Da li je ovo najgora Italija u istoriji?

Kad ih je onomad Švedska isterala sa Mundijala posle 50 godina - poslednji put nisu igrali 1958, baš u Švedskoj, i samo još jednom pre toga, u Urugvaju 1930 - bilo je dosta onih koji su patili za Italijom. Nisu bili retki ni oni što su govorili da Svetski kup nema isti šmek kad tamo nema momaka u uzanim azurnim majicama. Ali posle ovoga što nam Italija priređuje poslednjih meseci red je da se zapitamo da li je fudbal baš tako puno izgubio što su bogovi sreće odlučili da novembra 2017. na terenu San Sira začaraju mrežu Robina Olsena?

I jedno još jače i konkretnije pitanje koje danas postavlja veliki broj svetskih medija: da li je ovo najgora Italija u istoriji? 

Razočarenje!

Katastrofa!

Tužna Italija!

Samo su neki od naslova u italijanskoj štampi, a posle ko zna kog po redu neuspeha u 2018. godini. Da presaberemo sve od Švedske pa naovamo:

Argentina - Italija 2:0
Engleska - Italija 1:1
Italija - Saudijska Arabija 2:1
Francuska - Italija 3:1
Italija - Holandija 1:1
Italija - Poljska 1:1
Portugal - Italija 1:0  

Jedna jedina pobeda i to protiv slabašne Arabije. Kad na to dodamo i ona dva susreta sa Šveđanima u baražu - devet utakmica, jedan trijumf. Uz dužno poštovanje, ali za jednu Italiju, uz Brazil i Nemačku najveću reprezentaciju sveta to je nedopustivo. Ono što posebno boli jeste način na koji je izgubljena sinoćnja utakmica od Portugala. Od Portugala bez Kristijana Ronalda, to je jako važno napomenuti. Primili su Azuri jedan, ali po svim objektivnim izveštačima mogli su bar još tri, četiri. Najmanje.  

I oni najstariji navijači i novinari u Italiji teško da se sećaju serije ovako lošijih rezultata, ali i nacionalni tim sa manje velikih igrača. Svima će prvo pasti na pamet Mundijal u Brazilu 1950, ali ne zaboravite da je to zapravo bila B reprezentacija, jer je godinu dana ranije izginuo kompletan tim Grande Torina koji je činio okosnicu Italije. Lipi, Prandeli, Konte, Ventura. I sada Roberto Mančini. Svi su oni vodili nacionalni tim u poslednjoj deceniji. Prelazna ocena samo za finale 2012. u Ukrajini i Poljskoj. Utisak je, ono čime Mančini raspolaže najtanje je što se tiče kvaliteta. Neko će reći - ekvivalent selektorovog znanja. I sve u prilog toj tezi da je ovo ipak najgora Italija u istoriji. 

Pa čime to raspolaže Mančini?

Uzmimo u obzir da je reprezentacija Italije u tranziciji, zato ne bi bilo korektno da ocenjujemo momke koji su debitovali ili sakupili tek poneki meč u dresu sa državnim grbom. Ali neke činjenice same se nameću. Kao recimo ova: najbolji strelac reprezentacije je "stokilaš" Mario Baloteli sa 14 golova! Znate li ko je iza njega? Štoper Đorđo Kjelini! Četvrti je Leo Bonući, a između njih uglavio se nekako Ćiro Imobile. Napadač Lacija, inače, nije pogodio u dresu reprezentacije više od godinu dana. A kada ih je i davao činio je to protiv Lihtenštajna, Izraela, Makedonije, Albanije. I ta traka na njegovoj ruci... Posle Bufona, Kanavara, Maldinija... Sve to skupa nije skica velikog tima. 

A gde to igraju (pazite, igraju, a ne sede na klupi ili tribinama) ovi momci što ih je Mančini posložio u nacionalni tim? Od igrača ofanzivnih karakteristika samo Žoržinjo u vrhunskom, top klubu (ili bolje reći timu). Druga dvojica su Kjelini i Bonući. I tu je još Markjo Verati kog trenutno nema zbog povrede. Tačka. Svi ostali niti će se u skorije vreme boriti za trofeje niti će igrati one najveće utakmice. Zato, veliko je pitanje kako će se dalje razvijati ta italijanska mlađarija. 

A opet, ko je tu zaista toliko mlad... Donaruma (19) i Kjeza (20). Eventualno da pomenemo Romanjolija, Ruganija i Kaldaru i to kroz onu čuvenu prizmu da štoperi nešto kasnije sazrevaju. Berardi i Beloti u najboljim su godinama, u naponu snage, Insinje i Zaza imaju po 27, Bernardeski se neće naigrati u Juventusu, Kristante i Pelegrini se još čekaju i nisu prve zvezde ni u Romi.   

Kad se podvuče crta - skromno. Vrlo skromno. I dileme nema, apsolutno se može pokrenuti tema o najgoroj Italiji. Eto, neka bude od 1950. do danas. 

Italijanska reprezentacija, neosporno je, slabi sa opadanjem kvaliteta Serije A. Dolazak Kristijana Ronaldo mogao bi da aktivira neke nove vetrove, ali neće to ići preko noći. Kao što ni Kalčo nije preko noći od najjače, postao treća, ili čak četvrta liga Evrope. Bavićemo se opet samo činjenicama: u Ligi šampiona od Interove triplete samo dva finala za Juventus i ništa više. U Ligi Evrope (UEFA kupu) još duži post. Iduće godine biće dve decenije od Parminog trijumfa. Koliko je to vremena jasno vam je kad se setimo junaka tog uspeha - Verona, Tirama, Krespa, Asprilje... 

Za naciju koja je navikla na fudbalske uspehe - prostrane rane. Trebaće vremena da zacele.