INTERVJU - Paja Samardžić: Moj put od Karavukova do Roterdama i Sent Etjena; priča o najvećem neostvarenom transferu Zvezde

Moji su na Kosovo došli iz Crne Gore. Tako su mi pričali... Rođen sam u Kraljici i niko od ovih odozdo što ih srećem ne zna da mi kaže da li to selo i dalje postoji. Lično, ne verujem. Velike je tuče tamo bilo u Drugom svetskom ratu. Kosovo ne pamtim. Jedino neke sekvence: razigrano pucketanje iz starog špahera dok tetka Ilinka iz Lipljana džara i puše u vatru, a iskričavi plamen osvetljava lica oko mene. Imao sam, čini mi se, pet godina kada smo otišli. Mnoge datume više ne pamtim... Znam samo da su moji roditelji dole izrodili osmoro dece i da su put Vojvodine krenuli '46. Znate već kako je bilo – naši najurili Švabe, pa onda punili vozove, autobuse i naseljavali ljude gore. Bogata ravnica... Kako su mi kasnije ispričali, bilo je problema doći do Svetozareva, mnogo nekog tumbanja. Posle toga u vagone i do Novog Sada. Naselili smo se u Karavukovu, kod Odžaka. Pamtim veliku nesreću iz tih godina. Najstarija sestra, Bisa, najlepša devojka u celom srezu, umrla je od neke retke bolesti. Novi Sad, Beograd, Zagreb... Roditelji su sve pokušali. Nije joj bilo spasa. Otac Aleksa radio je u seoskom mlinu na primopredaji pšenice. Bio je takva atleta... Fantastična snaga. Njemu sam se divio. Kad sam pošao u prvi razred imao sam zadatak da svako jutro pred školu otrčim u mlin i odnesem doručak ocu. Oko dva kilometra od naše kuće... Svakodnevna rutina. To su bili moji prvi treninzi.

Spasoje – Paja Samardžić spadao je u najbolje fudbalere Jugoslavije šezdesetih godina prošlog veka. Doktor Jerko Šimić iz Zagreba, priznati fudbalski istoričar, svrstao ga je u deset najboljih desnih krila svih vremena sa ovih prostora. Ovako je Šimić nizao davne 1973: Vili Šipoš, Aleksandar Tirnanić, Zvonimir Cimermančić, Ivan Medarić, Boba Mihajlović, Franjo Rupnik, Bata Ognjanov, Zdravko Rajkov, Ilija Petković i Spasoje Samardžić.

Zajedno sa Slobodanom Santračem i Joškom Skoblarom, Paja Samardžić činio je čuveni 'Trio S' OFK Beograda. Tu strašnu navalu Romantičara, kojoj je 1964. titula izmakla za dlaku, kompletirali su Dragan Gugleta i Sreten Banović.

Bilo je to najslavnije doba beogradskog posleratnog fudbala. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, naša prestonica imala je četiri kluba što su se borila za državni tron. Jugoslavija se ponosila 'velikom četvorkom' koju su činili Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo, dok se Beograd šepurio svojim rivalstvima: Zvezde, Partizana, OFK Beograda i Radničkog.

PREMOTAVANJE: Dunavske bajke – spomenica za Radnički i fusnota o Lalecu

U velikom razgovoru za Mozzart Sport Paja Samardžić prisetio se tih godina. Počevši od dolaska iz malog vojvođanskog mesta u velegrad, preko stasavanja u reprezentativca na Karaburmi, pa sve do odlaska u inostranstvo i osvajanja najvažnijih trofeja sa evropskim velikanima Fajenordom i Sent Etjenom.

Sredinom šezdesetih Samardžić je bio akter neuspelog transfera u Crvenu zvezdu, što će mnogi njegovi savremenici nazvati 'najvećim neuspelim poslom' crveno-belih, karakterišući ga vrlo često kao 'večitu tihu patnju Miljana Miljanića'. O tim pregovorima govorio je potpuno otvoreno i do detalja, a dotakao se i političara. Razumljivo, bilo ih je nemoguće izbeći, jer su i u ono vreme, kao danas, imali ozbiljan (ako ne i veći) uticaj na dešavanja u sportskim kolektivima.

Uostalom, Samardžić je potvrdio tezu da je Brionski plenum ključno uticao na rasturanje beogradske 'velike četvorke'; na nestanak Radničkog sa velike scene i početak kraja zlatne ere OFK Beograda.

Kako kaže, na utakmice odavno ne ide, u fudbal više nije zaljubljen kao nekada, pa kad reši da proskita po prošlosti sećanja ga najpre odvedu u nevina, dečačka vremena...

“Čega se najčešće prisetim? Majčinog glasa kako me doziva iz daleka, iz naše avlije. Zove na ručak ili počinak. I kako dolazim kaljav od glave do pete", počeo je priču Paja Samardžić setnim glasom, ali i osmehom na licu.

“Pamtim i prve utakmice u selu posle rata. Kako su to bili veliki događaji... Celo selo na stadionu. Po nekoliko hiljada ljudi. Karavukovo je bilo prelepo tih godina. Puno Vranjanaca. Oni su često pravili predstave, imali smo teatar, razni su se komadi igrali, sala krcata. Pa onda prve filmske projekcije. Film je za mene takođe bio veliko zadovoljstvo i ljubav. Odmah posle fudbala".

