Generacija koja raste: Koga briga za imena, računaju se karakter i emocija
Vreme čitanja: 5min | pet. 13.08.21. | 11:19
Uticaj trenera na igru i fudbalere Partizana, vidljive promene u odnosu na Šarlroa i sreća kupljena bolnim eliminacijama u prošlosti
Nema dugogodišnjeg reprezentativnog golmana Srbije. Nema bekova projektovanih za startere. Nema najboljeg mladog igrača ekipe i zvezde u nastajanju. Nema još dvojice fudbalera zamišljenih da budu u prvih 11. Nema ni doprinosa dvojice stranaca.
Ima – pobede.
Izabrane vesti
Put od nemila do nedraga prošao je Partizan da bi slavio u ambijentu za pamćenje i okolnostima koje mu nisu išle na ruku. Da, nije pobedio, ali posle 1:1 u gostima, 2:2 na svom stadionu i pucanja penala uradio je ono što je malo ko u Humskoj verovao s obzirom na snagu rivala, multimilionski budžet, te poziciju u njegovom prvenstvu. Prvi put u istoriji oborio je na pleća neki ruski tim i bez obzira što Soči nema grandioznost Spartaka i CSKA, niti šampionske naslove prišivene Rubinu iz Kazanja, pokazao da napreduje. Sazreva. Da je bolji nego što se pretpostavljalo posle dve razočaravajuće sezone bez trofeja.
Taj džinovski iskorak posledica je načina na koji ekipu vodi Aleksandar Stanojević. Možda je baš revanš sa Sočijem verodostojan pokazatelj da kod njega ne postoje članovi prvog tima ili drugopozici. Svi su isti. Svi su bitni. Od golmana Aleksandra Popovića koji bespogovorno prepušta mesto među stativama boljem krotitelju penala u liku Nemanje Stevanovića, preko Filipa Holendera što 15 minuta pre početka saznanje da će igrati umesto Danila Pantića, sve do Aleksandra Miljkovića i Ivana Obradovića – zamišljenim da iznesu sezonu na bekovskim pozicijama – spremnim da u drugom produžetku odmene umorne kolege. To što sad izgleda da svi dišu kao jedan možda je najveća vrednost Partizana, pošto se u bliskoj prošlosti oslanjao mahom na pojedince.
Primera radi, u prethodnom evropskom ciklusu čekao se Bibars Natho da šutne penale (RFS-u i Sfintulu), Sejduba Suma da ubrza protiv Šarlroa, a Takuma Asano i Umar Sadik da pokušaju nešto da naprave u napadu. Nije išlo. Moralo je drugačije. Zaobilaznim putem. Građenjem svesti da je kolektiv jači od individue i da nisu bitna imena, nego principi. A to kako je sklopljen sadašnji sastav i kolika je zasluga struke za njegov rast najbolje se vidi sagledavanjem prošlosti. Aleksandar Popović je lane branio samo zato što je bonus, njegov imenjak Miljković igrao u Jermeniji, Igor Vujačić do pre dve godine za Zetu, Holender se smucao po prosečnom švajcarskom klubu, Rikardo u „pesku“ nije ličio na sebe, Pantić je potrošio dve sezone tragajući za identitetom, isto toliko vremena trebalo je Lazaru Markoviću da podseti na dane kad je vredeo 25.000.000 evra, Nikola Terzić je igrao Prvu ligu Srbije, Jojić nije bio ni na mapi Istanbul Bašakšehira...
Kod Stanojevića svi igraju. I to dobro. Da li zbog trenera ili zato što su pojedinci shvatili da im je ovo poslednji poziv za spas karijera, a drugi posmatraju kao veliku šansu da se nametnu, nije toliko ni važno. Ove sezone deluje da je svako na novom početku, da je raskrstio sa onim što je bilo – a kod većine nije valjalo – i gleda samo napred.
Proces promena započet je baš prošle godine ispadanjem od Šarlroa. Jednostavno, neki fudbaleri nisu za Partizan. Preciznije, za Stanojevićev Partizan. Neki su prodati. U poređenju sa gostovanjem u Belgiji, samo četvorica su počela revanš sa Sočijem (Urošević, Zdjelar, Natho, Marković) i tek sad dobijaju na značaju trenerove reči kako su mu za selekciju potrebna minimum dva prelazna toka i da će tek posle ovih priprema ekipa biti posložena po njegovim željama. Kako je otvorila sezonu, deluje da je na dobrom putu. Da joj je karakter čvrst poput pesnice Nemanje Stevanovića stisnute posle odbrane odlučujućeg penala.
Triput je gubila od Sočija, ali je pronalazila način da se vrati. Zaličio je Partizan u pojedinim trenucima na bundesligaški sastav Volfzburga ili Borusije iz Menhengladbaha. Ne odustaje se, ne predaje, ne maše belom zastavom, ne gleda u travu. Igra do kraja. Grize. Ranije se govorilo da crno-beli sa timovima jačim od sebe mogu da se nose samo ako povedu (mada i za to postoje suprotni primeri poput Augzburga ili kijevskog Dinama), odnosno da im nema spasa pod uslovom da jure rezultat. A stizali su ga i na Fišt stadionu i u Humskoj. Pritom, nije naspram njih bio tim iz Kazhstana, Luksemburga ili Finske, već ozbiljan ruski premijerligaš. Dva boda udaljen od Lige šampiona minule sezone. Savladan je tako da gol nisu dali, niti za njega asistirali, momci od kojih se to najviše očekivalo. Podbacili su i Rikardo Gomeš i Bibars Natho, ali su zato zablistali Lazar Marković, Nemanja Stevanović, Igor Vujačić i – Miloš Jojić.
„Ovaj tim je pokazao karakter, ne samo protiv Sočija. Već godinu dana gradimo nešto, verujemo da može bolje. Naporno radimo pokušavamo da se usavršavamo i igramo što kvalitetnije. Ono što nas krasi je disciplina u igri i činjenica da primamo malo golova. Ponosan sam na moju ekipu“, ushićeno je delovao strelac za 1:1.
Čak i kad je pobeđivala pod vođstvom prethodnog trenera Sava Miloševića, Partizanova ekipa je delovala energetski iscrpljena, bez žara u očima, bez prkosa karakterističnog za Grobare, ponekad i bez emocije. Revanš sa Sočijem pokazao je ogroman napredak na tom planu. Juriš Igora Vujačića da spreči ulazak lopte u gol tokom produžetaka, flert Nemanje Stevanovića sa publikom na zapadnoj tribini tokom zagrevanja, pokazivanje mišića svakog izvođača penala ilustruje da je ovo u četvrtak veče bio jedinstven doživljaj. Jedna od utakmica koja ulazi u klupske almanahe, o kojoj će se dugo pričati, kao što se govori i danas o Viljarealu i Jang Bojsu kad je obezbeđeno evropsko proleće, Steaui kad se osigurala jesen u takmičenjima UEFA ili Malatija kad su pokisli navijači pozdravili tim u nastajanju.
Ta publika, naviknuta na razočaranja, zaslužila je da nahrani ego jednim relerkosterom emocija. Patila je zbog eliminacija u poslednjim trenucima (Augzburg, AZ, pa i ta Šarlroa je dala gol u produžetku) i biće da ima istine u rečima doskorašnjeg kapitena Vladimira Stojkovića kako je Partizan bolnim porazima u prošlosti „kupovao“ sreću nekim budućim generacijama.
Možda baš aktuelnoj. Kao u navijačkoj pesmi, nadaju se Grobari da će iznad Humske ulice ogrejati, obasjati...