Nenad Đorđević u novoj ulozi: Gde je fudbal iz školskog dvorišta? Danas je sve instant kao kafa, nema majstora poput Zidana i Ronaldinja

Igrao je nazad, a zagovara da se lopta kotrlja napred. Kako sam kaže, fudbal je izmišljen da bi se napadalo, ne da bi se branilo. Tako glasi osnovni postulat Nenada Đorđevića, njegovo poimanje najvažnije sporedne stvari na svetu, način na koji doživljava sport generalno.

Taj utisak bivši reprezentativac i kapiten Partizana, a relativno sveži fudbalski trener, podelio je sa čitaocima MOZZART Sporta, potanko objasnivši šta ga je motivisalo da se po okončanju igračke karijere posveti radu s mlađim kategorijama, kako doživljava igru, vidi li sebe na klupi crno-belih i kakvi su trendovi modernog loptanja, šta mu se (ne) dopada, a kakva vrsta igrača izumire.  

Srpski ljubitelji fudbala pamte Đorđevića uglavnom iz crno-belog, pre toga i dresa Obilića, a kakav je sportista i čovek shvatili su i Šveđani, pa su mu posle tri sezone igranja za Kalmar i jedne za Bergu ovi prvi ponudili da postane trener u njihovoj akademiji. Opšti je utisak, bar takve informacije stižu sa severa Evrope, da ima štofa za ovaj posao. Zato je i odgovor na pitanje otkud trener, pa još u Švedskoj, logičan.
„Fudbal je moja velika strast. Kad sam završavao karijeru, suočio sam se sa periodom u kome nisam znao gde ću. Izgubio sam ritam. Živeo sam 20-25 godina na jedan način, sve se vrtelo oko treninga i utakmica, a onda sam počeo da radim na sebi, analizirao šta mi „leži“, povuklo me što se veliki broj mojih ispisnika otisnuo u trenerske vode. Video sam sebe kraj terena, na klupi. Znanja nikad dosta. Plus, verujem da imam dara za ovaj zanat, pri čemu mi je kristalno jasno da ni rad, ni talenat, nisu dovoljni, mora i sreća da se osmehne“, podvlači u razgovoru za naš portal Nenad Đorđević (40).

Deluje da je odabrao ispravan put. Rad sa decom. Za razliku od nekih koji su direktno iz kopački uskakali u cipele, nekadšanji komandant odbrane Panog valjka je odlučio da ne preskače lekcije u trenerskom obrazovanju.
„Teorija je pokazala da veliki treneri uspevaju ako počnu od mlađih kategorija. Mada, ima primera koji pobijaju tu tezu. Najslikovitiji je Slaviša Jokanović, pokazao je kako se to radi odmah na seniorskom nivou. Dosta mi znači što sam uz mlađariju. Nije meni stran fudbal, daleko bilo, ali nekad sam, kao i svi bivši igrači, da budemo do kraja iskreni, gledalo samo svoju zadnjicu, dok kao trener moram da proširim vidike, kontrolišem euforiju u svlačionicu kad ide dobro ili popravljam atmosferu ako je loše. Ključno je formirati grupu, pre svega dobrih ljudi, spoznati odnose, povezati konce, savladati prve prepreke...“

Mnogi kažu, a takav stav deli i Đorđević, da su greške manje uočljive u radu sa decom?
„Prija mi što sam u njihovom okruženju, gde su graja, smeh, igra... Primera radi, kad si profesionalni fudbaler, izgubiš i čekaš naredni trening, a sad, kao trener, odmah počinješ analizu. I to od samo sebe: da li sam dobro pročitao rivala, šta sam mogao drugačije da postavim. U radu sa klincima plaćaš jeftiniju cenu nego na seniorskom nivou, gde prostor za kiks, maltene, ne postoji. Zato, učim ja decu, uče oni mene. Zajedno rastemo“.