Samardžići su se u Karavukovo naselili neposredno po završetku rata. Ispostaviće se - važan korak za vas?

“To što su se moji dočepali Vojvodine posebno je bilo važno nama deci što smo počinjali da igramo fudbal. Znaš kako je, ravnica, terena koliko hoćeš, bogom dano prostranstvo. Bio sam živahno dete, ništa mi nije teško padalo. A ispred mene tri brata: Žarko, Raja i Velja. Gledam u njih, hoću da budem kao oni, da što pre porastem. Odem tako jednom u komšiluk, pitaju me koga još imam i ja izrecitujem: Žarko, Velja, Raja, Paja! I tako uvek kad me pitaju".

"Najstariji brat, Žarko, '31 godište, bio je među osnivačima fudbalskog kluba u selu. Centarfalf, dobar igrač, kapiten. Po potrebi i golman. Dobar golman. Maltene sve i svja u Poletu. On je puno uticao i na formiranje kluba i na to da ja zavolim loptu. Uz njega sam počeo da igram. Sećam se, Žarko je kao najstariji, bio zadužen da nosi fudbal kući posle treninga i utakmica. Da ga čuva. Jedna jedina lopta... I sad, možete misliti radost dečaka od pet-šest godina koji kod kuće ima pravu fudbalsku loptu. Nisam se odvajao od nje. Noću mi je bila pored jastuka".

Kako je došlo do selidbe u Beograd?

"Ispalo je da sam imao puno sreće. Jer trebalo je da idem na više škole u Odžake. Još četiri razreda, ono što sad zovu srednja škola. Ispostavi se, međutim, da te godine kad je trebalo da upišem, ukinu te više razrede. Tako sam ustvari došao u Beograd. Kumove smo imali u Zemunu, to je bila veza za moj dolazak. Pomogli su da se upišem u Trgovačku školu. To je ona cincarska Palata Kiki, ugao Cetinjske i Hilandarske. Bio sam smešten u domu, tu u istoj zgradi, u centru grada. Ulaz u školu bio je iz Cetinjske, a u dom iz Hilandarske".

I kako u tom času izgleda Beograd u očima jednog 15-godišnjaka?

“Beograd sam gledao na slikama i u filmovima. Tako sam ga i upoznavao. Najednostavnije rečeno - divio sam mu se".

Gde su deca igrala fudbal tih godina u prestonici?

“Mi smo imali školski teren. Tu smo provodili dosta vremena. A ja sam ozbiljnije počeo da treniram u Novom Beogradu. Tako se baš zvao klub. Čim se pređe železnički most, odmah sa desne strane. Kod Starog sajmišta. Tu je bila i velika, stara beogradska plaža. Visili smo tamo redovno. Mada, prva sećanja mi nisu sjajna. Mislim da je to bilo prvi put kad sam sa dvojicom drugara iz doma krenuo na kupanje... Sa mosta smo videli kako se čovek davi. Trčali, vikali, trčali, vikali... Nije vredelo. Niti smo mi stigli da mu pomognemo, niti su ljudi sa plaže stigli da reaguju na vreme. Udavio se. To je, inače, bilo božanstveno igralište. Odigraš fudbal, pa na kupanje, stotinak metara dalje. Odigrao sam prvu sezonu u tom klubu dobro. Stave me na levo krilo, ja dešnjak, ali dobro se snađem".

Prvi vas je zapazio Radnički...

“Svi su mene zapazili, igrao sam za školu. Ali da, išao sam često i da gledam Radnički, tamo na Viline vode. Francuskom nizbrdo pa sve do Dunavske. Tad su oni bili mnogi dobri, vicešampioni. Tu, na tom stadionu su me videli jednom prilikom. Nekakav turnir škola je bio. Direktor kluba mi prišao i kaže: Nemamo desno krilo, dobro bi nam došao".

Kako se to završilo?

“Ništa nije bilo. Ja u tom trenutku sanjam samo o Zvezdi. Bio sam zvezdaš od malena. Takvo je bilo opredeljenje u našoj kući. Moje društvo se uglavnom delilo na Mitića i Bobeka. Kome je bio miliji Rajko, navijao je za Zvezdu. Ko je više voleo Štefa – bio je je partizanovac. Tako je bilo i u školi. Ali mi smo sve utakmice po Beogradu išli da gledamo. I Zvezdu i Partizan i Radnički i OFK Beograd. Bila je u jednom trenutku i Vojvodina u priči, javili su se, znali da sam iz Karavukova, gledali na mene kao na njihovog. Zakasnili su. Već sam bio potpisao za OFK Beograd".

Zanimljiva je jedna epizoda sa hrvatskog primorja. To je bilo pre nego što ćete otići u Ofku...

“Da... Kad već pričamo o tome gde sam sve mogao da završim... Sa drugarima iz Trgovačke škole proveo sam jedno leto u Makarskoj. I sad, kad se ne kupamo, mi udri po lopti. Zezanje obično, žongliranje, ti meni, ja tebi. Tu, na ulici, vidi me je jedan stariji Dalmoš i pita gde igram. Ja mu kažem - nigde. Ne pominjem Novi Beograd, nego mu ispričam kako razmišljam još gde ću i šta ću. A on: Ća ima da razmišljaš, jebate bog, Ajduka imaš ovdje. Ajde da te vodim u Ajduka! Ma kakvi, ja sebe zamišljam u crveno-belom i čekam da neko iz Zvezde dođe po mene”.

