INTERVJU - Kristijan Belić: Nigde nisam stigao, tek sam na početku, krajnji cilj je Premijer liga

Promena retorike na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Govorilo se kako Partizan ima samo jedan procenat šansi da osvoji titulu i da bi Mančester Siti u okolnostima kakve vladaju u srpskom fudbalu bio u problemu da se suprotstavi Crvenoj zvezdi (reči Bibarsa Natha), ali posle skoro trećine prvenstva, Parni valjak je na čelu tabele i Grobari su počeli da pričaju drugačije. Zato što sve rivale, uključujući i najvećeg, gledaju sa vrha.

Pride, sanjaju. Niko ne može da bude siguran dokle će trajati zadovoljstvo usled sjajnog otvaranja sezone, da li će u maju biti povoda za slavlje, ali u oktobru je slika u Humskoj povoljnija nego letos, dok se tim sklapao i trpeo udarce na evropskoj sceni, zbog čega ga nema treći put vezano u grupi Lige konferencije. Taj drugačiji govor – tela i duha – pripisuje se, između ostalih, delima Kristijana Belića.

Jeste Mateus Saldanja redovno pogađao, tačno je da lopta i dalje sluša Bibarsa Natha, da je Aleksandar Jovanović najveće pojačanje dosad, ali drugačiji Partizan u poređenju sa avgustovskim posledica je načina na koji je vezista uticao na promenu ekipe. I sebe. Više nije nestašni momak koji pravi bespotrebne faulove i skuplja kartone, već najbolji asistent Mozzart Bet Superlige, sposoban da kanališe ponašanje i podredi ga funkciji tima.

Taj dupli obrt – na ličnom i kolektivnom planu – među navijačima izaziva emociju zbog koje Belića tretiraju kao omiljenog fudbalera. Ili, jednog od njih, u borbi za „Partizanovu stvar“. Otud onaj urlik posle preokreta protiv IMT-a i skidanje dresa po okončanju još jedne vratolomne utakmice, sa Radnikom, zbog koje je Kristijan nagrađen ovacijama.

„Ne mogu da kažem da bih nešto slično radio u bilo kom drugom klubu, ali kad si u voljenom onda je svaki gest izraženiji. Pokušavam da svu emociju, prikupljenu tokom utakmice, izbacim iz sebe na kraju, a da pritom ne učinim ništa pogrešno dok traje, kako ne bih naudio ekipi i(li) sebi“, na osnovu ovih reči tokom razgovora za Mozzart Sporta postaje jasno koliko je Belić kao ličnost napredovao za godinu dana.

Sa plaketom za igrača kola Mozzart Bet Superlige (©Starsport)

Nije slučajno što ga veliki deo Grobara smatra liderom ekipe, jer osim što daje i namešta golove, a usput trči kao da su mu u leđa ugrađene baterije, iz njega isijava dečačka pozitivna energija. Po ekipu često zarazna.

„Volim da je pokazujem na terenu, a da li sam baš lider... Ima igrača koji duže od mene igraju profesionalni fudbal, drugi su iskusniji, treći duže u klubu. Verovatno moj stil igre nameće da budem lider i to radim na terenu, ali ima ko priča u svlačionici. Uglavnom stariji od mene. To što sam najbolji paker tima me motiviše, kao što bi bio slučaj sa bilo kojim drugim fudbalerom. Samo mi daje dodatnu snagu da nastavim žešćim tempom u preostalom delu sezone“

Nije baš sam Kristijan Belić rešio da ode u napad i bude produktiviniji (gol TSC-u na premijeru trke za bodove, pa još pet nameštenih), već mu je mesto na terenu promenio trener Igor Duljaj, na osnovu čijih zahteva sve češće dejstvuje iz drugog plana.

