INTERVJU - Kristijan Belić: I danas kažem - ne znam kako sam došao u Partizan! Najviše volim kad nas otpišu

(Od izveštača Mozzart Sporta sa Pohorja)

Prvo Superliga, pa inostranstvo. Nije pravilo, ali je godinama unazad bila utabana staza kojim su igrači tražili put do zvezda. Kristijan Belić je vozio suprotnom trakom. Još kao tinejdžer, dok nije ni bio formirana ličnost, postao je član kluba najjače lige na svetu. Očekivanja velika, potencijal još veći. I mada je utisak da ga nije do kraja potvrdio, fudbaler Partizana ne žali što je birao drugačiji put. Taj put, iako u jednom trenutku nije obećavao, omogućio mu je ono o čemu je oduvek maštao – da obuče crno-beli dres.

Da ga pitate kako je u 21. godini ostvario san, neće umeti da odgovori, jer ni sam ne zna kako je završio u Partizanu. Zar je to i bitno kada je već u prvoj sezoni potvrdio da u Humsku nije zalutao. Nije podizao publiku na noge atraktivnim potezima, dodavanjima “ispod zemlje“, golovima sa distance ili - golovima uopšte (postigao samo jedan u seniorskom fudbalu), mada to i nije njegov posao.

Belićevu prvu sezonu u sezonu obeležili su pretrčani kilometri, dobijeni dueli, presečena dodavanja, klizeći startovi i – kartoni. Istina žuti, ali ih je bilo previše. Čak 17 na 32 utakmice, zbog čega su ga pojedini navijači kroz šalu iz Belić preimenovili u Kristijan Žutić.

"Čitao sam razne komentare, ha-ha-ha. Zapravo, mislim da ih je bilo 18, a ne 17", kroz smeh priznaje 22-godišnji vezista Partizana u razgovoru za Mozzart Sport, te pojašnjava koji se razlog krije iza podatka da je u prethodnoj sezoni postao Partizanov igrač sa najviše kartona otkako je Superlige. "Rekao bih da je kod mene u pitanju bila prevelika želja. Kao što sam napomenuo, uvek mi je bio san da igram za Partizan, pritom mi je to bila prva sezona u seniorskom fudbalu koju sam odigrao standardno. Možda sledeće sezone neće biti tako, možda i hoće, ha-ha-ha, ali stil neću promeniti. To mi je i trener Petrić (Gordan, prim. aut.) rekao, da ne igram tako ne bih ni doneo timu to što sam doneo prošle sezone. Svaki moj start je rizik, ali može da donese i nešto pozitivno."

Foto: MN Press

"VIŠE VOLIM DA SPREČIM PROTIVNIČKU AKCIJU NEGO DA DAM GOL"

Neretko, startovi defanzivnog veziste predstavljaju rizik od potencijalne suspenzije, no kako i sam naglašava tokom razgovora za Mozzart Sport, sve je u životu rizik. Na kraju krajeva, svakom klubu potreban je fudbaler Kristijanovog profila, čovek od zadatka. Godinama je tu ulogu kod Pepa Gvardiole obavljao Fernandinjo, išao na živce protivničkim navijačima umećem da u savršenom trenutku zaustavi kontranapad i prođe sa "samo žutim kartonom", a primera radi Žoao Paljinja, po mišljenju mnogih jedno od najboljih pojačanja u Premijer ligi prošlog leta debitantsku sezonu u Fulamu završio je sa 14 žutih kartona.

"Ljudi koji su u fudbalu razumeju to. Neko ko samo vidi na rezultatima svaku utakmicu žuti karton ili ko ne gleda utakmicu, ne može da razume, ali to jeste moj posao na kraju dana. Jedan deo posla. Da to uradim, da sprečim akciju... Naravno, pokušavam da uzmem loptu, ali nekad mora i bez lopte, ha-ha-ha. Više uživam u tome nego da dam gol, mene to ispunjava, volim da budem agresivan, da se borim, tako igram i kada sam na terminu sa drugarima. Ne volim da izgubim i to je nešto što se nikad neće promeniti."

Bilo je trenutaka kada bi suspenzijom (pamti se Slovacko) budući da je bio najpouzdaniji bonus u prošloj sezoni, remetio planove trenerima zbog čega su kasnije morali i da mu skreću pažnju, a s vremenom su i sudije shvatile sa kim će "najviše imati posla".

"Meni i sudije dođu pre utakmice i kažu – budi pažljiv. Znaju i oni kako igram, nekad me opomenu, posebno kad vodimo sa 3:0 da ne pravim ’glupe’ faulove, da mi ne bi davali kartone za džabe. Ponavljam, bila mi je to prva godina, želeo sam svima da se dokažem, posebno jer sam došao na mala vrata. Značilo mi je da u svaki duel, svaki start ulazim 100 odsto. Tako ću i nastaviti da igram, samo ću možda biti malo pažljiviji".

U prošloj sezoni bio je bonus, u narednoj neće, jer je prerastao granicu.

"Kad su bitnije utakmice trener mi posebno skrene pažnju, ali bilo je tu i drugih, dobrih bonusa. I dalje ima kvalitetnih igrača. Meni je ipak značilo to što sam kao bonus igrao i evropske utakmice, što je bio znak da ne igram samo zato što sam bonus, već da ću i sledeće sezone ako ostanem, kao što sam i ostao, imati šansu da igram. Bilo mi je bitno da to osetim kod trenera, dosta igrača igra samo zato što su bonusi, a ja nisam tako želeo da odradim godinu, već mi je cilj bio da dokažem da mogu da igram i kada više ne budem po godinama konkurentzan za pomenutu ulogu."

Od ove sezone pak nije bonus, pa će mu samim tim i konkurencija za mesto u timu biti veća.

"Uvek sam voleo konkurenciju,jer moraš da se dokazuješ i na treningu i na utakmici. Naravno, uvek je lakše kad znaš da ćeš igrati svaki meč, ali opet, Partizan je veliko ime i bilo bi glupo da na svakoj poziciji nemaš konkurenciju. Stvarno ima odličnih fudbalera, dosta dobrih je i otišlo koji su bili na mojoj poziciji, sa velikim karijerama, od kojih sam mogao da naučim, ali i među nama koji smo ostali, onima koji su došli ili će doći, ima kvaliteta, tako da biće to dobro."

Kada smo kod onih koji su došli, Partizan je na sredini terena ostao bez Patrika Andradea, Hamidua Traorea i Ljuborima Fejse, ali se pojačao dovođenjem Franka Kanutea, koji od starta obećava.

"Vrlo je sposoban, agresivan, ima brzinu, to što se traži u sredini, ali je generalno super. Prijatno me iznenadio na prethodnoj utakmici, verujem da će i on vremenom da se opusti. Šćekić je tu, sa velikim iskustvom, bio je tu kad su zamalo osvojili titulu, tako da i zna šta Partizan znači i ima iskustvo. Mi smo trojica sličnih igrača koji imaju dobre defanzivne karakteristike."

Foto: Starsport

Aktuelni trener Partizana, Igor Duljaj takođe je bio vezista izrazitih defanzivnih karakteristika što konkretno Beliću i celokupnom veznom redu Parnog valjka i te kako može da bude od koristi.

"Dosta mi pomaže, igrao je na istoj poziciji, upravo to je možda i najbolje za svakog igrača, da je trener igrao baš na njegovoj poziciji, pogotovo neko ko je, kao on, imao uspešnu karijeru. Čak i jedini Partizanov dres koji imam je Duljajev."

Imao je Belić i tu nesreću da kroz prvu kompletnu sezonu u seniorskom fudbalu prođe sa trojicom različitih trenera. Dočekao ga je Ilija Stolica, potom je on Gordana Petrića, da bi takmičarsku godinu okončao sa Duljajem na klupi. I kod svakog od njih imao je ulogu.

"Teško je kad iznova morate da se dokazujete svakom novom treneru. Više ti ništa ne znači kako si igrao kod prethodnog, jer kod svakog sledećeg nešto može nešto da se promeni, na loše ili nabolje. Takav je posao uostalom, menjaju trenere i drugi klubovi, možda situacija ne bi bila takva da smo imali povoljnije rezultate. Svaki trener zahteva nešto drugo što je normalno. Posle nekog vremena se već navikneš na to, ali je u Srbiji malo nezahvalno to što se trenerima ne daje malo više vremena da svoj stil igre implementiraju i dokažu se na terenu, jer traže se rezultati, pogotovo u Partizanu i ako ih nemaš – letiš."

