PRELAZZI: Ako moraš da izgubiš, neka to bude od najvećeg na svetu

Ako već moraš da izgubiš, zar nije lepo izgubiti od najboljeg na svetu? Od onih koji sebe s pravom smatraju evropskim plemstvom, od kraljeva koji se samo ponekad odenu u prosjačko ruho pa se spuste među obične smrtnike, čisto da utvrde koliko ih podanici vole i mrze u isto vreme, pre nego što se vrate na presto.

Od plave krvi, pročišćene u stotinama evropskih noći, jedna blistavija od druge, svaka naredna veća i čudesnija od prethodne.

Od tima koji ima najbolje igrače na planeti, najbolje ne samo po onome što ne kriju u nogama i u glavi, najbolje po tome što su uvek žedni pobeda; dovedeni su, uostalom, u klub kojem je trijumf utkan u DNK i koji bez pobeda ne može da postoji.

Njegova razmažena publika uvek će biti tu, puniće taj sveti stadion iz nedelje u nedelju, ali će se zver probuditi samo kada njegovi privremeni staratelji podignu ruke visoko u vazduh posle još jedne evropske pobede.

A njihov protivnik? On mora biti uzbuđen što je tu, srećan što izlazi na megdan najvećem, spreman da se, s osmehom na licu i sa sjajem u zenicama, potuče i na kraju pruži ruku, čak i ako bude nokauta, čak i ako se snovi miliona ljudi pretvore u jednu veliku suzu, sposobnu da izazove cunami.

Pa šta, pomisliće hrabri izazivač, ne samo da bi se utešio. To su naše suze, to je naša tuga, to je naš bol, jednako koliko bi naša bila i pobeda.

Majstor će ponoviti ono ime dok bude tetovirao taj ušati trofej pored kojeg su igrači prošli pre samo dva sata, nema veze, svaki njegov gravirski potez produžiće liniju života na zabridelim dlanovima navijača poraženog kluba.

Nije ovako, u kijevsko prepodne jednog predugog maja 2018. godine, razmišljao samo Jirgen Klop, mada magični, veseli, energični Nemac zna da nema šta da izgubi; njegova minstrelska banda došla je na istok uz pompu, fanfare i sprint jednog čupavog Arapina, i sada je sve u rukama fudbalskih bogova.

A oni su ove sezone baš raspoloženi da se igraju sa nama, bacili su taktiku i šahovske table niz vetar i poručili nam da se igramo i da uživamo, čekajući trenutak inspiracije heroja dole na travi, osluškujući kolektivno “au!” čovečanstva.

Za razliku od 27. maja 1981...

Da, jednako je sve ono s početka mogao da bude i tok misli Vujadina Boškova, nekada davno kada su uloge bile obrnute, kada je Liverpul bio najveći.

Real je uvek bio Real, tada su bili tek na petnaestogodišnjem sabatikalu od druženja sa peharom Kupa šampiona, ali kralj je u to doba bio jedan, obučen u crveno i odazivao se na ime Liverpul. Njegov telohranitelj bio je Bob Pejsli.

Jeste čudno što su se putevi najvećeg španskog i najvećeg engleskog kluba tako retko ukrštali: tek pet mečeva u najvažnijem evropskom takmičenju, 2009. u dvomeču pevao je Enfild, pre tri i po godine isti stadion je aplaudirao Karimu Benzemi, ali mnogo više simbolike pred duel u Kijevu nosi to parisko finale iz maja 1981.

Decenija dominacije ostrvskog fudbala značila je da je tim Vujadina Boškova autsajder, kočoperni izazivač koji najviše nade, zvuči li vam ovo poznato, polaže u stranog trenera koji ume da motiviše igrače, a na terenu u momka tamnog tena koji je mogao da pretrči i predibla pola odbrane, samo kada mu je išlo.

Bio je to Lori Kaningem, i Liverpul je, mada to nisu priznavali, bio uplašen od vreće trikova koju je ovaj nehajno nosio preko ramena i spremno otvarao svaki put kada bi mu lopta stigla u vidokrug. No ove večeri biće previše rovit i stegnut, i magija je izostala.

(Neće valjda Mo Salah biti Lori Kaningem iz tog duela? Ne bi smeo, čak i ako ne bude, zbog ramazana, uzeo kap vode dok ne padne mrak.)

