{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Da nema nas što bismo se zakleli da su bila dvojica dugokosih tipova u crveno-crnim dresovima na štrafte, sa 600 utakmica i bezbroj klizećih startova i golova između sebe, mogli bi lako da nas prevare i kažu da smo sve to usnili. I onaj Kalčo, i onaj Milan, i onog tipa što se drveta dere “Voglio una dooonaaa”...
PRELAZZI: Amarkord

Onaj poslednji veliki Felinijev film, pun naturščika i humora i polnih bolesti i naopakih popova i tipa koji se s drveta dere “Voglio una dooonaaa!” i onog drugog koji govori “Moj deda je pravio cigle i moj otac je pravio cigle, i ja pravim j...ne cigle, i zašto onda nemam kuću”, rodio je i jednu od najlepših reči u italijanskom, ma u bilo kojem jeziku.

Amarcord” je u stvari kovanica od “a m'arcord”, “sećam se”, kako se to govorilo na dijalektu u režiserovom rodnom gradu Riminiju, mada mu je verovatno onaj stari lisac, pesnik italijanske kinematografije Tonino Guera, prvi ukazao na tu reč.

Amarkord, to je nostalgija, seta, detinjstvo, sentimentalnost, sve u isto vreme. Onda kad smo bili mlađi i bolji nego što smo danas, onda kada je sve izgledalo moguće, onda kada je tu bio čitav svet, i samo ga je trebalo dohvatiti.

I nema bolje reči ni emocije da opiše ono što će se danas desiti na malenom, čudnom stadionu Pjerluiđi Penco, dvesta i nešto kilometara severnije od Felinijevog Riminija, u drevnim Mlecima.

Biće to susret dvojice prijatelja i naš susret sa jednim svetom koji, kako je samo brza planeta, izgleda kao da ga nije nikad bilo.

I da nema nas što bismo se zakleli da je bio jedan Kalčo i jedan Milan i dvojica dugokosih tipova u crveno-crnim dresovima na štrafte, mogli bi lako da nas prevare i kažu da smo sve to usnili, kao Tonino i Federiko kada su se sećali Riminija između dva rata...

Njih dvojica amićija u nedeljno popodne u Veneciji, na trošnom zdanju do kojeg se stiže samo brodom, pokušaće da u devedeset minuta, koliko traje jedna i jedina utakmica četvrfinala plej-ofa za popunu Serije A, ad akta stave tuce godina koje su proveli deleći isti hleb, slaveći pobede i tugujući za porazima.

Venecija – Peruđa.

Jedna utakmica koja znači sve. Da je tu Nino Rota da udari koju notu, tačno biste mogli zamisliti Alvara Rekobu s jedne strane, a s druge onog manijaka Lućana Gaučija, što dovodi Hidetošija Nakatu, pa tera Japanca i dovodi Gadafijevog sina.

Setili biste se i crno-zelenih dresova i Ćina koji iz slobodnjaka ruši Inter; onda bi vas misli odvukle u bilbijski potop u kojem se davi titula Juventusa jednog predugačkog popodneva kojim rukovodi, ili mu totalno izmiče iz ruku, sudija Kolina.

Nije to ta Venecija, još manje je to ta Peruđa – Gauči ju je ostavio u crvenom, pa je jedno vreme čak bežao i na Karibe – ali njih dvojica biće dovoljni da od jednog Veoma Važnog Susreta naprave Veoma Važan Sentimentalni Susret.

Jer obojica su, pre nego što su se otisnuli u trenerske vode – jedan već s potencijalom, drugi tu da nam pokaže da ga ima – bili umetnici, i zato smo sa jednim velikim italijanskim umetnikom i morali početi ovaj tekst.

Bili su totalno različiti, naravno, kako to samo renesansna Čizma ume da stvori.

Gost, Alesandro Nesta, bio je poslednji veliki italijanski artista u šesnaestercu. Njegovi blokovi, klizeći startovi, njegov “colpo di testa” (ne rimuje se džabe glava sa njegovim prezimenom!), njegova anticipacija, osećaj za prostor i oni trenuci kada vam se čini da je promašio karijeru i da je morao biti umetnički klizač ili graciozni baletan, dok u poslednjem trenutku oduzima loptu napadaču koji je već počeo da slavi gol, to je nešto čega posle njega nema, ta lakoća i lepota odbrane, toliko italijanska, toliko večna.

Sećate li se septembra 2011, Kamp Nou? Imao je skoro 36 godina, stavio je Lea Mesija u džep, a onda mu u jednom trenutku na roglju peterca uleteo i hirurški precizno izmakao loptu ispred njega; Argentinac je od muke počeo samo da udara rukama o tlo.

Eto, to je bio taj difensore, taj campione del mondo.

Filipo Inzagi zapravo je druga vrsta meštra. Možda bi se neki čistunac ljutnuo što ovog karijernog oportunistu stavljamo u isti koš sa momkom koji je izgarao za svaki pedalj terena, ali svaki bi se Italijan uvredio da umetnošću ne smatramo i ono “dolce far niente”.