Iz Zvezde nisu došli, ali zato ste vi otišli na probu. Kako ste se odlučili za taj korak?

“Počeli su bili veliki pritisci u školi. Jedni viču idi u Zvezdu, drugi - 'ajde u Partizan. I hteo sam to da rešim. Da prelomim konačno".

Uslediće prvo ozbiljno razočarenje u životu. Sećate se dobro tog dana?

“Kako da ne. Žarko Nedeljković, trener mlađih kategorija u Crvenoj zvezdi, bio je specifičan čovek. Umesto vode pio je vino. Po ceo dan. Pa onda preseče konjakom. Imao je svoj sto u kafani na uglu Đure Salaja i Bulevara. Tu niko nije smeo da sedne. Dođem ja na trening i krene: pimplovanje, sve ono po redu kako ide. Kaže on: mali, sve odlično radiš. Imaš tehniku, imaš udarac, osećaj dobar... Vidi, ovde je konkurencija velilka. Bolje da odeš negde da igraš, pa da se vidimo dogodine. I tu se raziđemo. Nije me prepoznao. Teško mi je bilo da ponovo sa njim razgovaram".

Đorđe Vujadinović

Kako ste završili u OFK Beogradu?

"Bio sam druga godina Trgovačke škole. Paralelno sam učio i radio u jednoj trgovini. Jednog dana šef me pustio ranije. I ja čitam u novinama, ovako stoji: selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije Đorđe Vujadinović ove nedelje saopštava spisak igrača koji će na pripreme. Išlo se na Palić, ako se dobro sećam... Otišao da gledam trening OFK Beograda. Vujadinović trener omladinaca. Stari, šljakasti teren u Đure Đakovića. Gledam naslonjen na ogradu... Tu do mene klinac neki. I nema nikog više. Kad, u jednom momentu, pita taj dečak mene: Pajo, otkud ti ovde? Dolaziš u OFK Beograd? Ne znam ja njega, ali mali me očito zapazio na nekom od onih školskih turnira, pretpostavim tad. Ma jok, posle mi priča, ima rođaka što igra u Novom Beogradu. I objasni kad me je prvi put video. Kad, ni pet ni šest, preskoči on ogradu i ode do Đokice da ga pita je l' bi mogao da me pogleda. I ovaj pristane. Nije problem, kaže. Neka se skine. Žao mi je što tog dečaka nikada više nisam video. Ne znam ni kako se zove. Imao je 12, 13 godina. Mnogo mi je krivo što se više nismo sreli. U svakom slučaju, uvede mene dečkić u svlačionicu, predstavi me, kaže ovo je Paja Samardžić, Đokica rekao da mu date opremu, hoće da ga vidi. A Đokica veliki majstor fudbala bio. Sve vidi u sekundi. Posle treninga ostavi me sa strane i kaže ovako: Uh... Što, bre, samo dva dana ranije nisi doš'o! Spisak poslat, sve gotovo, ne može da se ispravi... Ali kaže, nema veze. Ostaješ kod nas, treniraš s drugim timom dok se ne vratim s priprema. Tako je i bilo. To je bio moj ulazak u OFK Beograd".

Po gradu je vrlo brzo počelo da se priča o vama, iako u tom času imate jedva 17 godina.

"To je sve Đokica smišljeno uradio. Znate kako je bilo ranije, fudbalski radnici imali su svoje kafane. Znalo se ko gde sedi. On je uglavnom odlazio u Manjež. Tu je bilo veliko društvo starih 'bskovaca'. I on ti tamo pusti buvu posle nekoliko dana. Kaže, doveo sam najboljeg mladog igrača u Jugoslaviji! Ni manje ni više. To se tako brzo raščulo po gradu da su mene ovi moji iz škole počeli da saleću, prepričavaju mi šta se priča, kako me svi hoće, kako se otimaju... Te da ću ovamo, pa onamo, Zvezda, Partizan, svi redom".

Vi, ipak, od tog časa razmišljate samo o OFK Beogradu?

“Da, da, da... Sve sam se bio dogovorio sa Vujadinovićem. Za mene više nije bilo dileme gde ću. Nedugo potom su me registrovali”.

PREMOTAVANJE: Slavni dani Stare Karaburme... O fudbalskoj romantici pričala je cela Evropa! (VIDEO)

Kako s ove ogromne distance gledate na sebe kao igrača? Kako je u ono vreme igrao najbolji mladi fudbaler Jugoslavije?

“Da budem malo neskroman – igrao sam vrhunski fudbal! Brzina, tehnika, snaga. U sva tri elementa bio sam dobar. Imao ono što se tražilo u Evropi. Kod nas se igralo dosta sporije. Voleo sam lažnjak, da zalomim, da onaj što me čuva dobro nažulja dupe".

Oni što pamte vaše igre najčešće ističu sjajan centaršut...

“Ima ona anegdota... Sava Antić još igrao, bio kapiten... Ulazimo u svlačionicu na poluvremenu neke utakmice, a Sava imao štos: priđe sa krpom i čisti čelo Santraču ili Skoblaru, zavisno koga pogodim. To je bilo na konto tih lopti koje sam slao sa boka. Santrač? To lukavstvo koje je on imao u deset metara - to je bilo čudesno. Kako se izvlačio, menjao pravac, pa sprint na prvu stativu. Sve prepozna šta ću da uradim".

