EKSKLUZIVNO: Razvojni put Nemanje Matića ili kako se kalio čelik! (FOTO i VIDEO)

(Na slici: prvo priznanje Nemanja je osvojio 1999. godine kao član Obrenovca 1905, u finalu turnira FS Jugoslavije pobedili su Partizan sa 4:0, a Matić je proglašen za najboljeg igrača turnira)

Navikli ste da vam tokom novogodišnjih praznika mediji serviraju tople ljudske priče, ne biste li u novo životno poglavlje ušli s više optimizma, međutim, za razliku od holivudskih „limunada“ kojima vas bombarduju sa TV ekrana, priča koju ćete sada pročitati je stvarna, a iz nje je moguće izvući brojne pouke...

Naime, na ovaj dan, tačno pre deset godina, fudbalski svet bio je u opasnosti da izgubi momka koji će kasnije postati jedan od najboljih veznih igrača na svetu. U novu 2005. godinu Nemanja Matić ušao je kao 16-godišnjak kojem su snovi bili na korak od rušenja: nije „prošao“ ni u Crvenoj zvezdi, ni u Partizanu, a opcija da se vrati u rodni kraj i zaigra za Jedinstvo sa Uba delovala mu je kao korak unazad. Korak koji je, bar u tom trenutku, delovao kao nepotreban jer su veliki klubovi već rekli svoje. Ne ni Žorž Žezus, ni Žoze Murinjo, ni ostali treneri, već baš razgovori koje će tih dana voditi Nemanja Matić napraviće od njega ono što je danas. A vodiće ih uglavnom s ocem Draganom...
„Tih godina, između Nemanjine desete i šesnaeste godine života, svašta se događalo. Sankcije, rat, kriza... pa nagli Nemanjin rast u kojem je dostigao visinu od 194 centimetra. U jednom trenutku jeste izgubio samopouzdanje, ali sam uspeo da ga ubedim da ne odustaje. Imao sam isti problem u mladosti, ali sam ga prevazišao i iz njega izašao jači i moćniji od drugih. Tako sam ga savetovao“, priča za MOZZART Sport Dragan Matić.

„UVEK JE VOLEO DA RAZIGRAVA SAIGRAČE KAO ZIDAN“

(Na slici: Matići kao „petlić” u FK Vrelo - Nemanja je skroz desno, drži loptu na ruci, a brat Uroš je u sredini, u plavom džemperu)

Oni koji ga poznaju kažu da je Dragan realan čovek, pa se da zaključiti da ne bi savetovao Nemanju da nastavi da se bori za fudbalsku karijeru da zaista nije verovao da može da je ostvari. A da može, video je vrlo rano...
„Nemanja se rodio u Šapcu, u vreme dok sam ja igrao za Mačvu, 1988. godine. Prohodao je u desetom mesecu i, onako iz radoznalosti, želeo sam da vidim da li šutira desnom ili levom nogom. Dodavao sam mu loptu i on je odmah levom nogom vraćao, tako da sam već tada znao da će biti talentovan. Kako je rastao, to je i potvrđivao u igri s drugim dečacima, sa mnom i bratom“, priseća se Dragan.

Kada se kaže Ub, odmah se pomisli na fudbal, jer je broj vrhunskih igrača rođenih u ovom mestu i okolini nesrazmeran njegovoj veličini. U takvoj konkurenciji nije se lako izdvojiti.
„U Ubu, u selu Vrelu, i u to vreme bilo je dosta talentovanih igrača, ali se Nemanja ipak nekako izdvajao od njih. Teško je objasniti po čemu. Sve što je radio s loptom, radio je jednostavno, a opet lepo za onog ko gleda. Kao dečak od 10-11 godina imao je osećaj kad da dribla, kad da odigra. Uglavnom su njegovi pasovi bili tačni i iznenadni. Mislim da mu je to urođeno jer ga tome nisam učio. Nije ni bilo potrebe. Već je tada to bolje radio od mene, a igrao sam isto na poziciji zadnjeg veznog, kao Nemanja u Benfiki i Čelsiju.“

Sada, kada se Dragan priseti tog vremena, neke stvari su mu mnogo jasnije...
„Nemanja je voleo da razigrava saigrače. Uživao je u tome. Želeo je da igra kao Zinedin Zidan. On mu je tada bio uzor. Igrajući na nekoliko turnira u ’petlićima’ Vrela, proglašavan je za najboljeg igrača turnira.“

Prvo priznanje Nemanja je dobio još kao „petlić”...
„Bilo je to 1999. godine. Igrajući za Obrenovac 1905 završni turnir za ’petliće’ u organizaciji FS Jugoslavije dobio je nagradu za najboljeg na turniru. U finalu su pobedili Partizan sa 4:0.“

