PRELAZZI: Balkan boy

"Okruglo 6.000 karaktera, s razmacima, o čoveku koji uopšte neće igrati finale Svetskog prvenstva i koji nije ostavio nikakav trag na ovom Mundijalu? O igraču koji je imao samo jedan potez za pamćenje, a on nije bio nimalo fudbalski? Brate, to ti niko neće čitati."

Bila bi to, siguran sam, reakcija svakog normalnog urednika na svetu, pa i cenjenih umnih glava iz Mozzart Sporta; sreća moja što znam ljude, pa mogu da im podvalim nešto poput ovoga, a da oni ne kažu ništa, sem što im prećutno obrnem turu...

Ali nije da ova priča nema veze s nama. Kako god da definišete "nas".

Manite nas preganjanja ko za koga navija i ko šta misli o "komšijama" i "susjedima". Kako to na ovim prostorima obično bude, i jedni i drugi su totalno u pravu i skroz nisu, i nemojmo trošiti slova i spejsove kada možemo da ih upotrebimo mnogo (ne)razumnije; na stranu to, kažemo, ali reprezentacija Hrvatske pokazala je na ovom Svetskom kupu da skoro ne boluje od "balkanitisa", tog umišljenog a opakog, potmulog a vidljivog, plus često i smrtonosnog sindroma od kojeg većinu ne pelcuju.

Hrvati su gubili, pa su se vraćali. Dobijali udarce u pleksus i ispod njega (kao kada promašiš penal pred sam kraj drugog produžetka, ili primiš gol iako si sebe već video u polufinalu), pa ustajali kao da se ništa nije desilo. Zasluživali, a ne zazivali sreću. Gubili glavu samo u svlačionici, a ne na terenu. Čak i Lovren, bokte, izgleda kao da će da priveže leptir–mašnu, pre nego što savršeno ukliza, a makar mi navijači Liverpula znamo kakav Loci ume da bude...

"Večeras san vidija kako se i dica kroz minut pritvaraju u jude", rekao bi Miljenko Smoje.

Svi su pokazali da su "judi", svi sem jednog.

Ne znamo još kome će pripasti "Zlatna lopta" – bilo bi pošteno da ta odluka sačeka trenutak tik pre nego što se ugase svetla u Moskvi – ali znamo ko je laureat nagrada kao što su "Najveća budala prvenstva", "Najgluplji čovek u Rusiji", "Derište decenije", "Neotesani šarlatan" ili jednostavno "Luzer veka".

O čemu li danas misli Nikola Kalinić, zaboga? Koliko armirani mora da bude taj zid u koji, ako mu je ostalo iole obraza, udara svakog jutra? Je li prekrio svako ogledalo u kući crnim zastorom, kako se to na Balkanu radi kada neko u domu umre? Navija li, onako baš iskreno, za svoju zemlju, ili ipak, onim najpoganijim delićem duše, želi da na osnovi pozlaćenog trofeja 15. jula ipak ne bude upisano "2018 Croatia", kako bi mogao sebi da oprosti ono što je neoprostivo?

Ne bi mu niko bio u koži, zaista. Postaneš fudbaler ne zbog novca i zbog slave, postaneš fudbaler da bi jednog dana zaigrao na Svetskom prvenstvu u fudbalu, da bi se prošetao hodnicima kojima odzvanja bat stopala Pelea, Garinče, Krojfa, Maradone; mogu ti zidovi biti na raznim meridijanima, ali u sve je ugrađena strast, ljubav, patnja i osmesi.

Samo da se pojaviš tu, kao jedan od dvadeset koje je izabrala tvoja zemlja, kao jedan od njih sedam stotina koje će pamtiti generacije, zar nije to ostvarenje sna?

A zamisli, Kaliniću, tek da tvoja reprezentacija ne bude usputni prolaznik, nego da pobedi, pa pobedi opet, pa pobedi još jednom, i dođe u meč u kojem se odlučuje o tituli svetskog prvaka; a ti sve to propustiš, jer si budala, jer si Balkanac, jer si napravio glupi dišpeto (sećate se priče o Saletu Đorđeviću i Vladimiru Radmanoviću, onog "Je l' sad shvataš, sine?"), jer si iz svoje lude tridesetogodišnje glave isterao onog dečaka koji je prvi put pojurio za loptom, tamo u Solinu.

Okej, voleo si verovatno "Bile", nisu oni odavno ono što su bili, no u Dalmaciji je ljubav prema Hajduku neupitna i jača što momčadi sa Poljuda ide gore i gore; kad si prvi put obukao beli dres, bilo ti je puno srce, a onda te pod zastavu zvala repka, pa si bio ponosan i na sebe i na svoju zemlju. A možda i ona na tebe malo...

Godine 2014. Hrvatska je igrala Svetsko prvenstvo, ali te nisu zvali, i sigurno si tada sebi rekao da ima vremena, bićeš za Rusiju spreman i u najboljim godinama, imao si i nekoliko dobrih transfera – opet, to je lepa stvar, ali nisi zato odlučio da teraš balun – i eto te, tu si, najzad.

A onda u čoveku proradi to balkansko – ili samo primitivno? Da nas se ne optuži za uzgajanje stereotipa! – sujeta bude jača od sna, individualno od kolektivnog, a bezobrazluk od pameti.

Nikola Kalinić nije želeo da bude vodonoša Mariju Mandžukiću, bilo mu je ispod časti da ulazi na nekoliko minuta (a šta bi svako od nas dao za minut na Mundijalu!), znate već tu priču kako je folirao da je povređen, i selektor Zlatko Dalić imao je dovoljno herca i hrabrosti da ga degažira iz onolike Rusije.

Da su ovo malo srpskiji, malo jugoslovenskiji Hrvati, verovatno bi potres bio toliki da bi se čuo do Zagreba i kroz tim bi počela da struji neka zla krv, kao što je to obično umelo da bude; paradoksalno ili ne, odstranjivanje Nikole Kalinića delovalo je kao seča tumornog tkiva sa inače prilično zdravog organizma, koji je naprosto procvetao posle terapije.

Okej, da je Nikola lako kvarljiva voćka bilo je jasno i pre ovog leta. Iz Fiorentine, gde su ga prigrlili kao naslednika Marija Gomeza, pre nego što su golovi presušili, otišao je na ružan način – izmislio je da ima neke porodične probleme, a pregovarao sve vreme sa Milanom – ali selidba na San Siro nije bila nimalo produktivna (šest golova na 41 nastupu!), mada je pitanje koliko je kriv on, a koliko je do tegobnog balasta kineske proizvodnje što se natkrio nad gradom Madonine.

Svetsko prvenstvo mogla je da mu bude prilika da pokaže da vredi – obaška što bi i siromašni roso–neri više voleli da je u izlogu – i sigurno bi dobijao mig i pre Kramarića, i danas bi i on bio heroj nacije, i pevale bi se pesme i o njemu, i čekao bi nedelju da okrzne pehar koji sanja svaki dečak koji udari loptu i shvati da nema lepšeg osećaja od toga.

Nikola Kalinić umesto toga je odabrao da bude najgluplja priča prvenstva; negacija i duha zajedništva i lepote ove igre, potiranje svega i podsećanje da su i ti moćni Hrvati ipak i dalje malo Balkanci. Samo, na polzu nacije, bez posledica...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images