O izdajnicima i stranim plaćenicima i u Ukrajini – Rakitski potpisao za “klub iz agresorske zemlje”

Jaroslav Rakitski se odlučio za najblaže rečeno nepopularan potez. Posle devet sezona i sedam titula prvaka Ukrajine Rakitski je napustio Šahtjor, ali nije to toliki problem koliko činjenica da je za novi klub izabrao Zenit iliti “klub iz agresorske zemlje”, kako ga krste mediji u Ukrajini, pošto bezmalo svi oni tako nazivaju Rusiju nakon oružanih sukoba koji su posebno žestoki bili baš u Donjecku.

Znate da je i Šahtjorov stadion Donbas arena granatiran. Znate i da ekipa već neko vreme kao domaćin igra u Lavovu. A Rakitski – legenda kluba – baš u Sankt Peteburg?! Baš u Zenit, koji je u vlasništvu ruske državne kompanije Gasprom?! Izgleda da je plata od 2.500.000 do 3.000.000 evra po sezoni (razlikuje se od izvora do izvora) ipak bila dovoljna da ubedi 29-godišnjeg defanzivca da politiku ostavi po strani. Doduše, Jaroslav je rodom iz Peršotravenska u Dnjepropetrovskoj oblasti, a tamo Rusi čine više od 17 odsto populacije i tamo sukoba nije bilo.

Mada, da ne ulazimo u dublju analizu, nismo baš stručni za tu oblast. Uostalom, mesto rođenja nije “opralo” Rakitskog kod ukrajinskih nacionalista, koji ga sada nazivaju izdajnikom, Judom, vređaju ga, prete mu i pozivaju na njegovo izbacivanje iz reprezentacije Ukrajine čak i po cenu smene Andreja Ševčenka ako se ogluši o “glas naroda” ili bar deo naroda. Tvrde da će bojkotovati nacionalni tim ako Rakitski opet bude dobio poziv.

Ima naravno i umerenih komentara, koji ovog puta neočekivano dolaze i od onih inače najradikalnijih – od Šahtjorovih ultrasa. Oni ističu da nisu saglasni sa izborom Rakitskog, ali podsećaju da je Jaroslav tokom oružanih sukoba ukrajinskim vojnicima u Donbasu slao optiku za oružje, vreće za spavanje, druge potrepštine... Na kraju su ipak i ultrasi poklekli pod pritiskom javnosti – ili političara? – i obrisali tu objavu. Samo su kolege sportisti mahom ostali uz čuvenog fudbalera.

Sam Rakitski ni ne pominje politiku, drži se fudbala.
“Posvetio sam 17 godina svog života Šahtjoru, od trenutka kad sam došao u omladinsku školu kao 12-godišnjak, pa sve do sada. Ponosan sam na svemu to sam uradio u Šahtjoru”.

Ako ćemo pošteno, nije se ni Šahtjor baš grčevito borio protiv posla. Štaviše, čak je i spustio cenu sa inicijalnih 14.000.000 na 10.000.000 evra s tim da bi ukupna cena transfera sa bonusima mogla da naraste na 12.000.000.

Kako ono beše, tamo gde je veliki novac, tu nacionalizam ne stanuje?