„Kad smo se letos okupili, prvog dana pripremnog perioda, Duljaj mi je predočio da ću ove sezone imati malo ofanzivniju ulogu. Razlozi su i napadački, ali i defanzivni. Prija i meni kad sam u završnicama akcija. Čak i momci koji igraju odbranu žele da postignu gol, odlaze napred u nameri da budu korisni timu. Baš mi prija da igram tu poziciju, zasad mi super ide“.

Možda i zbog toga što je imao na koga da se ugleda. U aktuelnom stručnom štabu su dvojica igrača izvanrednih, reprezentativnih, karijera. Mada...

„Igor Duljaj i Albert Nađ su igrali u doba kad ja baš i nisam mogao da ga zapamtim kako su delovali na terenu. Od onih koje se sećam, Everton Luiz mi je bio uzor. Redovno sam gledao kako igra, kako se Brazilac ponaša, trudim se da i danas demonstriram fudbal sličan njegovom“.

Kristijan Belić (©Mozzart Sport)

Uz bitan iskorak, u ofanzivnom smislu. Everton se Grobarima dopao zbog načina na koji je „hapsio“ rivale, Belić na to dodao brojeve nalik krilu ili napadaču.

„Tek je počela sezona, ima dosta vremena da ih popravim. Nadam se da će se broj bodova povećavati, a što se tiče mojih statističkih kolona, polako... Dosta je igrača u sadašnjem timu izvanrednih taktičkih karakteristika, poput Zahida, Natha, Meniga, Severine, Kalulua... Uživam dok igram fudbal sa njima. Razumemo se na terenu, a kako vreme bude prolazilo tek ćemo se razumeti. Ne mogu nekog da izdvojim specijalno, jer sa svima sarađujem kvalitetno“.

Lilčna transformacija uočljiva je na prvi pogled. Svako ko je gledao Kristijana u premijernoj sezoni u crno-belom i u ovoj drugoj mogao je da primeri kvalitativan napredak od fudbalera koji nepromišljenim gestovima ponekad i naudi svom timu do bitne karike bez koje se sadašnji sastav ne može zamisliti.

„Samo sam zamenio asistencije za kartone, a-ha-ha... Iskusniji sam, sagledao sam situacije u kojima sam grešio, najčešće iz velike želje da ostavim dobar utisak. Moguće je da je i promena pozicije uticala na poboljšanje brojki u ofanzivnom smislu, a smanjenje kad je reč o kartonima. Sad imam više slobode u kreiranju akcija. Istovremeno, nisam hteo da izgubim prepoznatljivost u defanzivnoj ulozi, ono što volim, što me ispunjava. Osetilo se i što je iza mene prve sezona profesinalnog fudbala u kojoj sam igrao u kontinuitetu, svakog vikenda bio na terenu, a kad uđeš u ritam onda se to baš primeti i bude lakše. Ni sudije me ranije nisu poznavale, sad mi ponekad možda progledaju kroz prste, a-ha-ha... Moj stil igre je takav, ali ću protokom vremena sigurno da suzbijem bespotrebnu agresivnost. Dok je Gordan Petrić bio trener govorio je da neću biti svoj ako ne igram punim gasom. Zato ću uvek igrati isto“.

A nije bilo sve potaman. Ni Kristijanu Beliću, ni Partizanu. Leta 2022, kad je stigao iz Čukaričkog, glavna ideja je bila da popuni mesto bonusa, komentari istih onih koji ga sad bodre i hvale bili su: „Šta će nam taj, zar nemamo dete iz omladinske škole?“

„Svega se sećam... Naročito što u tim trenucima nisam imao veliku minutažu na Banovom brdu. I tad sam verovao u kvalitet. Čim sam bio u Vest Hemu i Olimpijakosu znao sam da posedujem nešto, radio sam na sebi i kad nisam imao minute u prethodnom klubu. Verovatno je teže kad dođete kao fudbaler od koga se u startu očekuje dosta. Ako uđete u Partizan na mala vrata, kao ja, nemate šta da izgubite. Znao sam da će mi se to vratiti. Ispalo je super. Nije mi bilo lako, ali sam pregurao uz pomoć porodice. Moralo je svejedno dosta da se radi da bi se stiglo dovde. A opet, nigde nisam stigao. Tek sam na početku“.