Sama činjenica da je Real Madrid došao do finala bila je za poštovanje i nevericu. Nije to bio neki prejaki sastav za evropske okvire, duvala je promaja na nepristojnom broju pozicija, mada su Huanito, Santiljana i Visente del Boske u sredini pokušavali da daju svoj pečat i da zaustave englesko-škotsku kaznenu ekspediciju, odlučnu da potvrdi svoj status najboljeg tima na svetu.

Vuja je tada pokušao da se moćnom Liverpulu – Sunes, Mekdermot, Dalgliš, Hansen, Tompson – suprotstavi negacijom, stavio je Kamača da prati Sunesa u stopu i odrekao ga se, ali izgledalo je to kao da super-lepkom krpite rupe na čamcu koji tone; izdržaće neko vreme, no onda će kapetan morati da ustane i salutira dok more odrađuje svoje. Kao što voda uvek nađe svoj put, tako je Liverpul tada pobeđivao. Tako danas pobeđuje Real...

(Neće valjda Klop, koji je izgubio pet od šest finala u svojoj karijeri, odstupiti od sebe samog i uraditi nešto isto? Neće, ne može, ne ume.)

U mnogim se, posebno anglocentričnim krugovima fudbalskih istoričara, barijevsko finale između Crvene zvezde i Olimpika apostrofira kao najgore, ali ovo je, priznaće svako, bilo mnogo ružnije i tegobnije.

Teren na Parku prinčeva bio je očajan, iscrtan nekakvim linijama preostalim od ragbija, čak i svetlo nije prikladno – ili nas to samo varaju stare kamere? – a umesto okršaja divova dobili smo tuču na terenu, grubosti, pogrešne pasove i nimalo fudbala; da arbitar Karolji Palotai (preminuo pre samo tri meseca) nije bio toliko iskusan, podelio bi crvenih kartona i tako još više obesmislio igru.

Utakmicu je rešio Alan Kenedi, posle nekog auta pred sam kraj, prekrativši tako muke navijača s kojima je proslavio pogodak u ludom trku ka tribinama; Bob Pejsli je samo slegnuo ramenima, “Normal service is resumed”, kažu da je ušao u svlačionicu posle meča, zatražio trenutak pažnje od euforije i mirno rekao nešto što je ličilo na “Okej, ljudi, to je to, vidimo se u julu”.

(Hoće li Zinedin Zidan večeras biti tako samouveren? Ima mnogo razloga da bude, tako brzo je veliki trener ustao i stao uz rame velikom igraču, zapretivši da će ga prestići.)

U Madridu su plakali, čak i ako su znali da su bili slabiji i da im niko nije ni davao šanse. Ali bili su jednako ponosni, toliko da je obećana nagrada od pola miliona pezeta, koju je klub davao kao bonus u slučaju osvajanja Evrope, ipak isplaćena. Tako rade giganti...

I ako je bio očekivan, poraz je bio baksuzan za Kralja. Nisu osvojili titulu u narednih pola decenije, a proći će još skoro čitavo punoletstvo pre nego što Predrag Mijatović uradi ono o čemu su maštale generacije.

Večeras u Kijevu, u tek drugom velikom finalu između dva kluba koja žive od Evrope i po kojima se Evropa poznaje, uloge će biti obrnute.

Koliko obrnute? Možda baš onoliko koliko procenjuje protagonista tog meča iz 1981. Veliki Del Boske prognozirao je 4:1 za Real...

Samouvereno? Svakako. Arogantno? Možda. Ali to je Real, on se hrani vašim strahom, on vas nipodaštava dok ne razvijete kompleks niže vrednosti, isto kao što je to činio Liverpul pre mnogo, pre previše godina.

Tada je slavio favorit. I sada će, kažu...

Pa i ako tako bude, ostaće sećanje na jedno veliko putovanje, stostruko duže nego što je let od aerodroma “Džon Lenon” do srca Ukrajine ili od Balkana do Kijeva; ostaće ponos i osećaj da nam je jedan bradati harizmatični Nemac produžio liniju života ovog proleća.

I reći ćemo sebi, ne samo da bismo se tešili, čoveče, ako već moraš da izgubiš, zar nije lepo izgubiti od najboljeg na svetu?

Samo, šta ako ti je umesto toga suđeno da ga pobediš?

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta