{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Vest da je Derbi Kaunti bezecovao Frenkija Lamparda za novog menadžera – otkako se penzionisao, mogli smo ga gledati samo na televiziji, a sada će mu tutnuti u ruke, kao prvi trenerski posao, vazda prevelika očekivanja navijača Ovnova – u isto vreme je i genijalan i potez očajnika
 PRELAZZI: CANDY CRUSH LAMPARD

Nije bilo, reći će vam ne bez ponosa na Prajd parku, mnogo sezona kao što je to proleće 2008. godine. Gde su drugi – pre svega navijači Notingem Foresta, Lestera i Lidsa – videli razlog za sprdnju, navijači u belim dresovima pronašli su samopoštovanje u tome što su bili najgori.

Ostaće to rekord verovatno za sva vremena: Derbi Kaunti je sezonu Premijer lige 2007. na 2008. završio sa 11 bodova, 24 manje od pretposlednjeg na tabeli i sa samo jednom pobedom, izvojevanom u dalekom septembru protiv Njukasla. Njihov najbolji strelac Keni Miler postigao je ukupno četiri pogotka, čak jedan više od Emanuela Vilje koji je tog leta stigao iz Meksika.

Nije ni čudo, kada pogledate tadašnji sastav: sem Milera, kiks-golmana Roja Kerola i jezičara Robija Sevidža, glavni igrači bili su tipovi poput Darena Mura, Edija Luisa ili Dina Likoka. (Ne, ni mi ne znamo zašto, niti šta je s njima bilo posle.)

Derbi Kaunti iz 2008, to je smehotres i nuklearna katastrofa u isto vreme; to je sastav za podsmeh, s rezultatima koji bole i dan-danas: samo su kod kuće gubili sa 1:6 od Aston Vile i sa 0:4 od Redinga i sa 0:5 od Vest Hema, a u gostima su im po šest komada davali i Liverpul i Čelsi. Ni Bili Dejvis, kojem nije dat nikakav preveliki novac za pojačanja, ni Pol Džuel nisu mogli da rade ništa sem da stoje, tako, kao pod gradonosnim oblakom, i psuju nebesa.

Pa ipak, pa ipak, nikada im, ni u jednom trenutku, ni na jednoj utakmici, navijači nisu okrenuli leđa. Valjda se zbog tih bednih rezultata ne pominje ta malecna, nekome nebitna fusnota, ali na mečevima Derbi Kauntija čak i pošto su negde u januaru i matematički postali drugoligaši, nije bilo više od hiljadu-dve praznih stolica, i to mahom u sektorima gostujućih navijača.

Bio je to vrhunski dokaz ljubavi prema klubu koji je imao svoje velike domaće i evropske noći – jedna od tih noći je i velika Veležova noć – koji je bio ovenčan s dve titule, a jedna beše s pečatom Brajana Klafa, pre nego što je pobegao u Lids i postao proklet, i koji je imao mnogo veću tradiciju od većine svojih takmaca u prvenstvu.

Na večnoj listi najboljih igrača u istoriji Derbi Kauntija nalaze se, recimo, Igor Štimac – kažu da ni u jednom pabu u široj okolini Derbija i dalje ne smete da kažete nijednu ružnu reč o stamenom Hrvatu – legendarni Škotlanđanin Arči Gemil, vihorni (nažalost, samo u Engleskoj) milanista Stefano Eranio, ludi Georgi Kinkladze i nestalni, ali vraški talentovani Paulo Vončop, ali u sezoni 2007/08. priznanje za najboljeg nije dodeljeno.

Umesto toga, ponela ga je publika na Prajd parku, oni su bili jedino što je tada valjalo i oni su, umnogome, jedino što i danas valja u tom gradu koji živi za fudbal.

Ali nikada se, ispostaviće se, Derbi nije oporavio od tih trauma.

U narednoj deceniji, 130 i koju godinu stari klub će koketirati i sa ispadanjem u treći rang takmičenja, mada će uspeti da se ustabili kao član Čempionšipa iz gornjeg doma i povremeni učesnik plej-ofa za popunu Premijer lige; no uvek bi se zagrcnuli na poslednjoj ili pretposlednjoj skalini, a koliko im je bolno nedostajalo samopouzdanje i ambicija govori i činjenica da im je u dva navrata menadžer bio Stiv Meklaren.

Taj lik baš i nije general kojem biste poverili demoralisane trupe i poverovali da će okrenuti stanje na bojnom polju, a dva otkaza u manje od dve godine dobrano svedoče o lutanju; nešto uspešniji bio je Gari Rovet, ali on je ovog maja morao da položi štit pred mnogo gladnijim, mnogo hrabrijim, mnogo harizmatičnijim Slavišom Jokanovićem i njegovim Fulamom.

Haos se brzo pretvorio u uragan, a Derbi je, kao nevoljena žena, da ne upotrebimo kakvu težu reč, prelazio iz ruke u ruku sve dok na njegovo čelo nije došao novi gazda, jedan od najimućnijih Britanaca po imenu Melvin Moris.

Melvin je jedan od novopečenih bogataša; ali nije, za razliku od kolega s kojima se druži po ložama stadiona, iskopao rupu punu nafte niti mu je kakav diktator u amanet i na pranje ostavio zaostalu milijardicu iz državnog budžeta. Ser Mel je samouki lik koji je na vreme zajahao internet talas, napravivši prvo nekakav sajt za dejting – zar nismo svi toliko usamljeni? – a potom uloživši u onu pomamu zvanu Candy Crush Saga. Samo što mu se nikako nije dalo da složi šareni pazl kako treba...