„NEMANJA JE ZVEZDAŠ I TREBA DA DOĐE U ZVEZDU, A NE U PARTIZAN“

Tada je sve izgledalo da ide u pravom smeru. Partizan je poznat kao klub koji je u svoje redove dovodio najbolje klince iz cele Srbije, a Nemanja je crno-belima zapao za oko baš na tom turniru.
„Zainteresovali su se za Nemanju. Međutim, on je zvezdaš, a to je znao Saša Kostić, profesor fizičkog vaspitanja i tada trener–instruktor Fudbalskog saveza Jugoslavije. Zamolio me je da ako budem želeo da Nemanja ode i igra fudbal u Beogradu, da prvo ode do Crvene zvezde. Tako je i bilo.“

Nemanjina epizoda u Crvenoj zvezdi se u poslednje vreme često pominje, ali nikada do kraja nije razjašnjena.
„Trener u Zvezdi bio je tada Saša Janković. Posle prvog treninga na kojem je bio Nemanja, poželeo je da pređe među crveno-bele. Ako se dobro sećam rekao je: ’Ako ovaj ne postane igrač, nijedan drugi neće.’ Nemanja je stigao u Zvezdu 2000. i dve godine je putovao na treninge sa Uba, odnosno iz Vrela. Onda je prešao u Beograd, upisao školu, stanovao je u hotelu ’Srbija’“. Posle godinu i po dana Zvezda mu ukida stan i hranu. I tu smo naišli na probleme finansiranja. Uz to, Nemanji je novi trener u kadetima smanjio minutažu na minimum, a dogodile su se i povrede. Slomio je palac na nozi, ključnu kost, počeo je ubrzano da raste...“

(Na slici: Matić dok je igrao u Zvezdi, stoji drugi sleva, pored trenera Jankovića)

Tada je počeo najteži period u karijeri Nemanje Matića, ali i period, koji će, ispostaviće se, ključno uticati na njegovu psihu.
„Verovao je u sebe. Zamolio je trenera da ima istu minutažu kao i ostali dečaci, međutim, tadašnji trener mu nije izašao u susret. Nemanja tada odlazi u Partizan na poziv trenera kadeta crno-belih. Ali u Partizanu su tada te pozicije bile ’zacementirane’. Nije imao prostora da se nametne. Posle toga se vratio na Ub, trenirao sa prvim timom, a igrao za omladince Jedinstva. Polako je korigovao visinu sa telesnom masom. Vredno je trenirao i čekao šansu. Na leto 2006. godine prešao je u Kolubaru“, priseća se Dragan.

„HVALA KOLUBARI, DULJAJU I DUKANCU“

Sećanja naviru i Nemanji Matiću. As Čelsija ne zaboravlja ljude koji su mu pomogli u Lazarevcu. 
„Iz Kolubare su pozvali mog oca da dođem na probu, jer me tadašnji trener Joakim Duljaj nije poznavao dovoljno dobro. Posle sedam dana Duljaj je odlučio da mi pruži šansu. Ostao sam u Kolubari. Hvala Kolubari i Duljaju. Moram da zahvalim i Dukancu, tadašnjem pomoćnom treneru koji mi je dosta pomogao“, kaže Nemanja Matić za MOZZART Sport.

(Na slici: Matić u Kolubari, stoji u sredini)

Trenutno doživljavaš najlepše trenutke u karijeri, ali nije uvek bilo tako, čak si, koliko smo čuli u jednom trenutku od oca Dragana, bio na prekretnici…
„Razmišljao sam o tome da prestanem da igram fudbal. Roditelji su u tom trenutku postupili na pravi način. Dali su mi snage da izdržim najteži period i nastavim da treniram.“

Tih nekoliko meseci u lazarevačkom srpskoligašu doprineli su da se prvi put, istina skromno, čuje za visokog momka velikog potencijala s Uba. Međutim, srpski velikani opet su ostali nemi, pa je Matić svoj put do zvezda tražio preko Slovačke, u Košicama. Vraćamo se priči oca Dragana...

„Ja sam sve vreme verovao u njegov talenat i samo sam čekao da uravnoteži visinu sa telesnom masom. Da vidim da li će imati moć. A kad imate talenat i moć, onda je na vama samo da vredno radite. Do kojeg nivoa će doći, pa to ne zavisi uvek od igrača. Ipak je potrebno imati i sreće - povrede, dobar trener, dobar klub... Nije mi lako da govorim o Nemanji, ali bih rekao da nije teško prepoznati talenat. Jednostavno, talenat opčini gledaoca i trenera, a da bi talenat mogao da se pokaže, igrač mora da ima fizičke predizpozicije. Spoj ta dva elementa čini te moćnim“, otkriva otac Dragan.