Koliko vam je trebalo da dođete do prvog tima?

"Manje od godinu dana. Đokica Vujadinović je odmah počeo sa mnom da radi specijalne treninge. Video je da mogu u prvim tim i počeo da me sprema čim sam došao. Zahvaljujući njemu naučio sam da centriram u punom trku, da šutiram iz punog trka. On je i dalje bio dovoljno mlad da je sve mogao da nam demonstrira. To je za trenera mnogo važno”.

U svoje najslavnije dane OFK Beograd je igrao najatraktiviji fudbal u Jugoslaviji. Osvojio dva Kupa maršala Tita i bio vicešampion. U godini kad je Partizan išao do finala Kupa šampiona (1966), najspektakularniju utakmicu na JNA odigrali su Romantičari. Bila je to ona rapsodija protiv zagrebačkog Dinama u finalu Kupa i trijumf od 6:2. Po dva gola Samardžić, Skoblar i Santrač. Postigli ste šesti gol tako što ste krenuli sa centra, sve pretrčali, obišli golmana i pogodili. Da li je to vaša najbolja utakmica?

“Mislim da nije. Najbolji sam bio protiv pariskog Rasinga u jednoj prijateljskoj. Dobili smo 8:2. Kasnije se pričalo da sam namestio svih osam golova. Nije tačno, namestio sam šest. I izlazio sam ispred golmana makar pet puta. Te stativa, te mi odbrani... Bio sam malo nonšalantan. Za Rasing je tada igrao Miloš Milutinović, tako je i došlo do te utakmice na stadionu Partizana. On ih je doveo. Posle smo imali banket u Palasu. Oni se ljudi čude kako sam odigrao, raspituju se, ko sam, šta sam. A meni se baš igralo, sve mi išlo od ruke. Sa tribina se stalno čulo: daj Paji, daj Paji! Toliko im je bilo zabavno. Posle išla priča da su igraču koji me je čuvao sve po spisku. Lagadek se zvao taj bek, sećam se dobro”...

Igrao je Ofka tokom šezdesetih sa evropskim velikanima Bajernom, Juventusom, Napolijem... I pobeđivao ih. U sezoni 1962/63 dogurao do polufinala Kupa pobednika kupova. Ta sećanja ne blede.

“Dva kupa, vicešampioni, Evropa... Pobede protiv velikih ekipa. Zvezda je nama uzela prvenstvo za dva-tri boda, ma za dlaku. Štaviše, sudije su svoje odradile. Mada, Zvezda jeste bila najjača u ono vreme. To ne sporim. Ali i mi smo bili strašan tim. Skloblar i ja najbolji status, prve zvezde ekipe. Među našim navijačima uvek je bilo: Paja ili Joška. On levo krilo, ja desno. Između nas pokojni Santrač. Možeš da zamisliš taj napad! Pa onda Gugleta desna polutka, Banović leva. Strašna petorka. Niko da nas zadrži. Svima od dva do pet komada. Zbog takvog statusa meni se nikad nije išlo iz Beograda. A nije da nije bilo ponuda, pogotovo kad sam počeo da igram za prvi tim"...

Imali ste otvorene ponude?

"Toga je uvek bilo. Počevši od '61, gde god smo igrali. Međutim, znate kako je bilo u ono vreme s uslovima, godinama – čisti idiotizam. Idiotizam svoje vrste! Ja sam se nosio nekom mišlju oko inostranstva, imao sam neke dobre poznanike napolju... Pitao sam pravnike, probao da se informišem: kako to bilo ko ima pravo da zabrani nekome da ide iz zemlje?! Svi mogu, bilo ko može da ode da radi u inostranstvo, samo fudbaleri ne mogu. Ruku na srce, nisam bio rešen da idem po svaku cenu. Majka je i dalje bila živa, tamo u Karavukovu. Ispitivao sam mogućnosti. Naravno, da sam otišao, to bi bilo neregularno, morao bih da pauziram".

Kažete kako su vas u Evropi cenili, vaš stil igre, fizičke predispozicije...

"Jesu, to nije bilo sporno. Oseti se to. Video sam kako me gledaju, kakav respekt imaju prema meni. Ono kad vidiš strah u očima protivnika. Kao da govore: ovaj nama treba. Namiriše igrač to. A i neki su otvoreno govorili da me žele. Roma, Marselj, Bajern Minhen. Sa Napolijem smo igrali u Marselju majstoricu četvrtfinala Kupa kupova. Ljudi iz Olimpika su gledali utakmicu, smatrali da je sve gotovo, da sam njihov. Ispostavilo se da nisu bili dobro obavešteni o pravilima našeg Saveza".

Ne žalite?

“Kasnije, kad čovek razmišlja o propuštenim šansama, na pamet padaju razne misli. Prosto, dok sam još bio nepoznat, omladinac, mogao sam da odem da usavršavam nemački jezik, je l' tako? Odem da učim jezik, usput potpišem za Ajntraht Frankfurt, recimo, i gotova priča. Ali ne usudim se. Strah? Nije, ne bih rekao. Kažem, majka".

Prvo veliko razočaranje predstavljala je ta neuspela proba u Zvezdi, drugo je bilo neodlazak na Mundijal u Čileu...

