Jedan osmeh za kraj

Dok sam u kafani Dijagnoza, čije je ime savršeno odgovaralo mom trenutnom psihičkom stanju, ispijao peto ili šesto pivo, ko će se setiti, stigla mi je SMS poruka: "Trebalo bi ti da napišeš nešto o Vidi. Ipak si bio tamo kod njega, jbg."

I taman što sam se nameračio da odgovorim kako nema šanse – jer je najkreativnije što sam pisao otkad sam uplovio u "funkcionerske" vode izveštaj nadređenima – preduhitrilo me je sećanje na događaj iz voza koji je Severnom rutom išao iz Liverpula ka Mančesteru, 10. marta 2009. godine, negde oko 23 časa po britanskom vremenu.

Ta kompozicija bila je puna navijača Liverpula iz okoline Mančestera. Opijeni pivom koje su besomučno ispijali po izlasku s Enfilda i velikom pobedom nad Real Madridom (ONOM pobedom od 4:0, kada su Džerard i Tores vadili dušu na pamuk timu u kojem su bili Kanavaro, Roben, Snajder, Raul...), ti loše istetovirani momci, uglavnom fizički radnici, glasno su uživali u za njih velikoj noći, ali se videlo da im nešto nedostaje. Maligani su im govorili da bi trebalo da se prisete dobrih starih dana, onih kada cela Engleska nije bila pokrivena sigurnosnim kamerama i kada si na svakom ćošku mogao nekog da ispesničiš ili budeš ispesničen...

Meta je bila očigledna.

Ja sam valjda jedini ćutao, gledao kroz prozor, i zadovoljan što sam prisustvovao istorijskom meču slušao onaj zarazni zvuk kretanja voza koji na Ostrvu ima "nešto" brži ritam nego na "Brzim prugama Srbije" kako je to svojevremeno zamislio Dragutin Zelenović.

"Ej, navijaš li ti za Liverpul?", – prekinuo me je u "slušanju" voza jedan od njih.

Lika mu se i ne sećam, ali opasno iritantnog naglaska hoću zauvek.

"Ne", odgovorim mu, i imajući u glavi šta bi moglo da usledi, brže-bolje nastavim:
"Ja sam novinar, iz Srbije."

"Srbija? Nemanja Vidić?"

"Da, da, ta Srbija..."

"Aaaaaaaaa", prodrao se kao da je u tom trenutku asistirao Džerardu za pobedu u finalu Lige šampiona.
"To je je.eno najjači čovek na svetu! Najjači! Ljudi, ovaj je iz Srbije!“

Da li me je samo pominjanje Vidićeve zemlje te noći spaslo od nekoliko vaspitnih, ili mojih dva metra i 100+ kila, pa su pomislili da sam jak kao Nemanja – a to je tako daleeeko od istine – nikad neću saznati. Znam samo da sam se zahvaljujući njemu vrlo dobro proveo u nastavku tog puta ka stanici Mančester Viktorija. Čak sam ih i tešio, jer su se žalili kako je Rock (eng. stena) trebalo da dođe kod njih, ali im ga je oteo mrski Junajted...

Ta konverzacija bila mi je u glavi i manje od 24 časa kasnije. Nemanja se u 4. minutu meča osmine finala s Interom zaleteo s ivice kaznenog prostora, skočio kao da će preleteti preko Ist Stenda i u mrežu Žulija Cezara zakucao loptu koju mu je iz kornera poslao Rajan Gigs. Stretford End je počeo, a ceo stadion (75.000 ljudi na Teatru snova, u 2.000 kilometara od Srbije dalekom Mančesteru, ej!) nastavilo: "Nemanja, oh, oh, oh! Nemanja, oh, oh, oh! He comes from Serbia, he'll fuckin murder ya!"

Ta jeza na pominjanje Srbije na "svetoj travi" Old Traforda, uz iskazivanje "rispekta" od navijača Liverpula prethodne večeri, prošla je kroz mene, od glave do pete,  tada i, mislio sam, više nikada. Ali prevario sam se. Isti osećaj, valjda kao podsećanje, obuzimao me je svaki put kada bih čuo sve ono što se u srpskoj prokletoj kuhinji kuvalo o prvom čoveku s kontinenta, posle Erika Kantone, koji je oko ruke nosio kapitensku traku Mančester Junajteda.