U meču sa Vojvodinom (©Starsport)

Jasnog cilja gde želi da stigne. Ili da se vrati tamo gde je probao da se probije kao član mlađih kategorija Vest Hema.

„Moj krajnji cilj je Engleska, da igram u Premijer ligi, ali zasad uživam ovde. Prija mi da dajem celog sebe za Partizan i živim u Beogradu, gde stvaram porodicu. Zasad ne razmišljam toliko unapred, međutim, to bi me jednog dana ispunilo. Kao što me trenuci koje sad proživljavam ispunjavaju. Od malena sam želeo da dođem u Partizan. Mislio sam da ću stići na drugačiji način, malo pompezniji, ali ovo što mi se sad dešava je sjajno. Do te mere me ispunjava da osećam tremu pred svaku utakmicu. Baš zato što predstavljam klub koji ne želim da razočaram. Stvarno uživam“.

Prema sopstvenoj evidenciji, po meču prosečno pretrči između 11,5 i 12 kilometara, dodatno je pojačao i rad u teretani i redovno je jedan od najspremnijih u Partizanu, a tu snagu sada koristi pravilno, naročito otkako je uplovio u bračne vode i postao otac.

„Da sam dobio sina možda se ne bih smirio, ali pošto je u pitanju ćerka – svakako, a-ha-ha... Sigurno je uticalo. Dosta sam mirniji na terenu. Izgleda i na njemu. Pokušavam da kanališem energiju i usmerim je samo na fudbal“.

Kad pogled usmeri ka tabeli, vidi Partizan tamo gde nije bio godinu i po dana. Eto još jednog preobražaja. Ovoga puta ekipnog. S tim što niko ne može da pretpostavi da li može kao u sezoni 2016/17 da traje do kraja i u dahu osvoji titulu ili je daha kratkog, pa će se serija u nekom trenutku prekinuti.

„Doveli smo sebe u situaciju da smo lideri i sad je sve u našim rukama. Ako budemo radili ono što se od nas očekuje, osvajali bodove u nizu, ostaćemo na vrhu. Drago mi je što smo prvi, jer se sećamo kako je bilo na početku sezone kad dosta ljudi nije verovalo u nas, što je pirodno ako se ima u vidu učinak iz prethodnog prvenstva i učinak u kvalifikacijama za Ligu konferencije. Pokazali smo nešto drugačije ove sezone. Nažalost, nema Evrope, gde bismo sigurno napredovali kroz jake utakmice, ali zato je fokus na ligu i kup, to nam je motiv da nešto napravimo“.

Svi u crno-belom su razočarani dok gledaju kako TSC i Čukarički predstavljaju Srbiju u Ligi Evrope i Ligi konferencije, jer su tek sad svesni kakvu su šansu propustili proletos (dozvolili da završe tek na četvrtom mestu) i letos (ispali od Nordsjelanda). Posebno teško „evropske nedelje“ padaju Beliću, jer TSC igra sa Olimpijakosom i Vest Hemom, klubova čiji je član bio pre povratka u Srbiju.

„Moj kum je Petar Stanić, gledam svaki njegov meč, kažem mu da postigne gol u prvenstvu, a da Topolčani ne uzmu bodove. Bilo mi je drago kad je zatresao mrežu Vest Hemu u Londonu. Istovremeno sam bio ljut što mi nismo završili drugi minule sezone, da mi izvučemo grupu sa klubovima u kojima sam nekad bio“.

Kristijan Belić (©Mozzart Sport)

Na primeru Crvene zvezde i TSC-a vidi se prednost koju bi Partizan mogao da valorizuje do kraja kalendarske godine, jer su prvak i viceprvak gubili bodove u mečevima pre i(li) posle učešća u UEFA takmičenjima.