A Partizan ih nije imao, crno-beli su sezonu završili na četvrtom mestu, no i pored toga što klub nikada ranije nije zabeležio slabiji plasman u Mozzart Bet Superligi, Belić je zadovoljan kako se sezona odvijala na individualnom planu.

"Uvek mi je bila želja da igram u Partizanu, još kad sam bio mali. Znam da situacija u klubu i oko njega nije najbolja, ali mi zbog toga još više prija, jer sam tu kad je teško. U ovih godinu dana sve je bilo super, tu sam, uspeo sam da vratim karijeru na pravi put. Bio sam preko, pa sam se vratio. Nekako je uvek teško kada se vratiš, ali meni je lepo, jer sam sedam godina bio preko, pa mi je prijalo."

"RAJSA SU HTELI DA OTERAJU KAO KLINCA, SEĆAM SE PROTIV SITIJA - AGUERO PORED TEBE..."

Evropsku odiseju Belić je počeo u Londonu, sa svega 15 leta. I to ni manje ni više nego prelaskom iz OFK Beograda pravo u Vest Hem. Bilo je već tada interesovanja i drugih klubova, ali na samu pomisao da bi jednog dana mogao da zaigra u Premijer ligi sve ostale opcije nestaju.

"Pošto imam belgijski pasoš, tamo sam rođen, gde god da odem nisam stranac. Te godine bio sam vrlo blizu prelaska u Genk, trebalo je tamo da idem, međutim, zvao me je Vest Hem u međuvremenu. Igrao sam neku utakmicu za reprezentaciju, gledali su je njihovi skauti, znali su da imam belgijski pasoš, pa su me pozvali. Bio sam sedam dana u Belgiji, pa sam posle dva meseca otišao u Englesku. Tamo sam otišao sa bratom. Bio sam baš mlad, ali opet – Vest Hem... Ne moram ni da pričam ništa drugo."

Jasno je Beliću da bi zbog sve većih ograničenja broja stranaca u ekipi, misleći tu prvenstvo na fudbalere iz zemalja koje nisu članice Evropske unije, belgijski pasoš mogao da mu bude od koristi i u budućnosti ukoliko odluči da se ponovo oproba u inostranstvu.

"Na tome mogu da zahvalim svom ocu pošto je tamo (u Belgiji) igrao tada, pa sam ga i dobio. To mi je prednost koja znači i sigurno mi je lakše da nešto napravim u inostranstvu. Sigurno ima težinu, ali na kraju su kvalitet i ono što pokazuješ na terenu najbitniji, tako da ako budem dobro igrao neće biti bitno da li imam srpski ili belgijski pasoš."

Njemu je tada pak bio od koristi, pa iako golobrad, bez ikakvog životnog iskustva, odlučio je da prihvati poziv engleskog kluba i sa pet godina starijim bratom Lukom krene na Ostrvo.

"Bili smo samo brat i ja, ali je on otišao već posle godinu dana, posle sam bio potpuno sam. Opet, u životu je sve rizik. Već sa 15 godina sam igrao za U23 ekipu Vest Hema. Imao sam dobar potencijal, ali je nažalost bilo i nekih povreda, pa godinu dana nisam ni igrao... S druge strane, sa 16 godina sam trenirao sa prvotimcima i imao priliku da vidim koji je to nivo, kvalitet, šta se traži od fudbalera. Zbog toga mi nijednog trenutka nije bilo žao što sam rano otišao. Možda u tom trenutku nisam napravio ništa tamo, ali znam da sutradan, ako bog da da odem, znam šta me tamo očekuje."

Kristijan je među Čekićarima proveo četiri godine trenirajući mahom sa po nekoliko godina starijim igračima, a period proveden u londonskom timu pomogao mu je da shvati da tamošnja deca nisu mnogo talentovanija, već da zahvaljujući uslovima koje im klubovi pružaju vremenom dođe do osetne razlike u kvalitetu.