"Ekspanzija OFK Beograda kreće negde 1961. Iste godine meni je učinjena velika nepravda. Neko je uredio u Fudbalskom savezu da me izbrišu sa šireg spiska kandidata za Svetsko prvenstvo”.

Jednom prilikom rekli ste da se radi o nečijoj osveti?

“Ubeđen sam da je tako, iako nikom ništa nažao nisam učinio. Makar ne mogu da se setim"...

Koliko je bilo teško preboleti?

"Uh, to ne mogu da ti opišem. Mnogo mi je teško palo. Očekivao sam da idem 1.000 posto. Sve što mogu da kažem jeste da bi pravi trener, ozbiljan stručnjak, izbacio sa tog spiska najmanje tri-četiri igrača i poveo neka druga tri-četiri. Neću o imenima. Bilo - prošlo".

Kako je i kada došlo do prvih kontakata sa Crvenom zvezdom?

"Vidi, oni mene nikad nisu direktno zvali, da dođem u klub na pregovore. Niti su zvali nekog u Ofki. Uvek neke poruke, uvek preko nekih posrednika... Svi se mi znamo godinama, viđamo se na stadionima. Predsednik kluba, direktor, bilo ko... Da su pozvali i da smo seli, razgovarali u četiri oka, dogovorili bismo se. A ne da se blamiramo. Svi su to očekivali. Ja zvezdaš, ofirao se odavno... Hoću u Zvezdu, svi to znaju. Na kraju krajeva, ta desna strana u Zvezdi bolna, desno krilo je ono što im je trebalo tih godina. Zamisli, Džaja levo, ja desno, u sredini Vojin Lazarević. Pa gađali bismo ga u trepavicu".

Dakle, ko vas je kontaktirao?

"Miljan Miljanić me zove i kaže da hoće da razgovaraju sa mnom. Zakažu mesto, vreme... Madera je bila u pitanju. A prethodno sve dogovoreno sa Krcunom. Krcun u to vreme predsednik Izvršnog veća. Održao vakelu u klubu i rekao im da hoće Paju Samardžića u Zvezdi. Ja dolazim, ulazim u kafanu, u jednom ćošku, za stolom, sede Krcun i Miljanić. U tom momentu ja imam ugovor sa OFK Beogradom koji mi ističe '63 ili '64, nisam siguran. Čulo se da će do tog sastanka da dođe, čuli i ovi moji u Ofki, i hoće da potpišemo novi ugovor. Ali za sića lovu. Pazi ti to! Gluposti. Ja već afirmisan igrač, jedan od najboljih u zemlji. I sad ja vagam, čekam da vidim ko će šta zvanično da ponudi”...

Kakav je bio osećaj pregovarati sa Krcunom? Radi se o jednoj od najmoćnijih ličnosti u zemlji. Znali ste dobro sa kim ste u društvu?

“Kako ne, pratio sam politiku, znao Krcuna, i ko je i šta je i kakav je. Bilo je nezgodno samo doći u situaciju da se sediš sa takvim čovekom za stolom, a zamisli još da pregovaraš, da neke uslove postavljaš”.

Džajić i Miljanić

Kako je tekao razgovor?

"Oni su imali svoj stav, ja svoj. Rekao sam – ja hoću. Pomenem okvirno neke uslove, oni samo ponavljaju: lako ćemo za to. Tog dana ništa nije dogovoreno. Napravljen je samo taj prvi kontakt. E sad, tu su napravili jednu kardinalnu grešku. Sledeći potez - poslali Miljana da sa mnom pregovara oko detalja ugovora. To je sad drugi sastanak... Nismo hteli u kafanu, već se raščulo o našim pregovorima, grad bruji. Tako rešimo da šetamo Tašmajdanom. Međutim, on tu mene počne da zavodi nekom pričom. Veliča Zvezdu, priča mi o jednom igraču, drugom, trećem, o ambicijama. Sve nešto izokola. Kao da sam neki klinac. Odugovlači, nikako da pređe na stvar. I ja mu kažem: Miljane, moramo da budemo malo konkretniji. Ajde da pričamo o uslovima. Koliko godina? Koliko para? Da vidimo je l' Zvezda to može ili ne može. Ako ne može – nikom ništa. Idemo svako na svoju stranu. A on će: Ih, bre, Pajo, pa ne možeš tako. Dolaziš u Zvezdu, imaćeš sve što poželiš. U redu, sve je to lepo, ali da čujem šta je to sve. I onda mu kažem: Je l' može ovako, da ja vama kažem pod kojim uslovima hoću. On opet izokola: ne moraš to da mi pričaš, sve se to zna. Sve je obezbeđeno. Samo moraš malo da budeš strpljiv. Tad je sve počelo da mi liči na blef".

Ipak, izneli ste svoje zahteve, kakvi su bili?

“Najpre stan, trosoban. Imam familiju, planiram decu. Nikad ništa nisam zabrljao, nikog prevario. Pošten sam, hoću da i vi budete pošteni i iskreni prema meni. Tako sam otprilike nastupio. Do novca ni tom prilikom nismo stigli”.

Bila je tu još jedna šetnja sa Miljanom po Tašu...

"Jeste, međutim on opet nešto muti i muti i muti. Vidim ja da hoće da me izmuvaju. Sve u svemu, mislili su da me 'reše' s nekom malom parom, 20-30 hiljada. Tad sam definitivno rekao: Miljane, to ne dolazi u obzir. Meni je žao, imam svoje uslove koje sam vam rekao. Profesionalac sam, od ovoga živim. Tako se sve to loše završilo. Razišli smo se".