„TSC jeste imao dobar učinak, ali čim je došla Evropa, normalno je da malo posustaneš. Taj problem smo i mi imali pre 12 meseci. Zbog finansija u našem klubu, trenutno nemamo toliko širok kadar da bismo oformili dve ekipe koje bi igrale na više frontova, da menjamo igrače. S jedne strane, dobro je što je ovako ispalo, što nema internacionalnih susreta između dva kola prvenstva, ali mi igrači, ipak, najviše volimo kad se tokom sedmice napuni stadion, pa onda u sudaru sa međunarodnim timovima vidiš gde si, realno. Ovako, u državi gde su Partizan i Zvezda najveći klubovi očekuje se od nas da budemo prvi. Sve osim toga je neuspeh. Zato planiramo da ostanemo na vrhu“

Na njega se uspeo tako što je vezao osam pobeda, a malo mu je nedostajalo da ima svih devet, jer je bez premijerne ostao u završnim sekundama nadoknade u Bačkoj Topoli.

„Moramo da budemo pošteni, bilo je utakmica kad smo mi preokretali i pobeđivali u nadoknadi, tako pokazali karakter kakav nas nije krasio u prethodnom prvenstvu. Ranije smo gubili mečeve koje nismo smeli, sad smo takve dobili. Drugi bitan detalj je vezan za trenera, prošlo je više od pola godine kako je sa nama i počeli smo da primenjujemo ono što nas savetuje... Na uslovno rečeno ’malim’ utakmicama, gde osvajaš titulu ili je gubiš, pokazalo se da nam veruje i vidi da smo u stanju da se vratimo iz minusa, osećalo se i u susretima sa Radničkim, IMT-om i Radnikom da verujemo jedni drugima da možemo do trijumfa. Samo da se ovako nastavi“, u optimističnom tonu je naglasio Kristijan Belić.

BOLI ME PRAZNA JUŽNA TRIBINA

Protiv Sabaha redak trenutak uživanja pred punim stadionom (©Starsport)

Zbog višemesečnog bojkota rada uprave kluba, Grobara nema na utakmicama Partizana u Humskoj, ali zato prave sjajne ambijente u gostima.

„Boli me kad nema nikog na južnoj tribini. Kao dete sam uživao u tim scenama, a sad... To je njihov izbor, imaju pravo, šta se dešava iza oni najbolje znaju. Tu su da nas podrže makar u gostima, što je često bitnije. Kreiraju atmosferu kao da igramo kod kuće“.

REPREZENTACIJA? IMA MOMAKA KOJI IGRAJU ZA VELIKE KLUBOVE U INOSTRANSTVU

Prvi put posle skoro dve godine Partizan je dobio A reprezentartivca (Mihajlo Ilić završio na spisku Dragana Stojkovića, pa vraćen u mladu selekciju), a deo navijača crno-belih se nada da bi u biskoj budućnosti mogao još jednog, u liku Kristijana Belića.

„To nije pitanje za mene. Zadatak je da nastavim da pružam partije kao dosad, ali sam svestan da ima momaka koji u inostranstvu igraju za velike klubove. Naravno da kao Srbin želim da igram za reprezentaciju, dosad sam samo bio član mlade pred kraj mandata Gorana Stevanovića“.

BRAT LUKA VEĆI TALENAT

Kristijanov otac Dušan je bio golman, a rođeni brat Luka srušio tri decenije star rekord Mitra Mrkele i postao najmlađi debitant u dresu OFK Beograda.

„Sigurno je bio talentovaniji od mene. Ukazivao mi je na osnovu sopstvenih primera šta ne bi trebalo da radim tokom karijere, kakve greške da pravim na terenu i van njega. Poseduje veliko fudbalsko znanje i u stanju je da me posavetuje, kritikuje kad mora, potapše po ramenu kad ide dobro...“