Opet se vraćamo unazad i pitamo Dragana da li je u trenucima kada je Nemanja bio u Crvenoj zvezdi verovao da će njegov sin postati jedan od najboljih igrača Evrope...
„Iskreno ne, ali tada je Zvezda bila klub u kojem bi svaki igrač poželeo da igra i završi karijeru.“

„ONO NAJBOLJE TEK PREDSTOJI“

Sada se čuju samo pohvale, ali je nekada bilo mnogo i onih drugih opservacija i komentara u vezi sa Nemanjom? I tu se uvek vraćamo na epizodu u Crvenoj zvezdi koja se završila kako se završila… Nemanja Matić ističe da ga je ta epizoda samo terala napred i bila mu pogonsko gorivo.
„Ako mislite na potcenjivačke komentare, oni me nikada nisu sputavali. Naprotiv. Dobijao sam još veću snagu da radim. Kad sam otišao u Košice i sa 18 godina počeo da igram prvu ligu Slovačke, osetio sam da sve zavisi od mene. Tadašnji trener Jan Kozak je prepoznao u meni nešto i odlučio je da mi pruži šansu. Svojim radom i igrama sam mu uzvratio na poverenju. Uvek sam se nadao da ću jednog dana igrati fudbal na visokom nivou i tako pokazati ljudima u Crvenoj zvezdi da su pogrešili, kao i da ću obradovati moje roditelje i brata. Njima sam zauvek zahvalan na podršci. Oni su moj najveći oslonac uz suprugu Aleksandru i decu Filipa i Teu“, zadovoljno konstatuje jedan od najboljih igrača Premijer lige.

Hvalospevi na Nemanjinu adresu stižu sa svih strana. Od trenera Murinja, preko saigrača… Ipak, jasno je da ono najbolje tek predstoji...
„Nadam se da mi ovo nije najbolja sezona u karijeri, ali gledajući dosad, to svakako jeste. Imao sam dobru sezonu u Portugaliji, gde sam proglašen za igrača lige, a ove godine sam izabran za najboljeg u Srbiji. Mislim da je to nešto najlepše što može da se dogodi igraču iz Srbije. Uvek je lepo kad stižu pohvale, a naročito kad to čine oni sa kojima radim svaki dan.“

(Na slici: Nemanjin otac Dragan pored automobila Opel Insignia, koji je Nemanja dobio na poklon kao najbolji igrač portugalske lige i poslao ga ocu u Vrelo)

Pravi način da se kruniše sjajan period u Nemanjinoj karijeri biće osvajanje Premijer lige i Lige šampiona, kao i plasman na Evropsko prvenstvo sa Srbijom...
„Očekujem da će iduću godinu obeležiti i trofeji. Što se tiče evropskog prvenstva, svi smo svesni da će biti teško da obezbedimo odlazak, ali šansa ipak postoji. Mnogo problema smo imali u dosadašnjem toku kvalifikacija. Nadam se da je to prošlost…“

Kao prvi Nemanjin trener, otac Dragan voleo je i kasnije da udeli sinu neki savet, što očinski, što fudbalski. Kako je vreme prolazilo, to je činio sve ređe...
„Sve manje saveta mu dajem. Najiskrenije. Možda kroz razgovor o nekim detaljma na utakmici jer vidim da ima prostora da bude još bolji, ali ništa mu ne namećem. A nemam ni pravo. Pa nisam ja pobedio Arsenal sa 6:0, već Nemanja, a-ha-ha...“

Nekada je Dragan delio savete Nemanji, koji danas deli lekcije celoj Premijer ligi.
„A-ha-ha, baš tako. Mogu da budem samo srećan i ponosan. Ali opet imam neku strepnju kako će izgledati svaka naredna utakmica. Jer svaka je utakmica priča za sebe. Ne bih mogao da vam konkretno opišem kako se osećam. Ali sigurno da je tu ogromno zadovoljstvo. I ne samo zbog fudbala. On je momak koji je ostvaren na svim poljima, privatnim i profesionalnim. A ja sam ponosni deda sa troje unučića zasad, od Nemanje dva i Uroša jedno“, zaključio je Dragan Matić priču koja podseća na novogodišnju bajku.

O Nemanji Matiću ovih dana na u raznim medijima sa svih strana sveta možete pročitati mnogo podataka koje ovde nismo pominjali. Oni su poznati, a kulminacija njegove karijere tek se očekuje. Ovo je bila priča o tome kako je Nemanja postao jedan od najcenjenih fudbalera na planeti.

Za kraj, srećna Nova godina svim čitaocima MOZZART Sporta od Nemanje Matića lično, direktno iz svlačionice Čelsija...

Pišu: Bojan Đurić i Milan Vuković

(Foto: Privatna arhiva)