Srbija > Hrvatska + Crna Gora + Mađarska + Italija + Španija... Ma, ceo svet!

Još jednom su pobedili. Još jednom su osvojili zlato. Još jednom su pokazali da im nema ravnih u svom poslu. Ni u jednom ekipnom sportu na svetu ne postoji takva dominacija kao što je srpska u vaterpolu.

Može se desiti da ne uzmu baš svake godine zlatnu medalju, ali pravilo je da se Srbija sa velikih takmičenja vraća sa odličjem koje je po običaju od najsjajnijeg metala. Onaj poraz od Hrvata u polufinalu prethodnog SP je bio samo trenutak slabosti. Stvari su u Barseloni opet došle na svoje mesto i Srbija je još jednom potvrdila primat u evropskom, a suštinski i u svetskom vaterpolu. Jer, planetom obično vlada onaj koji je najbolji u Evropi.  

O kakvoj brutalnoj dominaciji je reč, govore brojke i raspored medalja otkako Srbija igra kao nezavisna država pod ovim imenom i himnom. Na poslednjih 16 velikih takmičenja (EP, SP i OI), naša reprezentacija je osojila čak 14 medalja. Od čega čak osam zlatnih! Na dva takmičenja na kojima nije osvojila medalju, Srbija je samo jednom ispala pre polufinala (SP u Barseloni 2013.), a jednom je poražena u borbi za treće mesto (SP u Barseloni 2007).

Malo smo sabirali i došli do podatka da Srbija ima više zlatnih medalja nego ostatak sveta zajedno! Primera radi, Hrvatska u istom periodu ima tri zlatna odličja, Mađarska dva, Crna Gora jedno... A to su najveći rivali Srbije. Da ne govorimo o ostalima poput Španije, Italije, Amerikanaca... Svi oni zajedno imaju sedam zlatnih medalja otkako je Srbija 2006. godine počela da igra pod svojim imenom.

Po ukupnom broju medalja, Srbija je opet ubedljivo prva. Na osam zlatnih, dodajte dva srebra i četiri bronze. I tu se najbolje vidi šampionski karakter ovih momaka i onih prethodnih uz koje su ovi današnji stasavali. Srbija ne gubi važne mečeve. Od 10 finala, pobedili su u čak osam. Naravno da je svaka medalja uspeh, ali oni su se navikli na zlatne.

Ako tu dodate i takmičenje u Svetskoj ligi koje je za nijansu ispod svetskih, evropskih i olimpijskih prvenstava, onda je dominacija Srbije još drastičnija. Delfini su na 12 finalnih turnira Svetske lige osvojili čak devet zlatnih medalja, Crna Gora dve, a Hrvatska jednu.

Kada je došlo do raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore, mnogi su pomislili da će time više izgubiti srpski vaterpolo. Ne! Srbija je od tada najjača u svojoj istoriji i zavela je strahovladu u svetskom vaterpolu. Mislite o tome....

---

RASPORED MEDALJA OD 2006.

Olimpijske Igre: Srbija 1-0-2, Hrvatska 1-1-0, Mađarska 1-0-0, Italija 0-1-1, SAD 0-1-0.

Svetska prvenstva: Hrvatska 2-1-3, Srbija 2-1-1, Mađarska 1-2-0, Italija 1-0-2, Španija 0-1-1, Crna Gora 0-1-0, Grčka 0-0-1.

Evropska prvenstva: Srbija 5-1-1, Crna Gora 1-2-0, Hrvatska 1-0-1, Mađarska 0-2-3, Španija 0-1-1, Italija 0-1-1.

Svetska liga: Srbija 9-0-1, Crna Gora 2-1-3, Hrvatska 1-2-3, Mađarska 0-4-0, SAD 0-2-0, Italija 0-2-1, Španija 0-1-1, Australija 0-0-2, Grčka 0-0-2, Brazil 0-0-1.

UKUPNO: Srbija (24) 17-2-5, Hrvatska (14) 4-3-7, Mađarska (13) 2-8-3, Crna Gora (10) 3-4-3, Španija (6) 0-3-3, Italija (10) 1-4-5, Grčka (3) 0-0-3, SAD (3) 0-3-0, Australija (2) 0-0-2, Brazil (1) 0-0-1.

---

Nikada se dominantnija generacija nije pojavila u bazenima. Srbija je sinoć osvojila četvrto uzastopno zlato na evropskim šampionatima što je ranije zabeležno samo jednom, ali nema ovakvu vrednost. Mađarska je imala generaciju koja je od 1926. do 1938. godine osvojila peto uzastopnih zlata. Ali one nemaju ovakvu težinu. Primera radi, do prvog zlata su došli na prvenstvu na kojem su učestvovale samo četiri reprezentacije?! Zato ovaj podvig srpskih Delfina još više dobija na važnosti.

Tim Dejana Savića je već pre dve godine na jedan izvanredan način potvrdio da je najboljih svih vremena u ovom sportu. Delfini su tada u Riju objedinili zlata u svim mogućim takmičenjima u kojima su učestvovali i u tom trenutku su bili vlasnici svakog trofeja u svetskom vaterpolu. Ponovili su uspeh Rudićeve Italije koja je do tog podviga došla početkom 90-ih kada joj je Jugoslavija zbog sankcija bila sklonjena sa puta, pa zato nema istu težinu kao uspeh Savićevog tima.

Sa novim zaltom u Barseloni, Savić je pokazao da nikakav ciklus nije završen, niti niz prekinut. Neki dugogodišnji šampoioni poput Gocića i Nikića su otišli, ali su stigli novi. Kao što su Filipović, Prlainović, Gocić, Nikić, Mitroviča, Aleksić i ostali stasavali uz Savića, Šefika, Vujasinovića, Ikodinovića, Šapića, Ćirića i ostale, tako prethodnih godina i danas Mandić, Rašovići, Ranđelović, Jakšić, Vico stasavaju uz njih.

Posebna priča je Filip Filipović. Kapiten Srbije i MVP prvenstva u Barseloni je osvojio svaku medalju na velikim takmičenjima koju je osvojila i Srbija. Čovek ima 31 godinu i šest evropskih zlata, dva svetska, jedno olimpijsko plus još šest medalja slabijeg sjaja sa tri velika takmičenja. Da ne pominjemo sva individualna priznanja koja je osvojio. I nikad nije bilo pitanje da li će igrati za reprezentaciju, kakve obaveze ima, da li se oporavlja od povrede ili se štedi za potpisivanje ugovora. Ne, za njega je Srbija svetinja.

Šta reći za Dušana Mandića koji ima 24 godine i pet zlatnih medalja sa velikih takmičenja?! Ili Nikolu Jakšića koji je sa 21 godinom počeo da „obrće krug“, pa je het-triku medalja pridodao novo zlato...  Kao što su nam Filipović i Prlainović bili garancija da će žetva medalja da se nastavi i da će „zlatne rezerve“ da se povećavaju, tako su Mandić, Jakšić, Vico i ostali mladi Delfini razlog za optimizam u budućnosti.

I tu se stavlja tačka. Ovo je mnogo više uspeh njih nego Srbije ili neke njene sportske startegije. Nije da Srbija nema više talenata, nego o vaterpolu niti brine, niti je interesuje. Skoro svi naši reprezentatvci igraju u inostranstvu jer srpski klupski vaterpolo izumire. Nemamo više čak ni taj jedan klub koji je bio baza prethodnih godina i stvarao današnje šampione. Vaterpolo skoro da više nema gde ni da se trenira, ni da se igra...

Dokle će ovo ovako moći da traje? To samo znaju Dejan Savić i njegovi gladijatori...

Logika to ne može da objasni. Doduše, nema logike ni u ovakvoj dominaciji Srbije u svetskom vaterpolu, pa se ona ipak dešava i traje. Mađari su nacionalnom strategijom poslednjih godina upumpavali veliki novac u ovaj sport za koji su prirodno talentovani i imaju tradiciju. I nisu dobili skoro ništa osim klupske dominacije u kojoj glavnu reč vode srpski vaterpolisti. Zato novac ipak ne igra presudnu ulogu u vaterpolu, ali pomaže da se živi i radi lakše. Da se šampioni osete cenjenima, da im se i van bazena prizna ono što su ostvarili u njemu.  

Konačan recept znaju samo Dejan Savić i momci. I neće nikome da ga otkriju.