Posle toga su definitivno digli ruke?

“Nisu odmah. Slali su i Šekija da me ubeđuje. Šetali smo po Knez Mihailovoj, a za nama ide čopor klinaca. Sve zbog njega, naravno. Hteli su valjda da me impresioniraju na taj način, da mi pokažu šta znači biti igrač Crvene zvezde. Ništa ni od toga nije bilo”.

OFK Beograd šezdesetih nije imao samo sjajan tim, nego i veoma moćnu upravu, na čelu sa Životijem - Srbom Savićem. U pitanju je nekadašnji Republički sekretar za unutrašnje poslove, ekvivalent današnjem ministru policije. Ni Zvezdinim ni Partizanovim moćnicima nije bilo svejedno da se petljaju sa ljudima takvog kalibra.

“To je tačno. Iz Ofke se nije odlazilo u Zvezdu i Partizan. Srba je bio možda čak egal sa Krcunom. Nekada glavni šef Udbe za Beograd. Znate šta je jednom rekao Aca Obradović kad su ga pitali šta misli o tome da u Zvezdu dovede mene i Skoblara? Kazao je: ne, ja bih najradije, ako bih mogao da biram, u Zvezdu doveo Srbu Savića. To valjda najbolje govori koliko je taj čovek bio moćan”.

Do direktnog sastanka Krcuna i Savića nikada nije došlo?

“Nikada, koliko ja znam to se nije dogodilo”.

Pošto je propao transfer u Crvenu zvezdu, produžili ste ugovor sa OFK Beogradom. Savić je znao za vaše pregovore? Nije zamerio?

"Čuo je on sve te priče, normalno. Znao ceo grad, gde neće prvi policajac Srbije. Tad, kad je već propala stvar između mene i Zvezde, Srba kaže Lišaninu, sekretaru, da me zove na sastanak. Kaže mu da zaključa kancelariju. Nema niko da uđe, niko da izađe, dok se dogovorimo. I krene on: Pajo, sve mi je poznato, sve znam. Kako ćemo? Hoćeš ti kažeš svoje uslove, ili da ti ja kažem naše? Ja rek'o, kako vi kažete... Pa ti on krene: Znamo mi koliko vredi svaki naš igrač. Od prvog do 16. Odma' da znaš, tebe u državi malo koji klub može da plati. Tu ja vidim da će on da gađe neku veliku sumu. Čika Srbo, ja sam za to da se dogovorimo. Da li danas, ili sutra... A on: Ja znam sve šta tebi treba. Za prvi ugovor nisi dobio ni dinar. To ćemo da ispravimo. Koja bi suma tebe zadovoljila? Sad, ja izbegavam direktan odgovor, ali mu kažem: mislim da bi to trebalo da bude nešto posebno, nešto što nema svaki drugi igrač u našoj ligi. Jer mislim da bih imao mesto u prvoj postavi maltene bilo kog kluba u Evropi. I on kaže: slažem se potpuno"!

Šeki na Karaburmi

Deluje da ste se lako dogovorili?

"Jesmo. I to je zaista malo koji klub u državi mogao da plati. Dobio sam 10.000.000 dinara samo za potpis, premije tolike i tolike, tri puta veće nego do sada, plata redovna i umesto garsonjere, koju sam koristio do tada, u trajno vlasništvo četvorosoban stan. Za deo tog novca od potpisa posle sam kupio 'opel kadet', jedan od luksuznijih automobila u ono vreme. Srđa Čebinac otišao do Ljubljane da mi ga dotera, jer sam ja tek polagao vožnju. Koštao me je oko 3.500.000. Sve drugo mi ostalo. Mogao sam još dva automobila da uzmem. A plata ide, premije idu. Ma mogao sam i jaguara da imam, al' drugačije vreme bilo, pazilo se šta će ljudi da kažu. Nepristojno bi bilo. Ipak je kod nas fudbal bio poluprofesionalan"...

Novim ugovorom postali ste jedan od najplaćenijih fudbalera u zemlji. Ne krijete da ste zarađivali više od Šekularca, recimo. I taj 'detalj' govori o moći OFK Beograda tih godina.

“Sećam se, Šeki u to vreme vozio neku staru 'bubu', lupa s njom po Beogradu. Zezam ga ja: Ti, veliki Šekularac, voziš taj krš. On se kao ljuti: A ti voziš bolji? Rek'o, čekaj samo još koji dan, videćeš. A ja tad čekam da mi stigne 'opel' iz Slovenije. Šalili smo se stalno... Šekija su zajebali u Zvezdi. Znaš zašto? Znali su mu sve slabe tačke. Aca Obradović je sve to znao. Evo ti, recimo, ja u džepu 3.000 dolara, Šeki 1.000. On vredi više, to nije sporno, nego nije umeo da se izbori. Kako sam ja uspeo? Pa trgovina! Učio sam trgovinu".

Da li je istina da je ishod Brionskog plenuma i pad Leke Rankovića, odnosno jednog od njegovih najbližih saradnika – Srbe Savića, uticao na budućnost kluba i u kojoj meri?

“Istina je, tu se sve završava. To je početak kraja velikog OFK Beograda”.

Bili ste svesni toga još tada?

