"Hoze Antonio Rejes"
"Hoze Antonio Rejes"

PRELAZZI: Učini ljubav nesrećnom Ciganinu (VIDEO)

Vreme čitanja: 6min | sre. 12.08.15. | 11:51

I naš se Hitano, sada stariji, iskusniji, mirniji, bez onog temperamenta, verovatno ponekad seti stihova iz naslova i pomisli koliko bi sve bilo drugačije za njega da su mu fudbalski bogovi na Old Trafordu kišovitog oktobarskog popodneva 2004. učinili makar malo više ljubavi

Hoze Antonio Rejes

Kažu da je sreća zauvek napustila Hozea Antonija Rejesa te oktobarske nedelje 2004. godine.

Izabrane vesti

Dotad je za andalužanskog „hitana“ – Andaluzija, južna, vesela i topla, oberučke je prihvatila raspevani romski narod – koji će nas podsetiti na svoje postojanje golom u trileru u Superkupu Evrope, u Tbilisiju, golom koji je pokrenuo Sevilju i izazvao produžetke, gde će Barsa ipak trijumfovati, sve bilo kao u snu.

Imao je svega 21 godinu i pred njim je bio čitav svet. Samo sezonu ranije, Sevilja Hoakina Kaparosa uništila je Real sa Figom, Zidanom, Bekamom, Ronaldom. Bilo je 4:1, a rošavi klinac s tinejdžerskim bubuljicama vukao je sve konce na terenu, poigravajući se sa odbranom Galaktikosa, terajući španske komentatore da se zagrcnu na prvom slogu njegovog prezimena.

Već je bio najtraženiji mladi igrač Evrope, a Zidan mu je na konferenciji posle utakmice podigao cenu za još koji milion:
„Ovaj mali“, reći će Zinedin, „igrao je kao da vozi neki nevidljivi motor po terenu“.

Bilo je to dovoljno da proradi neizdrž kod profesionalnog lovca na talente Arsena Vengera i usred sezone koja će ostati zauvek zapisana u istoriji engleskog fudbala, sezone u kojoj Arsenal nije doživeo poraz, Francuz je poslao pozlaćeni privatni avion po porodicu Rejes, mahnuvši im čekom od 10.000.000 funti.

Znao je lisac da Denis Bergkamp ima još samo tu sezonu u sebi, da su čak i za neuhvatljivog majstora ritam Premijer lige i vožnja automobilom s kraja na kraj Evrope – jer Denis baš nije voleo da leti – previše i spremio mu je zamenu. Takav manevar mogao je da osmisli samo Profesor, da istrpi samo Hajberi: umesto genijalca žute kose i plave krvi, dovešće crnomanjastog uzavrelog Ciganina...

Rejes s Vengerom na promociji u Londonu

Jeste Rejes postigao autogol nekoliko mečeva po debiju, ali je dok se još navikavao na londonske magle i vidike, pokazao zašto ga je Zidan zavoleo: nekoliko golova u prvenstvu, golčina protiv Čelsija u FA kupu, tek da se i on krasnopisom upiše u zlatni presek tima koji će poneti titulu Nepobedivih.

Iste sezone, Vengerov najveći rival ser Aleks Ferguson – početkom ovog milenijuma, sudari Arsenala i Junajteda bili su više od fudbala, više od igre i više od rivalstva; bili su to doslovno ratovi nalik na onaj Lankastera i Jorka – doveo je Kristijana Ronalda (baš na današnji datum, 12. avgust), i mnogi će se prevariti u proceni, pošto su akcije Španca vredele više od deonica Portugalca. Mislilo se da Kristijano nema ništa u sebi sem brzine i nekoliko trikova koji će biti lako pročitani, a da je Rejes „prava stvar“.

Rejesov početak sezone 2004. na 2005. možda je i najbolji preludijum koji je iko ikada imao u Premijer ligi. Pet golova u pet prvih kola, isto toliko asistencija, pa onda pas Anriju preko 60 metara Hajberija, dve prečke i gol u čudesnoj pobedi od 5:3 nad Midlsbroom, tog popodneva kada je Arsenal srušio sveengleski rekord od 42 utakmice bez poraza.

Rejes je živeo na sedmom nebu, Arsen Venger bio nasmejaniji nego ikada pre ili posle, navijači Arsenala učili su korake flamenka i terali supruge da nose šarene andalužanske haljine, dragulj s juga Španije bacao je zaslepljujući sjaj iznad čitavog Ostrva, Evropa se pitala može li London konačno da dobije prvaka Evrope...

A onda je došao Old Traford.

Englezi tu utakmicu iz 24. oktobra 2004. zovu „Battle of the Buffet“, doslovno „Bitka kod švedskog stola“, po jednoj anegdoti s kraja meča, iz tunela, kada je neko – Martin Kion će mnogo godina kasnije priznati da je to bio Sesk Fabregas – dohvatio odnekud zalutalo parče pice i gađao Aleksa Fergusona; Venger će se ljutiti na Majka Rajlija koji je poklonio penal Mančesteru i prelomio tvrdu, zlokobnu utakmicu, Sol Kempbel će odbiti da se rukuje sa Runijem, Vijera i Roj Kin će umalo polomiti noge jedan drugom, ali pravi gubitnik bio je Hoze Antonio Rejes.