"To je nešto što bi svaki mladi igrač trebalo da vidi. Ne samo igrač, već i svaka uprava, kako je klub organizovan, kako je posvećen svojim igračima, kako je sve napravljeno da ti uspeš od malena. Od škole u koju ideš do treninga, dan ti je ispunjen, organizuju ti sve praktično. Od osam ujutru do pet po podne, ti si u klubu i to je definitivno nešto što bi svako trebalo da iskusi. Žao mi je što kod nas nije tako, kad sam otišao tamo video sam da oni u tim godinama nisu kvalitetniji od nas, ali kad su rad i uslovi takvi, vremenom postaju bolji."

Imao je Belić priliku da povremeno trenira i sa fudbalerima prvog tima i upozna neka velika imena svetskog fudbala.

"Sa njima sam trenirao već sa 15, 16 godina, onda kad je Slaven Bilić bio trener. Tada su bili Dimitri Paje...", morali smo da ga prekinemo na sekund konstatovavši kako je definitivno on taj koji je na njega ostavio najjači utisak:"Tako je ha-ha-ha. Paje se tada vratio sa Evropskog prvenstva. Posebno mi je drago što je tada Slaven Bilić bio trener, onda je on pričao sa mnom i osećao sam se super. Preveliko iskustvo, zaista. Svi oni (iz prvog tima) ti u neku ruku ostave utisak, treniraš sa igračima koje si ranije gledao samo na televiziji. Prvog dana sam odmah skupljao lopte, sećam se, protiv Sitija su igrali, gledaš Aguero pored tebe, Jaja Ture od dva metra... Bio je i Aleks Song tada u Vest Hemu, on mi je ostavio veliki utisak, prvenstveno jer igra na mojoj poziciji. Mogu da kažem da je najveći igrač koji mi je davao savete, jer opet, on je imao veliku karijeru, igrao je u Barseloni, Arsenalu..."

Paje je sezonu ranije zaludeo Ostrvo i bio jedna od najvećih zvezda Premijer lige, a sada isti status ima jedan drugi igrač Vest Hema – Deklan Rajs. Trenutno jedan od najtraženijih igrača, uskoro budući član Arsenala, ujedno i najskuplji fudbaler u istoriji britanskog fudbala (Tobdžije dogovorile otkup za 122.500.000 evra), međutim, prema Belićevim rečima ništa u omladinskim kategorijama nije nagoveštavalo ovakav razvoj u Rajsovoj karijeri.

"Živeli smo dve godine zajedno u internatu, bilo nas je petnaestak u toj kući. On je poreklom Irac, ima čudnu priču. Hteli su da ga oteraju kao klinca, te godine kad sam ja došao, pa su mu produžili stipendiju i on se onda samo odjednom probio. On mi je pokazao da je sve moguće, igrao je štopera dok nije došao u prvi tim, kroz čitavu akademiju, ali je stvarno neverovatan igrač. I ovako je kao osoba vrlo zanimljiv, šaljivdžija je veliki, jako pozitivan lik i drago mi je što je napravio sve ovo do sada."

Upravo je Rajsov prelazak u prvi tim bio znak za Belića da je vreme da krene dalje i posle četiri godine napusti Vest Hem.

"Zasitio sam se pomalo. Otkako sam došao sa 15 godina, sve četiri godine sam bio u U23 timu. Kad sam video da je Rajs otišao u prvi tim, i to na mojoj poziciji, rekao sam sebi da ću teško moći da se probijem."

Usledila je selidba u Olimpijakos. Tamo takođe nekada sada već poznata imena evropskog fudbal, ali i prilika da po prvi put oproba u seniorskoj konkurenciji.

"Iskočio mi je Olimpijakos. Lepe dve godine, tamo sam prvi put upisao nastup za prvi tim, odigrao sam nekoliko minuta u Kupu Grčke, trenirao sam i putovao sa prvim timom. Takođe veliko iskustvo, ekipa je bila jako kvalitetna kad sam došao: Podens, Sa, Semedo, Giljerme, Cimikas... Tamo mi je u drugom timu bio trener Nikopolidis, legendarni golman, koji je vrlo dobar trener. Ipak, na kraju sam se odlučio da se vratim kući jer sam se zasitio svega."

"U NOVINAMA SAM SAZNAO DA IDEM U PARTIZAN, NAJVIŠE VOLIM KAD NAS OTPIŠU"

Sanšu mu je pružio Čukarički, mada se Belić ni tamo nije naigrao. Za čitavu sezonu upisao je tek nešto više od 400 minuta. Ispostaviće se dovoljno da samo godinu dana kasnije zaigra za jedan od dva najveća kluba u zemlji.