Nenad je bio štoper. Kao takav ispunjava najmanje jedan preduslov da postane dobar trener, jer su – ako se ograničimo na period od poslednjih 15-godina – posao u „njegovom“ Partizanu dobijali ili centralni bekovi ili zadnji vezni. Konkretno: Ješić, Đukić, Jokanović, Stanojević, Rašović, Nikolić, Tomić, Mirković... I na svetskom nivou je slična situacija, da „pozadinci“ uspevaju pre ofanzivaca.
„Razmišljao sam o tome. Napadači su, poput golmana, specifični. Znate ono, imaju dar od Boga, hladni su u završnici, karakterno drugačiji od štopera. Da se ne uvrede moje kolege, ne mislim ništa loše, ali fudbalski su pomalo sebični, vide samo gol. Posledično tome, opušteniji su, čekaju da im dođe lopta i najčešće lako okončavaju akcije. Nasuprot njima, imate defanzivce, centralne bekove ili zadnje vezne, kao što su Simeone, Klop, Gvardiola, Ančeloti... Svi do jednog timski igrači, više učestvuju u dešavanjima na terenu od napadača. I to kakvi su bili u igračkim danima, prenose na posalo u ulozi stratega. Ovi napred ne moraju da krvare kao mi pozadi, štoper na jednoj utakmici mora kolena da odere, šorts da uprlja, zadnji vezni bukvalno preore teren, a špicevi su, ipak, majstori i kad im je dan, najbolji su na terenu“.

U SVAKOM TIMU BIH IMAO BAR JEDNOG ŠVEĐANINA

Dve godine su prošle kako Nenad Đorđević oblikuje talente Kalmara. Uverava da Šveđani imaju sjajne radne navike, međutim...
„Nisu ni blizu talentovani kao mi. Njihov mentalni sklop ne odgovara fudbalu kao primarnom sportu. Ni za košarku. U DNK im je hokej. Mada, imaju timski duh, u svakom sportu ekipa je iznad svega. Pirmera radi, kad bih bio trener u nekom seniorskom klubu, uvek bih imao u 11 bar jednog Šveđanina. Mirno su u grupi, ne prave skandale, nisu kabadahije, a ginu. Poseduju germanski karakter, nikad ne odustaju. Makar izgubili prvo poluvreme 0:5, u svlačionici će da se dogovore „daj da izađemo na teren i makar damo dva gola“. I onda kažu „dobili smo taj deo igre“.

Šta im nedostaje?
„Trik! Malo naše, balkanske lucidnosti. Rade sve po šemama, ali fali im mašte. Da začine. Imali su Zlatana Ibrahimovića, ali i pre i posle njega svi su na isti fazon, kao da su fabrički pravljeni, možeš na bilo koju poziciju da ih staviš. Opet, nema onog izvornog fudbala, da se gurne lopta, nema razumevanja igre. Trče, odrade sve, ali su kruti po pitanju tehnike“.

Danas je fudbal takav, igraju ga sve više snagatori i atletičari, a sve manje majstori?
„Pre Saše Ilića, o kome pričamo u hvalospecima poslednjih meseci, bio je u Partizanu Dragan Ćirić, doktor fudbala. Sve je manje takvih poznavalaca igre. Nema se vremena u klubovima da se radi na njihovom stvaranju. Evo, u mom Partizanu su Nikola Ninković i Danilo Pantić planirani da budu „desetke“, međutim, nikad do kraja nisu ispoljili potencijal. Razlog je taj što se danas svugde, ne samo kod nas, radi na brzinu. Što pre, što brže. Kao instant kafa. Tako i fudbalere ne uče više razumevanju igre, lepoti, meni je žao što nema, kao nekad, da ono što ne uradiš na treningu probaš na školskom igralištu. Gurneš loptu kroz noge rivalu, pa tresneš na beton. E, tu se postaje veliki. Pogledajte svetski nivo, sve je manje „desetki“.

Tu prelazimo na, ipak, zanimljiviji teren. Svetski fudbal. I pogledi na tokove koji menjaju sport.
„Bio jednom jedan Zinedin Zidan. Posle njega Ronaldinjo. I? Hajde, navedite mi nekog u poslednjih deset godina ko je na sličan način sposoban da podigne publiku sa sedišta. Šteta, majke mi. Pogledajte Mančester Siti, izvanredan vezni red, ali suštinski nije bitno da li igra Bernardo Silva, Marez, David Silva ili Gundogan. Svi na isti kalup pravljeni. Možda je Kevin de Brujne za nijansu plemenitiji. Ili, kod nas Dragan Stojković Piksi. Naježim se kad izgovorim njegovo ime. Ne pamtim Mocu Vukotića, ali gledao sam Dejana Savićevića. Nažalost, posle njega – nikog. Kao da su vrsta koja izumire“.

TADIĆU, HVALA! AJAKSU MORA DA SE VRATI

Nije valjda da nemamo ni izbliza igrača sličnih karakteristika?
„Krivo mi je što Dušan Tadić nije „nadošao“ malo ranije. Da ga imamo u ciklusu za narednih pet, deset godina. Ne kažem, dečko je fenomen, to što on radi – to je fudbal. Onaj iz školskog dvorišta u koji smo se svi zaljubili. Nedostajalo mu je malo više srećnih okolnosti. Šteta. Već mu je 31 godina, a zamislite da su mu sad 24, 25, pa da „pocepa“ celu deceniju. Mada, i ovako mu hvala. Vratio nam je osmeh na lica“.

Jasno je na osnovu svega izračenog kakav fudbal zagovarate?
„Fudbal je izmišljen da se igra unapred. Priča o defanzivi se, bar u mom Kalmaru, svodi na minimum. Ideja je da imaš loptu, budeš efektan i efikasan. Pritom, nikom u mlađim kategorijama ne bi trebalo rezultat da bude zvezda vodilja najbitnija su deca, da im usadiš ideju o ofanzivnom pristupu, velikom posedu lopte, stvaranju šansi... Svi se hvatamo za Barsu, zaboravljajući da je sredinom 90-ih, kod Ljubiše Tumbakovića, Partizan igrao baš tako. Kratki pasovi i vez po igralištu. Najbolji način da se napreduje je kad imaš loptu u nogama, a ne destruktivan fudbal u kome se sve vreme braniš“.

Večito je bilo „lakše reći nego uraditi“.
„Lako je meni da to govorim sa pozicije čoveka koji trenira talente. Priča se potpuno menja prelaskom na seniorski fudbal u kome najveću ulogu igra – tabela. Onda je, nažalost, sve dozvoljeno. Jedino se računa ko je dao više golova. Ukorenjena mi je misao „rezultat nije važan, ali je jedino što se računa“. Gde ćete slikovtiji primer od Ajaksa? Oduševio je celu Evropu, osto veran svom stilu i onda, baš zbog njega, platio skupu cenu u polufinalnom revanšu sa Totenhemom, jer nije hteo da se brani. Vratiće se to. Fudbal mu je ostao dužan, a kako sve račune na kraju izmiri, doneće jednog dana i Ligu šampiona opet u Amsterdam. Mora biti tako“.

GROBARI, POTREBNO NAM JE ZAJEDNIŠTVO

Imajući u vidu koliko je emotivno vezan za Partizan, a znajući da su neki njegovi prijatelji poput Ivana Tomića ili Zorana Mirkovića dobili šansu u prvom timu, razumljivo je što se Nenad Đorđević nada da bi i on jednog dana mogao da sedne na klupu Partizana?
„Bio bih neiskren ako ne bih rekao da ne maštam o tome. Sanjao sam da dođem u Humsku kao igrač, imam pravo da se nadam da ću jednog dana i kao šef struke. Hipotetički, da me zovu Barsa ili Real, nije to to, srce zaigra samo kad kažeš – Partizan. Tu je najlepše. I najteže. Znam da moram dosta znoja da prolijem, znanja da pokažem, da se preporučim konkretnim učinkom, a ne samo da dođem i, kao, „evo mene“. Radim na sebi, pa jednog dana, zašto da ne? Ne zavisi samo od mene“.

To što je trenutno u inostranstvu dobro je u smislu da ne učestvuje u prljavštinama u kojima se valja naš fudbal, a opet ako je daleko od očiju, padaju mu akcije na berzi potencijalnih kandidata kad bude došlo vreme da se razmatra pitanje novog trenera u Humskoj. Možda da je fizički bliži...
„Nema pravila. Znam momke koji su oborili tezu da bivši fudbaler mora da bude trener ili funkcioner. Ne mora. Moderni fudbal je surov, brutalan. Neko je mlad i odmah dobije šansu, nego je čeka celog života i ne dočeka. Evo, Gvardiola je odmah po izlasku iz La Masije uleteo u prvi tim Barse i sa njim osvojio sve. Unikat. Kod nas je, pak, potrebno vreme. Ne može trener da napravi rezultat preko noći, a da mu se spočitava ako odmah ne uspe. Pep ništa nije uradio u prvoj sezoni u Sitiju, da bi u naredne dve pregazio ligu. Ne mogu da kažem šta je pravilno“.

