A sad nešto sasvim drugačije: O autokratiji i fudbalu u Jermeniji

 (od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Jeremenije)

Mogla bi ovo da bude i kratka politička analiza situacije u Jermeniji. Ali ovo je tekst o fudbalu. Samo što ima veze sa politikom. Jer jermenska revolucija iz 2018. godine, kada je na desetine hiljada ljudi izašlo na ulice i kada je sa vlasti svrgnut najblaže rečeno kontroverzni Serž Sargsjan, autokrata koji je vladao od 2008, i te kako se odrazila i na fudbal. A fudbal u Jermeniji prilično kaska za onim najozbiljnijim u Evropi i umnogome podseća na fudbal iz nekih starijih vremena. Kad se za “bubamarom“ trčalo iz čistog entuzijazma, a ne zbog para.

Plate igrača u jermenskim klubovima dobar su primer. Oni koji odskaču, oni najbolji, mogu da zarade oko 3.000, možda 4.000 dolara mesečno. Prosek je ipak mnogo niži – oko 1.000 dolara. Što doduše nije baš tako malo u zemlji koja se bori sa nezaposlenošću, pa ste srećni ako sa fakultetskom diplomom zaradite platu od 250 evra. Vozači autobusa recimo rade za oko 100 evra mesečno.

O besparici u jermenskom fudbalu govori i to što samo Banants, Čukin protivnik u prvom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope, igra utakmice u večernjim terminima, dok se ostali muče da privuku publiku jer mečeve zakazuju u radno vreme. Drugačije ne mogu: ili nemaju reflektore ili nemaju para da pale reflektore. Mnogi i ne igraju na svojim stadionima, jer nemaju novca da ulože u infrastrukturu, pa iznajmljuju od investitora koji su kupili sportske objekte i sada žive od rente. I, naravno, ne preteruju baš sa održavanjem. Stoga evropske utakmice mogu da se igraju samo na Republičkom stadionu, rezervisanom za nacionalni tim, akademiji Fudbalskog saveza Jermenije i na Banantsovom stadionu kapaciteta nešto manjeg od 5.000 mesta.

Slični primeri samo se nižu. Recimo, do ove sezone u drugoj ligi fudbalske piramide Jermenije igrala su samo tri kluba, dok su preostalih devet bili rezervni timovi prvoligaša. Ili možda još bolji primer: samo Banants sa oko 800 i Pjunik sa oko 400 dece imaju razvijene omladinske škole. Ostali igrače vuku iz akademija koje nemaju para za seniorske timove.

Mada, situacija se, kažu nam ljudi sa kojima smo pričali u Jermeniji, značajno popravila posle revolucije. Sargsjanov režim je bio toliko korumpiran (jedan bratanac sad mu je u zatvoru, drugi čeka izručenje po interpolovoj poternici, a naravno da su njegovi ljudi bili na svim značajnim funkcijama, pa i na onima u Savezu. Brat Aleksandar – iliti Sašik 50 odsto, kapirate zbog čega – morao je da vrati državi 30.000.000 dolara sa svog računa kako bi ostao na slobodi) da su Jermeni bežali iz zemlje, a kamoli od ulaganja u fudbal. Tako se recimo sve do sezone 2017/2018 Premijer liga igrala sa šest klubova. Profesionalna su bila još dva ili tri. Sada sa ponosom u Jermeniji ističu da će naredne sezone u prve dve lige igrati 22 kluba: 10 u prvoj i 18 u drugoj, ali od tih 18 oduzmite šest B timova premijerligaša.

Klubovi su inače po pravilu privatni. Samo je BKMA – jermenska verzija CSKA iliti armijskog kluba – u vlasništvu Ministarstva odbrane. Ima i razloga za to. U Jermeniji je dvogodišnji vojni rok obavezan, pa su tako izgubili mnoge talentovane igrače kada su kao 18-godišnjaci odlazili na služenje. Zato je sada tu BKMA, da mogu da igraju fudbal i dok su u vojsci.

Vlasnici su često jermenski biznismeni koji su zaradili veliki novac u inostranstvu. Gazda Banantsa je na primer Dževan Čelojants, koji čak i ne govori jermenski. Ali je svojevremeno u Rusiji bio i vlasnik Spartaka, koji je prodao delom i da bi uložio u Banants. U gradu koji se diči da je sedam godina stariji od Rima klubovi nemaju toliku istoriju. Banants, osnovan 1992. i nazvan po selu iz koga su osnivači (to selo je sada u Azerbejdžanu, pa Banants, ako ispadne od Čuke, čeka i promena imena 1. avgusta), drugi je najstariji. Neprikosnoven je Ararat, osnovan još 1935, nekadašnji sovjetski šampion, ali sada klub čiji gazda baš i ne voli da investira u fudbal, pa su već godinama zakucani na dnu tabele. Opstali su, jer do ove sezone ispadanja nije ni bilo.

Tu je i drugi Ararat, onaj sa sufiksom Jermenija. Aktuelni šampion, iako je Ararat Jermenija osnovan tek 2017. Nije baš omiljen klub, jer kažu da nije sasvim pošteno došao do naslova najboljeg. Brojne sudijske greške su tome kumovale. Niko vam međutim neće reći da je titula nameštena. Jednostavno, sudije su rak-rana jermenskog fudbala. Veruju da ih je vreme pregazilo, da ne razumeju fudbal. Greške prave na sve strane i niko ne sumnja u njihovo poštenje koliko u njihovo znanje. Zbog toga će od ovog leta o sudijama brinuti Poljak. Nadaju se da će popraviti situaciji i da neće biti komičnih situacija iz prošle sezone kada su penali svirani i za prekršaje na šest metara od kaznenog prostora, jer su sudije bile lenje da potrče, pa su spornu situaciju gledali sa druge polovine terena.

Zbog toga, samo Ararat Jermenija nema podršku ostalih navijačkih grupa kada igra na međunarodnoj sceni. Kada igra reprezentacija ili bilo koji klub u Evropi, Jermeni se ujedine i svi navijaju zajedno. Ima doduše i tu problema. Tokom Sarsgajnovog mandata vlasti su iz propagandnih motiva osnovali alternativni fan klub reprezentacije. Dešavalo se i da se dve suprotstavljene grupe  “dohvate“ na samim tribinama.

Nisu baš zadovoljni što nemaju ograničenje broja stranaca u timovima, pa je tako u pobedi Ararat Jermenije nad AIK-om u prvom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope (Šveđani dobili crveni karton već posle 10 minuta igre) samo jedan domaći igrač bio u startnih 11. Razmišlja se i o uvođenju tog pravila, ali trenutni predlog je da u timu od 25 igrača moraš da imaš sedmoricu Jermena. I to ne na terenu, što će teško popraviti situaciju. Svi će klubovi morati da osnuju fudbalske akademije.

Žale što nemaju više igrača poput Henriha Mhitarjana, Arasa Ozbiliza ili bar Hofenhajmovog Sargisa Adamjana, jer fudbal je uprkos svim problemima ipak sport broj jedan i u Jermeniji. Imaju olimpijske šampione u rvanju, imaju košarku, ali fudbal je bez premca. I nadaju se, sad kad su iskorenili korupciju – a sami sebe uveravaju da je zaista tako – krenuće i njemu. Uostalom, izuzev Banantsa dobro su krenuli ovog leta u Evropi: dve pobede i remi. Kako je to juče rekao Čukin trener Aleksandar Veselinović globalna slika fudbala se menja. Zašto ne bi i u oslobođenoj Jermeniji?

(Foto Dejan Stanković, Reuters)