A Pipo, gospodar šesnaesterca, ploditelj svih otpadaka i crna beštija golmana, s uživanjem ne bi radio ništa, sem što bi onda dao gol, pa bi vam se moglo učiniti da sve što su uradili drugi nije ni prineti njegovom učinku i samopregoru. Ako je Felini mogao da u italijanski jezik ubaci neologizam “amarkord”, onda mora postojati i izraz “inzagijevski”, i svi znamo šta to znači.

Nesta i Inzagi potekli su iz različitih miljea i različitih gradova, bili su različitih karaktera, i Alesandro je, može se reći, bio previše skroman za ono što zna (skromno je ćutke i otišao iako, ponavljamo, nije izgledao kao da su ga godine stigle; jednostavno nije sebe mogao da zamisli na klupi), ali srešće se 2002. u Milanu, i od tada će biti nerazdvojni.

Zajedno su odigrali gotovo šest stotina mečeva za Rosonere, osvojili su dve titule i dve Lige šampiona, zajedno su bili i kada je Italija postala prvak sveta, zajedno će biti i u Veneciji ovog popodneva, mada će, služba je služba, morati da se gledaju popreko.

(Ima tu nešto: od istih bolesti su pelcovani, iste su godine i njih dvojica i Đenaro Gatuzo rekli adio Milanu, i sada su sva trojica treneri koji bi mogli da obeleže narednu deceniju u Kalču...)

Do ovog susreta došlo je maltene slučajno: iako je s Peruđom obezbedio učešće u plej-ofu, trener Roberto Breda ostao je bez posla, a gazda kluba Masimilijano Santopadreni on nije skroz čist: veliki je navijač Rome i vlasnik modnog brenda “Frankie Garage”, koji priznaje da je Peruđu pre kupovine video samo nekoliko puta u životu, i to kada je Roma gostovala na stadionu Renato Kuri – pozvao je sugrađanina Alesandra Nestu, kojem nije zamerao ni što je kao pulen Dina Zofa pa ljubimac Eriksona nosio kapitensku traku Lacija, i ponudio mu prvi evropski trenerski posao.

Prvi zadatak: vratiti ponos Umbrije, tog zelenog srca Italije, posle 13 godina u Seriju A.

Imao je Alesandro i većih izazova u životu, je li...

Nesta je prošle jeseni okončao jednogodišnju epizodu u Majamiju, koja je bila prilično uspešna (22 pobede, šest nerešenih i samo pet poraza, uz ispadanje na penale u plej-ofu) ali ne znamo da li se – između ostalog i zbog postojanja plej-ofa? – to može nazvati pravim trenerskim iskustvom. Sigurno je više o tom poslu mogao naučiti od svog učitelja Karla Ančelotija, kojem je bio i uši i oči i ruke na terenu, nego u Americi... A mnogo toga i od aktuelnih trenera koje smatra svojim uzorima: Sarija, Kontea i Gasperinija.

Inzagi je već drugu punu sezonu u Veneciji, koju je prvo izveo iz naporne treće lige, da bi je sada doveo nadomak raja. I možda je Filipo željan da pokaže da može da bude jednako dobar trener kao njegov mlađi brat Simone isto onoliko koliko je Simone bio željan da pokaže da može da bude jednako dobar igrač kao njegov stariji brat. (Nije bio.)

Sistem je, za nas navikle na engleske plej-ofove, pomalo čudan: igra se samo jedan meč, kod bolje plasirane ekipe u ligaškom delu, a pobednik odmah ide dalje i tek od polufinala počinju “regularni”, dvostruki susreti.

Ostaćete uskraćeni, makar u ovom tekstu, za podrobniju analizu igara ili kadra Venecije i Peruđe; to vašem novinaru nije poznato, a letimičan pregled imena ne otkriva više od dva-tri čuvenija imena.

Nije ni toliko važno: tamo u laguni igraće se mnogo večnija utakmica od one koja može da odredi kratkoročnu sudbinu ova dva kluba.

(Povećaćemo sentimenalni ulog kada se setimo da bi pobednik ovog duela u finalu mogao da se suprotstavi Bariju. Bariju kojeg trenira Fabio Groso, još jedan zlatni momak iz 2006...)

Biće to, kakav god da bude ishod, amarkord: slatko, nostagično putovanje u prošlost, onu koja bi, koliko je samo brz današnji svet, mogla da izgleda kao da je nije nikad bilo.

I da nema nas što bismo se zakleli da su bila dvojica dugokosih tipova u crveno-crnim dresovima na štrafte, sa 600 utakmica i bezbroj klizećih startova i golova između sebe, mogli bi lako da nas prevare i kažu da smo sve to usnili. I onaj Kalčo, i onaj Milan, i onog tipa što se drveta dere “Voglio una dooonaaa!”...

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Najnovije vesti


×