Tog oblačnog popodneva škotski maher spremio je andalužanskom Ciganinu zamku koja je raspršila Hozeove snove.

Plan je bio jednostavan: braća Nevil, jedan s jedne, drugi s druge strane, i Pol Skols frontalno, trebalo je da urnišu Španca, da ga unište fizički. Udarali su ga po nogama, laktali su ga u stomak i u rame, gurali ga i vukli – možda bi pravi izraz bio „kinjili“, pošto su se ponašali kao siledžije iz školskog dvorišta što iz obesti i besa muče odlikaša s naočarima – i Rejes je, u danu kada je na 50. stepeniku prekinuta Arsenalova serija, proveo dan valjajući se po travi, u bolovima i u neprestanom strahu od ozbiljne povrede.

Start Skolsa nad Rejesom

„Imao sam zadatak da mu izbijem to samopouzdanje iz glave“, pričaće kasnije Gari Nevil.
„Činilo se da je savršen igrač, ali mi smo znali da ima problema sa temperamentom. Moj posao je bio da ga izbacim iz takta.“

Nevili i Skols uradili su to toliko uspešno da se obertalentovani Rejes nikada više nije vratio u formu; njegova karijera potrajaće još punu deceniju, pa i duže – sve do gola u Tbilisiju – ali već tada se mogla grubo podeliti na blistavu eru pre Old Traforda i tumaranje posle njega.

A imao je, što je utoliko čudnije, svega 21 godinu...

Sve nakon batina koje je popio zahvaljujući Fergusonu bila je spirala loših odluka, kikseva i traženja forme. Rejes je tog dana shvatio da se nikada neće navići na Englesku i njen fudbal, da ni Venger nije dovoljno velikodušni mecena da zaštiti sve svoje umetnike.

Ni kući mu nije išlo ništa bolje. U predigri sezone koja je trebalo da bude njegova najbolja u karijeri, a bila je najveće razočaranje, mediji su objavili snimak na kojem se španski selektor, Luis Aragones, na jednom treningu reprezentacije, dere na pomalo uspavanog Hozea.

„Reci tom jeb... crncu da si mnogo bolji igrač od njega! Kaži mu to zbog mene, nemoj da se povlačiš. Moraš da veruješ u sebe, moraš da znaš da si mnogo bolji od tog jeb... crnca!“, vrištao je velikan koji će poslednji meč sa klupe života izgubiti 1. februara 2004.

Taj „jeb... crnac“ iz Aragonjesovog tantruma bio je niko drugi do Tijeri Anri, i Rejes se, nimalo kriv i tek zrnce dužan, našao u srcu rasističkog skandala.

Rejes i Anri na treningu Arsenala

Već tada pričalo se da Anri ne voli njegovu nadobudnost i nepredvidivost, da je i u svlačionici bilo problema između njih dvojice, a kada je stigao Robin van Persi, i kada je neki španski radio-novinar pozvao Rejesa i predstavio se kao Emilio Butragenjo, i kada je Rejes zavapio „izvlačite me odavde, senjor Butragenjo, molim vas, Arsenal i London su puni loših ljudi“, njegova sudbina je, i pored povremenog odbleska talenta, bila zapečaćena.

Otići će u Real, da, ali se tamo neće naigrati, ići će i u Atletiko Madrid i na prekratki momenat ponovo izgledati kao onaj stari, provešće godinu dana i u Benfiki i opet neće ličiti na momka koji je ispred Zidana vozio moped, vratiće se potom u svoju Sevilju, ali tek kao prosečan igrač, bolji na krilu, solidan na polušpicu, avaj, kao fudbalski talenat čija je čerga za besmrtnost odavno prošla prema nekom boljem mestu.

U neku ruku, primetiće to i navijači Arsenala koji i dalje rade pismene zadatke na temu „Šta bi bilo da nije bilo Old Traforda“, Rejesova karijera bila je baš kao i ona čitave generacije Arsenalovih Nepobedivih: omamljujuća kao najbolji izlazak u životu, posle kojeg sledi neizlečivi mamurluk.

A „kratko, ali slatko“, znamo, nije izraz koji u svetu fudbala vredi mnogo...

Zato je onaj gol za Sevilju u Tbilisiju u utorak kasno naveče imao toliko slojeva simbolike za Rejesa: dao ga je negde oko ponoći, kao da i time stavlja do znanja da je njegovo vreme na isteku; dao ga je da bi pružio novu nadu Sevilji i svojoj karijeri, samo da bi ponovo doživeo poraz; dao ga je i odmah zatim ustupio mesto mlađem, boljem i snažnijem, kao nekad...

Ima ona stara romska narodna pesma, prenosi se usmeno s kolena na koleno, gde god živi taj emotivni, divni narod; njen nevoljni junak obraća se Bogu rečenicom „Učini ljubav nesrećnom Ciganinu“.

I naš se Hitano, sada stariji, iskusniji, mirniji, bez onog temperamenta, verovatno ponekad seti tih stihova, i pomisli koliko bi sve bilo drugačije za njega da su mu fudbalski bogovi na Old Trafordu kišovitog oktobarskog popodneva 2004. učinili makar malo više ljubavi.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)


tagovi

ŠpanijaSeviljaReal MadridPrimeraPremijer ligaPrelazziHoze Antonio RejesEvropaEngleskaBenfikaAtletiko MadridArsenal

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara