This means more! This is Anfield

(Od izveštača MOZZART Sporta iz Liverpula)

This is Anfield.

Kažu da su taj znak, natpis i taj tunel ulivali strah kod rivala i pre nego što bi istrčali na teren i doživeli lavinu sa tribina Enfild rouda...

A Liverpulovi igrači su to znali i vešto koristili. Dodirnuli bi ga verno kao neku religijsku relikviju, strčali niz stepenice, pa kroz tunel na teren. Sa ubeđenjem da im on sigurno donosi prednost, dok bi protivnicima ostao crv sumnje u glavi da razmišljaju o tradiciji i svim tim Liverpulovim pobedama.

Natpis na znaku je bio vrlo jednostavan: This is Anfield.

Da te podseti gde si čak i kad pucaš od samopouzdanja. Da ti utera malo straha u kosti i kad pomisliš da je Liverpul nije bauk. Da te u mislima sputa pre nego što i dohvatiš loptu.

Taj natpis i dalje stoji u tunelu koji vodi na teren, ali nekako nije to više to. Ne isijava načinom na koji smo ga zamišljali. Uverili smo se i juče prilikom posete Liverpulovom hramu fudbala.

Znak je isti kao nekad. Ambijent je drugačiji. Prilikom renoviranja Main stand tribine, uklonjene su stepenice kojima su igrači spuštali i praktičmno udarali glavom u niski plafon iznad kojeg je stajao znak. Sve je sređeno, sve je novo. Tunel više nije klaustrofobično uzak da ti se mrk pogled nekog redsa nađe pred nosom. Sve je tako obično i tako savremeno fudbalski. Kao na nekom drugom velelpnom stadionu koju nema dušu Liverpulovog Enfilda.

A kako izgleda ostatak jednog od svetilišta svetskog fudbala?

Uverio sam se savim slučajno. Sa konferencije Jirgena Klopa sam umesto ka izlazu slučajno krenuo nekim drugim hodnikom i našao se u lavirintu kultnog stadiona. Nabasavši baš na deo gde igrači izlaze na teren. A kad je već tako, vredi malo baciti pogled, napraviti fotku dok se neki brkati čuvar nije zaleteo da čita lekciju i zatraži isprave, jer njuškanje po tom delu Enfilda svakako ne pripada proceduri koju nalaže zvanična konferencija za medije. 

Hodnici su ukrašeni lepim timskim fotografijama, ilustracijama osvojenih trofeja, ali i ogromnim slovima napisanim citatom Jirgena Klopa: „Ovo je mesto za velike momente u fudbalu“.

Klopovski i liverpulovski istovremeno. Nekako su se baš našli...

Liverpulova svlačionica nije bila otvorena. Gostujuća jeste. Sa Zvezdinim imenom i grbom na posteru. Tamo gde su prošle sezone dolazili Mančester Siti, Porto, Roma, Sevilja, a godinama ranije skoro svi veliki klubovi i igrači u Evropi.

Ni „g“ od glamura. Savim obična svlačionica. Nema nikakve razlike u odnosu na domaću u kojoj Zvezdini fudbaleri sede na Marakani. Sve je belo, čisto i obično. Tu je jedan obični televizor za stručni štab, mala soba sa masažu sa tri najobičnija stola i minimalna kuhinja sa sudoperom i frižiderom. Da ne znate da je na Enfildu, pomislili bi da je na stadionu Metalca.

Zato glamurozno deluju one stvari kojima se Liverpul diči i ponosi – istorija i tradicija.

Uprkos snažnom vetru, sveće gore u memorijalnom delu ispod glavne tribine, posvećenom žrtvama tragedije sa Hilsboroa. Da se ne zaboravi njih 96. Nešto dalje je pod umesto betonom popločan ciglicama na kojima su uklesana imena navijača Liverpula koji su to zadovoljtsvo platili. Tu su i klupe od kojih svaka nosi ime po nekoj legendi. Od Šenklija, preko Pejslija i Kigena do Barnsa. Divan detalj kako se poštuju legende.

U sklopu stadiona su i impresivni klupski muzej i restoran u kojima sve vrvi od istorije i tradicije. Toliko imena, igrača, pobeda, trofeja, uspeha... Zaista Liverpul ima čime da se ponosi. I radi to ozbiljno i sa ukusom.

Zato je i Enfild hram fudbala i zato niko nije smeo da se igra životom i da mu padne na pamet da iseli Liverpul na drugo mesto i gradi kojekakve stambene i trgovačke objekte na mestu takvog fudbalskog zdanja. Zato je rađena skuplja rekosntrukcija i nije se gradio novi stadion koji bi doneo i profit.

This means more. Tako piše velikim slovima...

To je Liverpul, to je Enfild. 

FOTO: Aleksandar Gligorić/MOZZART Sport