... Sve, možda, do ovih dana.

Vest da je Derbi Kaunti bezecovao Frenkija Lamparda za novog menadžera – otkako se penzionisao, mogli smo ga gledati samo na televiziji, a sada će mu tutnuti u ruke, kao prvi trenerski posao, vazda prevelika očekivanja navijača “Ovnova” – u isto vreme je i genijalan i potez očajnika; i samo će od naredne sezone zavisiti koji će kismet ispuniti omiljeni sin plavog dela Londona, koji je to ostao čak i kada ih je, u sam smiraj karijere, blago izdao obukavši onaj dres mnogo svetlijih nijansi.

Sa igračima koji uskaču u trenerske vode nikad se ne zna: na svakog Zinedina Zidana dolazi po šaka Garija Nevila, na svakog Antonija Kontea tuce Đanfranka Zole; na svakog Slavišu Jokanovića jedan Pol Ins ili Toni Adams, i često vam nikakvo liderstvo koje ste iskazivali na terenu i poštovanje koje su vam ukazivali i saigrači i protivnici i sudije (a to je nesumnjivo slučaj sa Lampardom) neće biti nikakva garancija da će se to preneti u svlačionicu.

Zapravo, možda je tim promućurnim, glasnim, kapitenskim tipovima s vizijom još teže, pošto se previše često oslanjaju na svoj glas i motivisanje, a premalo na taktičku potkovanost. A jedno bez drugog ne biva...

No jasno je kako razmišlja akutno ranjeni Derbi Kaunti: Frank Lampard definitivno jeste trenerska mačka u džaku, ali je to mačka koja je, dok se kočoperila po zelenom terenu, privlačila – okej, i zasluživala – svu sreću ovoga sveta.

U doba kada se Derbi Kaunti batrgao u Čempionšipu, Lampard je zvanično bio drugi igrač planete, ponajviše zahvaljujući prvoj sezoni Žozea Murinja na Stamfordu; u onoj sezoni u kojoj će njegovi novi poslodavci postaviti neslavan rekord Premijer lige, možda će izgubiti finale Lige šampiona, ali će joj do'akati nešto kasnije, potvrdivši svoj status jednog od četvorice najboljih vezista Engleske u 21. veku.

(Skols, Bekam i Džerard kompletiraju sredinu terena nikada neispunjene “Zlatne generacije” Engleske, mada nisu uvek svi mogli ni umeli zajedno, a posebno nisu mogli Džerard i Lampard. I zanimljivo je, eto, što su baš Stivi i Frenki, nekada ljuti rivali, istog leta odlučili da isprobaju svoju sreću u novoj profesiji.)

Za ovu priču simbolično, u sezoni u kojoj je Derbi Kaunti ukupno postigao 20 golova, Frenk Lampard je – iako ga je baš tada dugo mučila povreda – dao polovinu toga samo u prvenstvu. A od tih deset komada, četiri su bila kada je obezglavljeni Derbi stigao u London.

Penal, pa šut iz peterca, pa ono njegovo s dvadeset metara, u sam spoj stative i busena, pa na kraju još i levom nogom; ako postoji savršeni het-trik, mora postojati i savršeni poker, a ovo je bilo baš baš blizu.

Nije on bio jedini dželat Derbija, jer su te sezone “Ovnovi” bili baš za klanje, gde god su se pojavili, ali tu noć su dugo pamtili; mora da je se ovih dana prisetio i Lampard, iako je to tek usputna anegdota u karijeri u kojoj je sakupio tri titule prvaka, četiri FA kupa, jedan veliki i jedan onaj nešto manji evropski trofej.

Derbi je, posle dugo lutanja, krenuo stazom kojom se sve češće ide, koju je ove godine kušao i Deportivo, kada je u Korunju stigao Klarens Sedorf, a naredne Rendžers: s jedne strane, privući će publicitet i vratiti na stadion one navijače kojima je preko glave poraza i patnje, s druge, opet, baciće reflektor pravo u oči menadžerskom naturščiku, mada znamo da Lampard nije mnogo hajao za pritisak za igračkih dana.

Ne fali mu radne etike, ne nedostaje mu posvećenosti, sigurno ne ni zdrave pameti (Lampard bi, da želi, mogao da bude član Mense), čak se i uželeo fudbala – prvih godinu i po posle penzionisanja, pričao je, nije želeo da vidi loptu ni na dečjem igralištu, i tek kada je krenuo u trenersku školu, ponžovo se zaljubio u igru – ali sve ono što je dosad u životu uradio, to će biti samo komentatorska opaska tokom preduge naredne sezone u Čempionšipu.

A u tu ligu, podsetimo, stižu i Stouk i Svonsi i Vest Bromvič, uz baksuznu Aston Vilu u kojoj je njegov ortak Džon Teri, uz novi Blekbern, uz ponovo ambiciozni Midlsbro, uz uspavane gigante kao što su Notingem i Lids...

Hoće li, kao u popularnoj igrici koja je od vlasnika Derbi Kauntija napravila čoveka teškog milijarde, Lampard uspeti da od svog tog šarenila napravi nešto što će, makar na trenutak, doneti zadovoljstvo navijačima?

Ili će sve, kako je to uglavnom slučaj sa igricama koje niko ne shvata. ozbiljno, biti samo šarena laža i gubljenje vremena?

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Najnovije vesti


×