Partizan je kao opijat. Vraćaju mu se i otpisani i ljudi koji su se o njega ogrešili ili, u Nenadovom slučaju, uprkos tome što se klub o njih ogrešio. Kako, zašto?
„Zato što Partizan nije jedan čovek, niti jedna uprava, to je garda ljudi, bivših i sadašnjih igrača, rukovodilaca, navijača. To mora da se shvati. Zato i mi, ako smo nekad bili povređeni ili uvređeni, prelazimo preko toga i vraćamo mu se, jer smo njegovi vojnici. Armija. Gledam pre neki dan fotografije iz 90-ih godina, znaš koliko je tu velikana. Da ne kažem legendi, taj termin se pomalo ofucao i svi su odjednom postali legende. Da ne zalazim sad u tu temu, glavno je da smo vojska Partizana. I nema nas malo. To je naša snaga“.

Samo, ni ta vojska, deluje, poslednjih sezona ne uspeva da prelomi bitku za titulu u korst Partizana. Kao da nema dovoljno jakih argumenata kojima bi crno-belih parirali Crvenoj zvezdi u šampionskoj trci.
„Lepo reče Saša Ilić „kad izgubiš utakmicu sedam dana se ne javjaš na telefon“. Dolazilo je mnogo dobrih igrača u Humsku, ali nisu svi mogli da prođu, jer fudbaler Partizana, pre svega, mora da poseduje snažan karakter. Sećam se, zviždali su Saletu na utakmici Lige šampiona, a on trči terenom, dere se: „daj meni loptu“. Takvi igrači su nam potrebni. Da znaju kako se izlazi iz krize. Sedam godina sam bio u Partizanu, u dva mandata, video sam dosta talenata, ali ne i mentalno čvrstih fudbalera, zbog čega su morali karijere da grade na drugim mestima. Mora da se zna ko igra u Partizanu i šta predstavlja. To je osnova. Kad zakoračiš u svlačionicu moraš da shvatiš da su u njoj pre tebe bili Bobek, Šole, Moca, Bjeković, Mance, Saša. Taj teret nosiš. Ne igraš za sebe, nego za njih“.

Poslednjepomenuti, Saša Ilić, završio je igračku karijeru. Ostaje mu se u fudbalu, greh bi bio da baš ništa ne radi. Jedino je pitanje – šta?
 „Savetujem mu da se odmori, snimi situaciju u klibu, sumira utiske, isplanira šta će dalje. I onda da dođe u Partizan. Osmisli ga prema svojim zamislima. Davao je celog sebe kao igrač, takav će biti na bilo kojoj drugoj poziciji. Uvek se nudio u kriznim trenucima i siguran sam da bi, kad bi se latio posla, ozdravio klub. Njegovo vreme tek dolazi. Nadam se da će u sebi prelomiti da jednog dana bude sportski direktor, deluje mi da bi mu ta funkcija stajala kao salvineva, iza njega je više od 30 godina fudbala, preturio je preko glave niz garnitura, što igračkih, što trenerskih, što rukovodilačkih. Poseduje harizmu i samo je potrebno da mu se omoguće uslovi da realizuje ideje“.

Knedla u grlu zastaje nekadašnjem štoperu pri pomenu ambijenta u Humskoj. Vide svi da nije dobro. I da nešto mora da se menja. Zato i o navijačima Nenad Đorđević govori iskreno, ono što oseća, a ne ono što bi drugi želeli da čuju.
„Bio sam privilegovan da igram pred krcatim stadionom, pred Grobarima. A iskusnio sam i onu drugu stranu, kad su navijači nosili krst protiv Žarka Zečevića, kad nisu ni dolazili na stadion, tad smo mi na terenu stajali između dve vatre. Zato, valja razumeti momke koji, verujem, igraju pod velikim stresom, pred tri frakcije, a opet su uspeli da odbrane Kup Srbije. Svaka im čast. Gledam sad prelazni rok, mogu da se dovodi igrači i ovakvi i onakvi, sve u redu, ali bez zajedništva neće nam pomoći ni najbolji fudbaleri sveta. Samo ako smo jedno možemo sve. Sećam se maja 2008, poslednjeg kola u Kruševcu, kad su se, takav sam utisak imao, sve generacije crno-belih sjatile na jednom mestu. Nama igra samo pobeda nad Napretkom za titulu. Izlazimo na teren, vidim na tribinama Batu, Gordana, Krleta, da ne nabrajam sad sve, ali kad sam osetio tu energiju, podršku, jedino logično bilo je da trijumfujemo. To je potrebno ovom Partizanu“.

FOTO: Star sport, MN Pres