Made by Vladan Milojević: Zvezdina koncentracija šahovskih velemajstora! Potrebno je još 90 minuta

Samo 90 minuta. Još samo 90 minuta! I kraj. Ili bolje rečeno – mnogo lepši početak Zvezdinog evropskog poglavlja. Fudbaleri srpskog šampiona krenuli su put Salcburga, na meč koji može da donese veliki finansijski i statutarni prosperitet kluba sa Marakane. Pre ulaska u čeličnu pticu, kojom bi voleli da se vrate na Surčin kao učesnici Lige šampiona, izabranike Vladana Milojevića pratiće topli pogledi aerodromskih službenika. Neki će ih euforično pozdravljali, pojedinci će samo diskretno nagovestiti da će im jako držati fige.

Zvezdini igrači će odgovarali samo blagim osmesima. Nije ni čudno: ostalo je samo još 90 minuta moranja, ili želje da ostanu dosledni sebi.

Kada je stigao na Marakanu, verovatno jedini uveren da može dve uzastopne jeseni da krstari evropskim nebom, Vladan Milojević je morao da sruši mnoge barijere. I ukine suicidnu naviku fudbalera Crvene zvezde da sebi pucaju pravo u slepoočnicu. Dobro, nije to baš bio DNK ove generacije, ali u novijoj istoriji crveno-beli su znali da sebi zagorčavaju život više nego rival. Taj manjak koncentracije postao je brend Crvene zvezde, koliko i nekad driblinzi Miloša Šestića, ili urgaganski napadi preko krila koji su se završavali centaršutevima Dragana Džajića i golovima Vojina Lazarevića.

Zvezda je imala mahnitu naviku da ispija otrove i nerazumnim greškama ubija sopstvene ambicije. Čisto podsećanje: leta 2012. godine posle pogotka Mikića mirisalo je na Ligu Evrope u Bordou, sekunde su delile tim Aleksandra Jankovića od velikog uspeha. Ali nije vredelo. Prvo je Nikoli Maksimoviću lopta prešla preko noge, potom je Boban Bajković nerezonski istrčao i srušio Obrenjaka. Ostatak je poznat.
“Pogrešili smo. Ne može da se igra fudbal pod tolikom količinom emocija. Plakali smo i igrali. Ali idemo dalje“, poručio je posle te noći u Bordou Aleksandar Janković.

Godinu dana kasnije Crvena zvezda je bila devastirana organizaciono. Mnogo toga u klubu nije štimalo. Ali, ipak, moglo je preko Černomoreca u narednu rundu. I pored očajne igre odbrane crveno-beli su u Ukrajini imali podnošljiv rezultat (1:2). Međutim, onda je Vešović bespotrebno digao nogu u trenutku kada je rival gubio loptu i  skrivio penal.

Ne, nisu nabrojani slučajevi bili incidenti. Dvomeč sa Kairatom Crvena zvezda je odigrala u koži boksera kome je jedna ruka vezana. Tada je Savo Pavićević u prvom minutu prvog meča dobio crveni karton zbog povlačenja Žerara Goua. I nije mogla dalje. Kao šlag na sve te ludorije i bespotrebne greške došao je crveni karton Gelora Kange tokom poluvremena meča sa Ludogorecom. Crveno-beli su tada bili nadigrani, ali su i prevareni. Prosto, neko je osetio da testira buran temperament Gabonca, a na drugoj strani nije bilo nekog ko će to da predupredi…

Bilo je u tim crnim Zvezdinim momentima svega. Sećaju se, sigurno, navijači revanša protiv Slovana iz Bratislave kada je Slavoljub Đorđević ničim izazvan u drugom minutu pogodio sopstvenu mrežu. Potom je dobio i crveni karton.

Sa tom nekom čudnom tradicijom morao je da se nosi Vladan Milojevića. I izgleda da je uspeo. Posebno, ako se u obzir uzme ona teorija da svaka ekipa predstavljao ogledalo jednog trenera. I kada mu se plače – Vladan Milojević to ne radi. Suzdržava se i govori istim tonom. I kada je pod dejstvom euforije, kao u Trnavi ili Londonu, tri puta premeri pre nego što nešto izjavi. Deluje da gospodari situacijom i emocijama. I deluje da ima tu utreniranu koncentraciju šahovskih velemajstora, koju je preneo na Crvenu zvezdu.

Početak baš nije bio takav. U revanšu protiv Florijane Abraham Frimpong je bespotrebno skrivio penal. Samo nedelju dana kasnije još bespotrebnije je u Kazahstanu igrao rukom Dušan Anđelković. Stari demoni počeli su da se pojavljuju iz ormara, ali je Vladan Milojević uspeo da ih otera.

Kada je na prvu loptu sve delovalo vrlo dobro, poput mečeva protiv Arsenala u Londonu ili Salcburga u Beogradu, ima navijača Crvene zvezde koji su se, oslanjajući se na ružna nabrojana iskustva, bojali od samoubistva iz zasede.Čekali su pomračenje uma, ili nedostatak koncentracije. Međutim, crveno-beli su bili u svom koloseku. Iako imaju igrače izraženog temperamernta, nisu se dali prevariti. Čak bi se reklo da je Zvezda počela da vara na ozbiljnom nivou. Uostalom, Spartak iz Trnave je počeo da gubi glavu kada je video da Ben i Radonjić ravnodušno primaju batine.

Srpski šampion se držao taktičkih finesa i kada je bio pritisnut sa svih strane u beogradskom meču protiv Salcburga. To je taj kvalitet sa kojim su crveno-beli poleteli ka Alpima. Stereotipne izjave o tome kako se mora biti koncentrisan, počele su da dobijaju potvrdu na terenu (mada u amanet ide i nepotreban penal Rodića u finišu susreta u Trnavi).

I to je deo evropskog odrastanja. I to je deo evropskog kvaliteta. Potrebno je samo još 90 minuta maksimalne kocentracije. Slepog gledanja u šahovsku tablu na kojoj će Vladan Milojević povlačiti poteze. A on je pokazao da ne voli da bude prevaren, nego da voli da vara.

I ne voli ga gubi na jeftin način. I kada je poslednji put poražena u Evropi, u februaru u Moskvi, Crvena zvezda je to uradila na dostojanstven način. Presudila je klasa Dzagojeva i promašene šanse Bena i Pešića.

Nije bilo dekoncentracije, jeftinih ispadanja i još jeftininih penala.

(FOTO: Star Sport)