinala, a tamo ih je čekala škola Aurora Vest koju je predvodio Keni Betl, u to vreme takođe zvezda u usponu. Meč je praktično bio okršaj Vilsona i Kenija. Na kraju je Bendži postigao 21 poen, uz četiri uhvaćene lopte i pet asistencija, dok je Betl upisao 17 poena. Simion je ovom pobedom prvi put u svojoj istoriji stigao do finala u kojem ih je čekao neporaženi i prvoplasirani tim Evanston Vajldketsa. Simion je osvojio titulu iako Bendži nije briljirao u finalu zbog prerano načinjenih faulova. Na kraju je izabran u idealan tim turnira.Tokom letnje pauze Bendži je imao priliku da na čikaškom državnom univerzitetu u okviru letnje lige odmeri snage sa NBA zvezdama poput Majkl Džordana, ali i tadašnjim najboljim košarkašima Čikaga poput Tima Hardveja, Markus Libertija ili Nika Andersona.

Bendži zatim odlazi u košarkaški letnji kamp Ilionisa i zahvaljujući potpunoj dominaciji koju je tamo demonstrirao dobija „jedan poziv koji menja sve“. Athletes for better education, takođe je bio košarkaški kamp koji je u Nju Džerziju predvodio NBA skaut Soni Vokaro, čovek koji je ušao u istoriju kao najzaslužniji za ugovor između Džordana i „Najkija“. „Bendži je bio u grupi igrača koji su navodno trebali da budu bolja i veća prilika od njega, ali nisu“, priseća se Vokaro. „On je bio moj Kevin Garnet, Trejsi Mekgrejdi, Kobi Brajant, Lebron Džejms…ali u to vreme bio je fenomen koji nije bio dovoljno poznat“. Vokaro je shvatio kakav potencijal ima pred sobom, a informaciju je trebalo podeliti i sa ostatkom američke košarkaške javnosti. Novina Čikago santajms pobrinula se za to. „Najbolji srednjoškolski igrač u Americi“, glasio je naslov uz sliku napravljenu neposredno pre nego što će napustiti kamp. Fotografija je postala neizbrisiva u svesti građana Čikaga. Na njoj Bendži pozira u zlatno-plavom dresu Simiona sa ispruženim kažiprstom kojim sugeriše da je upravo proglašen za „broj 1“.

Nijednom srednjoškolskom timu iz Čikaga nije pošlo za rukom da dve godine zaredom postane prvak države. Simion je u predstojećoj sezoni imao priliku da to ostvari, a Bendži je uspeo da ubedi prijatelja Nika Andersona (kasnije igrača Orlando Medžika) da zaigra s njim. Izgledalo je da će Simion u toj nameri definitivno i uspeti. Ali stvari u Bendžijevom privatnom životu poprimaju neočekivan obrt. Sedamnaestogodišnjem košarkašu devojka Džetun saopštava da je ostala u drugom stanju, a totalnim zahlađenjem odnosa prema njemu dala mu je do znanja da nije nimalo srećna zbog toga. Počela je da ga izbegava i odbija bilo kakvu komunikaciju s njim. Prilikom jedne u nizu rasprava, ovog puta u školi, Bendži je uhvatio Džetun za ruku, a u tom trenutku iza njega se nalazio jedan od profesora koji je želeo da spreči dalji sukob. Vilson se okrenuo i udario ga. Suspendovan je, ali je vraćen u tim neposredno pred početak nove sezone koja je trebala da startuje 21. novembra 1984. Situacija s devojkom postajala je sve komplikovanija, svađe su postale još učestalije i Džetun sada nije dozvoljavala Bendžiju da vidi bebu koja je dobila ime Brendon.