“Osetilo se to. Osetili smo mi igrači, navijači, svi... Ljudi iz uprave dali su nam odrešene ruke, mogli smo da idemo. Samo su nas zamolili da ne idemo u Zvezdu i Partizan”.

Napraviće Ofka još nekoliko dobrih plasmana narednih godina, međutim nakon te sudbonosne 1966. i sednice u hotelu Istra na Brionima, više neće osvojiti nijedan trofej. Niti će biti ozbiljna pretnja Zvezdi, Partizanu, Hajduku, Dinamu. Iz godine u godinu tim će bivati sve skromniji, a klub kao klub i organizaciono i u svakom drugom smislu slabiji.

Beogradski Radnički doživeće još težu sudbinu (srozavanje do Beogradske zone), pošto je Tito na istom sastanku prstom upro i na Svetislava Ćeću Stefanovića, prvog čoveka tog kluba i Saveznog sekretara za unutrašnje poslove.

(Detaljnije o tome kako je 'afera prisluškivanje' uticala na OFK Beograd i Radnički nekom drugom prilikom.)

Mešanja politike u sport bilo je, dakle, oduvek...

“Da, sa tim bih mogao da se ložim. Razlika u odnosu na današnje vreme je možda u tome što su to nekada bili daleko ozbiljniji ljudi. Jeste bilo drugo vreme, komunističko, limitirano po mnogo čemu, pa ipak, znale su se neke stvari. Političar nije uticao na stručnjaka. Da neko Kiki Popoviću govori šta i kako treba da radi – pa to je bilo nezamislivo. Danas se ljudi bave nekim stvarima u koje se ne razumeju".

Brionski plenum dogodio se u leto '66, vi ste samo nekoliko meseci kasnije, u zimu '67, napustili OFK Beograd i Jugoslaviju. Završili ste u Tventeu, u Holandiji. Kako?

“Imao sam jednog mendažera hohštaplera. Naš čovek, išao zajedno u školu sa mojim bratom Žarkom, u Odžacima. On bio iz Miletića. Bolje bi mi bilo da ga nikada u životu nisam sreo. Čak me je prevario za neki novac. U svakom slučaju, preko njega sam otišao u Tvente”.

Zanimljivo da ste potpisali samo na šest meseci...

“Nisam želeo na duže. Bio sam ubeđen da mogu u bolji klub. Ispalo kako je ispalo, Tvente, u redu, ali dolazi jun mesec, leto – hoću ja da biram klub. Onda je tu bila izbila velika frka. Meni istekao ugovor, hoću da idem, oni mi ne daju. Ludi ljudi, veruj mi! Predsednik Tventea i cela njegova svita uskaču u automobile i jurcaju po Enšedeu, traže me. Neko im rekao da me je video i da su me odvezli u pravcu Hengela. Kretenizam neviđeni! Hoće na silu da me zadrže! Potpuno blesavi ljudi! Da se događa kod nas, pa 'ajde, ali u Evropi"...

Kako se sve završilo?

"To je bila filmska trka po gradu. Ja krenuo ka železničkoj stanici i ostavim automobil u jednom ćorsokaku. Spustim kapu na glavu i trk. Doslovno sam bežao iz grada. Ja u tom času već imam dogovor sa Fajenordom, a oni pokušavaju da me spreče da odem iz grada. Nekako se izvučem, na jedvite jade do Utrehta uz pomoć jataka, pa posle dalje, vozom do Roterdama".

Manje je poznato da je opcija tog leta bio i Ajaks.

“E to mi je mnogo krivo, što mi je sve nekako izmicalo u minut do 12. Jeste, pre nego što sam otišao u Roterdam javlja mi se Velibor Vasović. I kaže: Pajo, ovi moji te hoće. Zapeli da te dovedem kako znam i umem. Ja rek'o: Vaske, malo kasniš, već imam zakazan sastanak sa ovima iz Fajenorda. Ne znam šta ti kažem... I sad vrlo nezgodna, neprijatna situacija. Moram brzo da odlučim. Sve se to događa pre one jurnjave po gradu. Vaske došao kod mene u Enšede sa sve ženom i detetom. Kao u goste. To je dva, dva i po sata vožnje od Amsterdama... Vaske divan čovek, znamo se iz Beograda... Kaže: Pajo, predsednik me naterao – idi i dovedi ga! Ništa telefon, ništa najava. Bani kod njega i za ruku. Hoću da dođe u Ajaks! Ja ćutim. Tvrdim pazar. Čekam da vidim ko će više da ponudi. Ne interesuje mene u tom momentu dres, nego lova. Mada, u momentu sam razmišljao kako bi mi bolje bilo u Ajaksu. Tamo je Pit Kajzer bio levo krilo, Šak Svart desno. A Svart već pri kraju, stariji od mene dosta, izgubio brzinu. Nije to to to. Dobru su ideju oni imali, da uskočim umesto Svarta. A ekipa šta da ti pričam! Da se smrzneš. Tu Krojf, Grot, Pronk, u prvi tim guraju Arija Hana, dovode Neskensa... Ja uvek dobro igrao protiv njih. I prtiv njih i protiv Fajenorda. Sve se to lako vidi, nema foliranja"...

Na kraju ipak Fajenord?

“Ne krijem, jednostavno, više su mi dali. Bolja finansijska ponuda. Bile su to lepe pare... Da li žalim? Ma ne, nema tu šta da se žali. Sjajan tim, velika tradicija, stadion, navijači. Pola reprezentacije Holandije igralo je u tom Fajenordu".