"Istina, nisam previše igrao tamo. I danas kažem – ja ne znam kako sam došao u Partizan, ha-ha-ha. Saznao sam u novinama. Sedeo sam kući, listao novine i piše 'Partizan zainteresovan za Belića'. Rekoh ajde, novine, ko zna. Nije prošlo sat vremena zove me menadžer i kaže: ’Znaš, ideš u Partizan.’ Bilo mi je čudno, jer u Čuki nisam počeo tri utakmice. Igrao sam, ulazio sa klupe, ali nisam se istakao da bih otišao u Partizan. Da bi došao iz nekog srpskog tima u Partizan moraš da budeš među pet najboljih igrača u ligi. Na kraju sam više odigrao u Partizanu nego u Čukaričkom, ha-ha-ha."

Nisu na kraju partije u dresu Čukaričkog ni bile te koje su "prodale" Belića.

"Dve nedelje ranije sam vrlo dobro odigrao za mladu reprezentaciju. Bili smo u Francuskoj, pa na Farskim Ostrvima i stavrno sam odigrao jako dobro. Selektor je bio Stevanović i posle kad sam pričao sa Ivicom Ilievim otkrio mi je da me on preporučio, jer je njima bio potreban bonus igrač. Na kraju je sve ispalo kako valja, drago mi je što sam se probio i ostavio neki trag. Koliko god da je sezona bila loša, meni je značilo kao igraču jer sam ostvario dečački san."

Foto: MN Press

Nezapamćeno loša sezona Partizana u Mozzart Bet Superligi bila je ujedno i najbolja u istoriji Čukaričkog. Brđani će imati zagarantovano mesto u Evropi, dok će Parni valjak kroz kvalifikacije morati da izbori mesto u grupnoj fazi. Ipak, vezni fudbaler rođen 2001. godine zadovoljan je izborom.

"Ne osećam žal što sam u tom momentu otišao iz Čukaričkog, pred istorijsku sezonu. Zahvalan sam im, jer su me prihvatili kad sam došao iz Olimpijakosa, ali ne žalim nikako jer igram za klub koji volim. I da sam bio deseti sa Partizanom ne bi mi bilo žao. I da su Brđani bili prvi ne bi mi bilo krivo, taj osećaj koji imam kada igram za Partizan, ma kakva da je situacija, ne može nijedna titula to da promeni."

Situacija, svestan je i sam Belić, nije idealna. Mnogi su praktično već u startu digli ruke od borbe za titulu, a moraće crno-beli dobro da se pobiju i za drugu poziciju sa Vojvodinom, TSC-om i Čukaričkim.

"Voleo bih da budemo malo uspešniji, da malo više želimo… Kao da smo izgubili svest da smo mi u Partizanu, a na kraju dana smo – tu. Igramo za jedan od dva najveća kluba u Srbiji, tako bi i trebalo da razmišljamo, malo smo zapostavili svest o tome, klonuli smo. Izgubili smo samopouzdanje, ali opet, sve to može da se okrene, posebno u fudbalu, jedna-dve pobede, dobro otvoriš sezonu... Ja i dalje čvrsto verujem, jer kao što rekoh, najviše volim kad nas svi otpišu. Tad nemaš šta da izgubiš i ako dobro kreneš svima ćeš samo da zapušiš usta.”

U aktuelnoj situaciji nameće se pitanje šta bi bila uspešna sezona za Partizan u ovom trenutku?

"Ne gledam toliko daleko. Volim da idem iz dana u dan, ne želim da razmišljam gde ćemo biti u decembru ili na kraju godine, već da uvek fokus bude na prvoj sledećoj utakmici. Prošle sezone smo gledali za pet kola, u Evropi… Ne, svaka sledeća utakmica trebalo bi da nam bude kao Liga šampiona. Posebno to mislim za evropske mečeve, dosta znači kad si u Evropi, navijača je više kad je dobar protivnik, a i nama znači kad igramo pred krcatim stadionom protiv dobrih ekipa. Sezona tad dobija posebnu notu”, zaključio je Belić.