Negde oko podneva 20. novembra 1984. u neposrednoj blizini srednje škole Simion odjeknula su dva pucnja. Većina đaka automatski je potrčala ka mestu događaja na kojem je u lokvi krvi u besvesnom stanju ležao Bendži Vilson pored njegove uplakane devojke. Ljudi oko njih bili su paralisani zatečenim prizorom, a Hitna pomoć pojavila se na mestu događaja sa nekih 45 minuta zakašnjenja. Bendži je smešten u obližnju bolnicu Sejnt Bernar sa dve prostrelne rane, jedan metak završio je u njegovoj jetri, a drugi je probio mladićevu srčanu aortu. Bolnica nije bila opremljena reanimacionom salom, a nisu imali ni hirurga na koga se, ispostaviće se, čekalo dva sata i četrdeset minuta od trenutka kada je primljen u bolnicu. Bendžijeva porodica i prijatelji okupili su se u bolnici očekujući ishod operacije. Po njenom okončanju prognoze doktora bile su optimistične. U večernjim satima šanse da će preživeti bile su pedeset prema pedeset, a do jutra postalo je jasno da će i ukoliko preživi ostatak života provesti u vegetativnom stanju. Nešto pre šest časova ujutru Meri Vilson, Bendžijeva majka potpisala je odobrenje kojim je dala pristanak da se njen sin isključi sa aparata za održavanje života.

Šesnaestogodišnji Bili Mur sedeo je u stanu svoje prijateljice Erike i tokom čitavog dana gledao vesti o pucnjavi koje su se emitovale na svim postojećim TV kanalima. Sve dok tu noć u stan nije upala Čikaška policija koja ga je uhapsila, a nešto kasnije i njegovog petnaestogodišnjeg druga Omara Diksona kao saučesnika. Mladići su privedeni u stanicu gde su dali izjave i priznali zločin. Optuženi su za ubistvo i pokušaj pljačke. Čikago je bio u totalnom šoku. Ben Vilson bio je 669 žrtva uličnih obračuna u Čikagu te godine. Narednog dana Simion je imao prvu utakmicu sezone i to sa timom koji je savladao u finalu prethodne godine, Evanstonom. Odlučili su da je u Bendžijevu čast ipak odigraju tačno trinaest časova od trenutka njegove smrti. Sahrani Bena Vilsona prisustvovalo je blizu 10.000 ljudi, a razni borci za ljudska prava, lokalni političari i religijski propovednici iskoristili su trenutak za sopstvenu promociju. Mediji su danima izveštavali o tragediji, a slika sa sahrane na kojoj nesrećni mladić u dresu Simiona leži u otvorenom kovčegu obišla je svet.

Skoro trideset godina kasnije autori dokumentarca „Bendži“ koja opisuje život i smrt legendarnog košarkaša intervjuisali su njegovog ubicu Bilija Mura i po prvi put javnost je mogla da čuje i njegovu stranu priče. Njegovoj rođaci oteli su novac u školi, pa je Bili u društvu prijatelja Omara Diksona (unuk čuvenog američkog bluz muzičara Vilija Diksona), krenuo naoružan pištoljem da pronađe krivca. Pošto ga nisu pronašli, odustali su od potrage i usput sreli svoju prijateljicu Eriku sa kojom su krenuli ka školi. Po njenom kasnijem svedočenju, pre nego što je svratila u lokalnu radnju, nekoliko koraka iza videla je Bendžija koji je hodao sa devojkom i usput se glasno prepirao s njom. Bili i Omar ostali su ispred radnje čekajući Eriku. „Odjednom sam gurnut s leđa i bukvalno sklonjen sa puta popriličnom silinom. On je samo nastavio da hoda sve vreme svađajući se sa devojkom“, svedočio je Mur. „Rekao sam mu; ’Zar ne misliš da bi trebalo da mi se izviniš?’ Okrenuo se i rekao: ’Ko si ti pa da ti se izvinjavam?’” Mur kaže da je zatim usledila razmena psovki i uzajamno provociranje i da je sve vreme njegova devojka pokušavala da ga skloni i smiri situaciju.„Otkopčao sam jaknu i pokazao mu pištolj koji sam nosio za pojasom.“ U tom trenutku ona je počela da histeriše, a on mi je rekao; „Oh, imaš pištolj, i šta ćeš sada da uradiš, da me upucaš?! Bili Mur kaže da se u tom trenutku setio svog dede koji mu je jednom prilikom rekao da „nikada ne vadi pištolj na nekoga ako ne namerava da ga upotrebi“. Po Bilijevim rečima Bendži je zatim postao još agresivniji: „’Šta ćeš da uradiš, da me ubiješ?’ uzviknuo je i opsovao me. Povukao sam se dva koraka unazad, a on je krenuo ka meni. Izvadio sam pištolj i dva puta opalio.“