"Vidiš, Miljane", obratio se Vidić u trening centru Karington mom kolegi koji ga poznaje iz dana kada je bio u omladincima Crvene zvezde...
"Ovde je ljudima bitno samo da daš sve od sebe. Oni dolaze na stadion, daju novac za karte, dresove, gledaju utakmice na TV-u. I od tebe traže samo da se boriš. Ako si borac, nemaš problem. Poštuju te. Jednostavno je...", pokušao je na skroman način da nam objasni svoju popularnost u svim delovima Engleske kojom smo bili impresionirani.

Ostao je nedorečen. Znao je i zna i on valjda da protiv te proklete srpske kuhinje ne može ništa. I sigurno se nikad neće boriti s njom, jer on svu svoju energiju usmerava na svoj posao. Ali mi treba da kažemo, ne zbog njega, nego zbog nas samih.

Kažu, odrodio se u toj Engleskoj. A u jednom od prvih intervjua posle potpisivanja za Mančester Junajted, na pitanje "Da li ste sada ostvarili svoj san?", rekao je: "Ne živim ja san, nego svoje ambicije i ciljeve. San sam proživeo na Marakani. Nisam kao klinac sanjao dres Mančestera ili Reala, već dres Zvezde, kapitensku traku na ruci i gol Partizanu! I sve sam to ostvario… Jedino što nisam, a o čemu sam kao klinac maštao u Užicu, bilo je da posle pogotka protiv crno-belih otrčim na severnu tribinu i – ne vratim se na teren. Ali da ponovim, Zvezda je san, a Mančester je dokazivanje, profesionalizam…"

Kažu, nema emocije? Ko? Čovek koji je sve uspehe posvetio tragično preminulom drugu iz Zvezde Vladi Dimitrijeviću, čiji je lik nosio na majici ispod dresa u derbiju kada je dao gol Partizanu i čijoj je porodici pomagao? Ili možda čovek koji je posle finala Liga kupa 2006. s Viganom svoju medalju poklonio Đuzepeu Rosiju, jer je tada mladi Italijan odigrao mnogo više minuta od njega u tom takmičenju?

Kažu, draže su mu engleska kišna jutra nego zlatiborske zore. Kome? Čoveku koji skoro pa svaki slobodan period provodi u Srbiji?

Kažu, izdao je Srbiju? Kada? U trenutku kada je jedini imao hrabrosti da uzme loptu i šutne onaj penal u Sloveniji?

Kažu, on nije dao Kežmanu da igra u reprezentaciji posle 2006. A da neko pita Kežmana zašto posle Svetskog prvenstva u Nemačkoj više nije igrao za nacionalni tim?

Kažu, uobrazio se, izbegava srpske novinare. Ko? Isti čovek koji je kad je ulazio u prvi tim Zvezde izbegavao intervjue jer ih prosto ne voli? Ili čovek čiji se intervjui za engleske medije mogu prebrojati prstima na rukama i koji ih je davao skoro pa samo kad mu iz kluba kažu da mora?

Kažu, ništa nije uradio za Srbiju? Ko? Čovek zbog kojeg ti poštovanje ukazuju čak i pijani navijači Liverpula?

...

Ja u tim trenucima, uz onu jezu, zamišljam 2038. godinu, svečanost na Old Trafordu povodom tri decenije od osvajanja evropske krune u Moskvi, nekog ulickanog predsednika Mančester Junajteda kako uručuje plaketu Nemanji Vidiću, uz reči: "Gospodine Vidiću, gledao sam vaše utakmice, izuzetna mi je čast što je takav igrač bio kapiten našeg velikog kluba", i pitam se hoće li možda tada većinska Srbija shvatiti šta znači biti "KAPITEN MANČESTER JUNAJTEDA"...

Dok mi je sve ovo prolazilo kroz glavu, otišlo je i šesto ili sedmo pivo, ko će se setiti, na ekranu je Nemanja Vidić držao govor pred punim Old Trafordom, na oproštaju od navijača Junajteda, Rajanu Gigsu su oči bile pune suza...

Odgovorio sam na SMS poruku: "Važi, brate..."

(U magazinu MOZZART Sport koji izlazi u petak 9. maja pronađite i podsećanje na reportažu i intervju koje smo 2009. napravili s Nemanjom Vidićem...)

(Foto: Action Images)