Pomenuli ste to izmicanje u minut do 12... Za malo vam je izmakla i titula prvaka Evrope. Vi ste otišli '69, Fajenord uzeo Kup šampiona '70.

“Tako se namestilo... Pa posle i Sent Etjen. Samo neku godinu nakon što sam otišao igrali su finale Kupa šampiona”.

Fajenord holandski velikan, Sent Etjen francuski. I sa jednima i drugima dupla kruna. Status ozbiljne evropske marke. I onda potpuno neočekivano - kraj u 30. godini. Zbog čega?

"Povrede su me omele, imao sam problem s oba kolena. Nisam mogao da igram punom parom i rešio sam da se povučem”.

Kun Mulejn, Vim Jansen, Ove Kindval, Rinus Israel, Erv Reveli, Roberrt Erben... Samo su neka od slavnih imena s kojima ste igrali. Ko je vama ostao u najlepšem sećanju?

“Salif Keita! Kakav je to razarač bio. Momčina iz Malija, dug korak, brzina, najbolji igrač Afrike u ono vreme. Šou smo pravili nas dvojica u Sent Etjenu. Obožavao me, baš smo se dobro slagali. On povede akciju sa centra, meni na desnu stranu, ja dribling, dva, dižem njemu na tacnu, on volej – gol. Koliko smo samo puta to ponovili. Mnogo smo se dobro razumeli. Kao da je neko crtao po terenu. Puno godina kasnije zvao me je da budem selektor Malija".

Imali ste sreću da vas trenira jedan od najvećih trenera svih vremena – Alber Batu. Utisci o njemu?

“Trenerčina! Vodio Rejmona Kopu u Remsu. Inovator, vrhunski stručnjak”.

Niste imali želju da se okušate kao trener?

“Bile su neke ideje da probam u inostranstvu, izazovno bi bilo raditi u tako velikim klubovima kao što su Fajenord ili Sent Etjen. Supruga nije bila za to. Vratili smo se kući, u Beograd".

Kad smo več kod trenerskog posla, ko je po vama najveći trener sa prostora bivše SFRJ?

"Najveći stručnjak u Jugoslaviji bio je Kika Popović. Imao je koncept. Sportski sektor u OFK Beogradu on je vodio".

A idoli? Imali ste ih?

“Kad sam dolazio u Beograd moji su mi dali dovoljno para da sam mogao dosta dugo da idem na utakmice. Sve sam gledao. Ne mogu da kažem da mi je bio idol, ali veliki igrač, igračina strašnih mogućnost – Milan Galić. Prodornost, brzina, okretnost, skok. Strahovito. Miloš Milutinović takođe je bio velikan. Jedinstveni majstor”.

Ko je po vama najbolji igrač Jugoslavije svih vremena?

“Kada se govori o toj temi mislim da najbolji odgovor leži u rezultatima, u uspesima koje su kandidati napravili u inostranstvu".

Mnogi će reći da je to Dragan Džajić...

“Sa svim što je pokazivao može da se kaže da je bio dobar igrač. Ali imali smo i druge, bolje. Kako se te stvari najbolje procenjuju? Već sam rekao. Pogledaj kad je došlo vreme da se ide u inostranstvo, pogledaj ko je gde igrao. To ti je najbolji pokazatelj. Ima tu do svega pomalo. Do novinara, ovih, onih, ali suština je – Zvezda. Moćan klub. Najveći. Neko će reći da je Šekularac zaslužio puno više. U redu, možda jeste. Onda razmisliš, čekaj, pa možda i nije. On, recimo, nije prošao u Nemačkoj. Mali klub, Karlsrue. A ovde publika urla 'Zvezda, Zvezda' i Šeki bog. Posle njega isto tako Džaja. Ta naša liga nije realno oslikavala vrednosti igrača, to je moje mišljenje".

Eto šlagvorta: da li je po vama jugoslovenska Prva liga u nekom trenutku zaista bila peta-šesta u Evropi, kako su neki skloni da tvrde 'umirući' u nostalgiji?

"Mnogo je vremena prošlo, nije lako to reći sa ove distance. Pritom, u ono vreme nismo imali sve informacije dostupne kao danas".

Da preformulišemo – gde je bilo lakše predriblati beka, u Jugi ili u Holandiji? U Jugi ili Francuskoj?

“To moram da ti priznam - najlakše je bilo u Jugoslaviji. Ipak je ovde bilo laganije igrati. Tamo, zna se – ako ti dres nije gola voda, pozivaju te na odgovornost. Ko daje pare taj ima i pravo da se tako ponaša. Nema milosti. To je i najveća razlika između fudbala kod nas i u inostranstvu. Sad je ta razlika još osetnija”.

Neostvarene želje?

"Što nisam otišao u Zvezdu - to pod broj jedan. I što nisam mogao da igram do 40. godine. Terao bih ja kao moj prijatelj Srđa Čebinac, do 50. Ali kolena slaba, operisana. Morao sam da završim. Žalim i što nisam u Jugoslaviji uspeo da budem prvak, što nisam igrao Kup šampiona sa OFK Beogradom. Eto, bio je makar taj Kup kupova"...

Ima li prostora možda i za neko kajanje?

"Ne, ne bih menjao ništa drastično u životu".