Svedočenje Bendžijeve devojke Džetun Raš tokom suđenja bilo je sasvim drugačije. „Bendži jeste naleteo na tog momka, ali mu se pritom uljudno izvinio“, rekla je njegova bivša devojka. Mur je posle izvinjenja odbrusio Bendžiju: „Šta si rekao?“ Bendži je ponovio izvinjenje, a tada mu je Omar Dikson prišao i pitao ga ima li novca kod sebe pokušavajući pritom da ispita sadržinu njegovih džepova. Bendži ga je odgurnuo, a zatim je Dikson rekao; „Hajde da upucamo ovu bitangu.“ Mur je izvadio pištolj i pucao dva puta. Njenu priču Dikson je negirao i rekao da nije bilo nikakvog pokušaja pljačke, kao i da je takvo priznanje potpisao usled straha i iscrpljenosti tokom ispitivanja u stanici policije u noći kada je uhapšen. Bili Mur nije svedočio, ali je njegovu verziju „da je pucao iz straha kada je dva metra visoki košarkaš krenuo na njega“ sudu prepričao njegov advokat. Mur je naglasio da je Omar Dikson sve vreme stajao sa strane i da nije imao nikakve veze sa incidentom. Porota je za sat vremena jednoglasno odlučila da su obojica optuženih krivi po svim tačkama optužbe. Dikson je osuđen na trideset, a Mur na četrdeset godina zatvora. Posle odležanih petnaest godina Dikson je pomilovan, ali je 2007. ponovo osuđen zbog oružane pljačke. Bili Mur je oslobođen posle dvadeset godina i danas radi u organizaciji koja bivšim zatvorenicima pomaže u resocijalizaciji nakon izlaska iz zatvora. Porodica Bena Vilsona 1985. tužila je bolnicu Sejnt Bernar zbog nemarnosti u iznosu od deset miliona dolara. Nagodili su se vansudski za nepoznatu sumu novca.

Teri Kamings, Moris Čiks, Dok Rivers, Ajzeja Tomas, Mark Agvajer, Tim Hardvej, Nik Anderson, Džabari Parker, Derik Rouz, Entoni Dejvis…Svi oni rođeni su u Čikagu, ali Bendži je bio prvi igrač iz ovog grada koji je proglašen za najboljeg u čitavoj državi. U njegovu čast ustanovljena je praksa da najbolji igrač Simiona nosi dres sa brojem „25“ koji je on inače nosio. Derik Rouz ga je nosio 2006. kada je ovaj tim doveo do titule prvi put od kada je to Bendži učinio 1984. Rouz je titulu osvojio i naredne godine, a bio je i poslednji igrač koji je nosio ovaj broj. Posle njega dres je i zvanično povučen iz upotrebe. Džabari Parker igrač Milvoki Baksa, Simionu je doneo tri uzastopne titule prvaka države, a u čast Bendžiju u saradnji sa brendom Jordan Brand Shoes napravio je patike za igrače Simiona koje na petama imaju ispisane brojeve 2 i 5. Nik Anderson njegov prijatelj i nesuđeni saigrač, nosio je ovaj broj tokom čitave NBA karijere. Bendžijev sin Brendon kasnije je takođe igrao košarku. Broj 25 nosio je u čast oca kojeg nikada nije upoznao. Bivši saigrač iz Simiona Erik Dejvid opisao je Vilsona sledećim rečima: „Bio je Skoti Pipen sa primesama Medžik Džonsona. Ne govorim o Pipenu sa početka karijere, već o Pipenu na svom vrhuncu. Pipenu koji je zakucavao preko Patrika Juinga. Takav je bio Bendži.“

Bendžamin Bendži Vilson, 1967-1984. „Najbolji u državi“, glasi epitaf koji stoji na njegovom nadgrobnom spomeniku.