Iz Alvesovog pera: Obećavam, barem jednom ću zatvoriti usta, neće biti reči koje izlaze iz mene, samo ću plakati

Vreme čitanja: 5min | pon. 14.05.18. | 19:37

Iskrena i duboka ispovest Danija Alvesa (za Theplayerstribune), koji će zbog povrede propustiti Svetsko prvenstvo. Pročitajte i uživajte…

Kada sam osetio bol u kolenu, moja duša je napustila telo. Znao sam od momenta kada sam udario u zemlju da neću biti u avionu za Rusiju i igrati na Svetskom prvenstvu.

U svlačionici su mi doktori PSŽ-a rekli da moramo da sačekamo do ujutru kako bismo odradili testove, ali sam u srcu znao da je gotovo. Svi su ušli slaveći trofej u Kupu, a ja nisam želeo da pokažem nikakvu negativnu emociju u blizini saigrača. Ako znate Danija Alvesa onda znate da je on uvek srećan mamo..., tako da sam se smejao i trudio se da se zabavim. Ali svi su u mojim očima mogli da vide da je nešto pogrešno.

Izabrane vesti

Samo sam jednom plakao, kada sam bio sam. I da vam kažem nešto - ne želim da bilo ko plače zbog mene. Ne želim da bilo kome bude žao zbog mene. Živeo sam svoje snove. Dani Alves ne ide na Svetsko prvenstvo, ali je i dalje jedan srećan (psovka)...

Gledaću Brazil isto kao što sam to radio kada sam bio dete na farmi. Samo će moj TV ovoga puta biti ozbiljno veći ovoga puta. Rekao sam vam ranije kako sam spavao na krevetu od betona. Rekao sam vam kako sam se budio u pet kako bih pomogao ocu da rasprši sprej na zaseve. I onda sam išao biciklom 10 kilometara do škole. Mnogi su mi rekli da su pomislili da mi je bilo teško kao detetu. Ali ne, čoveče, u poređenju s mnogima iz mog grada dobro nam je išlo.

Moj tata je prodavao povrće sa naše farme, a imao je i kafanicu sa strane sa kojom se bavio, tako da smo jedni od retkih koji su imali televizor u blizini. Bio je to stari TV iz 70-ih, gde je moj otac pravio vratolomije ne bismo li imali kanale iz daleka. Slika bi bila mrljava poput pakla, ali je radio. Osim kada je bilo oblačno - tada smo bili sj...

Otac mi je bio poput bolesnog pacijenta za fudbal. Bio je navučen. Tako da je taj mali TV bio njemu sve na svetu. To ga je činilo poput majora u gradu. Sećam se tokom Svetskog prvenstva 94´, naša kuća je bila centar sveta. Cela zemlja se ugasila na trenutak, i niko iz grada nije imao gde da gleda meč, pa su svi došli kod nas. Mislim - baš svi su došli. Kao da se moja kuća pretvorila u mini sadion. Zamislite 50 ljudi okupljenih oko malog televizora, kako galame, vrište i raduju se.

Zanimljivo je to što u Brazilu uvek možeš da čuješ kako deca odrastaju bojeći ulicu u zelenu i žutu boju, zar ne? Pa, mi smo iz Roke, to je usred ničega. Tako da nismo imali ulice da ih bojimo. Morali ste da bojite kravu ili tako nešto. Umesto toga, dosta smo se veselili. Imali smo te male plastične zastave Brazila svuda. Tako je izgledala kuća 94´.

Kada bi utakmica počela mi bismo se postavili kao da smo na terenu. U Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj vole fudbal. Ali oni su samo navijači. Oni su strastveni, ali oni gledaju. U Brazilu, ti ne gledaš samo. Mi smo igrali, razumete?

Shvatio sam razliku kada sam imao 10 godina. Gledao sam Kafua i Romarija na tom malom televizoru. Kada su oni napadali, mi smo napadali. Kada su se branili, mi bismo se branili sa njima. Prekrstimo prste, pod tenzijom smo, znojimo se, kao da igramo stvarn. Ljudi kažu da fudbal u Brazilu donosi relegiozni doživljaj. Ali to je više psihičko iskustvo. Bio bih toliko nervozan da ne mogu da sedim, tako da bih otišao po praznu kanticu za đubre. Seo bih na jednu i udarao bih u drugu kao u bubanj sa rukama. Svi su pevali.

BRAZIL U FINALU SVETSKOG PRVENSTVA - 3,25

Svetsko prvenstvo bi bilo kao nešto sa kao sa drugog sveta. Sve bi stalo. Cela zemlja je bila kao jedno, svi su zajedno proživljavali svaki momenat. U Brazilu ste svesni kojoj klasi pripadate, znate? Ali tokom Svetskog prvenstva to više odjednom nije važno. Tokom mesec dana svi obučemo dres i svi smo isti. Sećam se šta sam tada sebi rekao - hoću ovo što Romario proživljava, hoću da budem NA TV-u, da nosim taj svetlo žuti dres.

Sanjao sam do 18. godine. Kada sam stvarno nosio dres. Predstavljao sam svoju zemlju. Ali, sada na ovom Svetskom prvenstvu, moraću da napadam sa ostatkom nacije.

...

Ne smatram sebe veteranom. Kao što možete da vidite, imam duh deteta od 13 godina. Ko zna, možda kada Svetsko prvenstvo 2022. godine bude došlo možda se i tada budem borio za mesto u timu. Moje telo će imati 39, ali ću duhom imati 17.

Ispričao sam priču mojim saigračima, a sada ću je ispričati i vama...

Kada smo osvojili Ligu šampiona 2015. godine, mnogo ljudi se pitalo možemo li ponovo. Ali među igračima je postojala vera i kada smo pobedili Juventus otrčao sam do Adrijana posle zvižduka. Polgedao sam ga, pogledao je on me, i počeli smo da galamimo, ali, baš da vrištimo. Nismo znali šta da radimo.

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Gledao sam posle toga sve na televiziji i pitao sebe - šta si to radio čoveče. Izgledalo je smešno. Ali nismo mogli ništa drugp. Preplavile su nas emocije. Galamili smo - Aaaaaaaaaaaa, sra...., sra.....".

Kakav je osećaj? Osećaj kao kada si dete. Kada ne možeš da kažeš ni reč. Možeš samo da vrištiš.

Ako osvojimo Svetsko prvenstvo u Rusiji, neću vrištati. Barem jednom ću, obećavam, zatvoriti usta. Neće biti reči koje izlaze iz Danija Alvesa. Ništa neću reći. Samo ću plakati.


tagovi

Dani Alves

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara