PRELAZZI: Čeh i njegova kapica

Najnovije vesti

Endrik, Franko Mastantuono i Kendri Paez (©AFP)

Fudbal

Riverov klinac ispisao istoriju u Kopa Libertadoresu, Realov i Čelsijev dragulj zablistali u Ekvadoru

Košarka

Ne otpisujte ih nikad, čak i bez Batlera: Majami trojkama zasuo koš Bostona za brejk u TD Gardenu!

Fudbal

Odgovor na Duljajevu prozivku: Da izjavu, pa se sutra izvinjava... Zaslepljuje ga ljubav prema Partizanu

Ostalo

Dovoljno je reći - Izabel Hak! Šveđanka sa 41 poenom dovela Koneljano blizu titule

Vreme čitanja: 5min | sub. 19.01.19. | 09:53

O onom vremenu kad su golmani bili - golmani

Nije izgledao pompezno čak ni kada je odbranio penal Arjenu Robenu u sam smiraj finala Lige šampiona, pa onda još jedan tokom izvođenja jedanaesteraca, za titulu prvaka Evrope njegovom Čelsiju.

Zato nikog nije iznenadilo što je i odlazak u penziju najavio mirnim i odmerenim rečenicama, gotovo usput, kratkim saopštenjem na društvenim mrežama.
U njemu nije pisalo mnogo, ali golmanski je kismet takav, ili će to pre biti prokletstvo, da svi vide ono što piše – recimo, rezultat na semaforu, to da li golmanova ekipa na njemu ima nulu ili neki drugi broj – a da ono što je između redova, ono što se događa u većem delu od 90 minuta ili čitave karijere, to ostaje potpuno nevažno.

Izabrane vesti

Kod Petra Čeha je sve bilo jednostavno, sem kad nije bilo. Počev od njegovog imena: em što se preziva, na brojnim jezicima, onako kako se zove njegova zemlja i njegov narod, em što je baš to bilo oberprikladno za kalambure vazda raspoloženim britanskim tabloidima.

Čeh je Čeh, i Čeh je golman, tu ne piše mnogo, mada daleko od toga da je to samo jedan čovek koji brani penal Robenu, ili onaj visoki tip koji nosi čudnu zaštitnu kapu, zbog koje izgleda kao ragbista, ili kao lik iz filma ili iz neke Super Mario igre.

Istina je, rekosmo, između redova, u detaljima, u onome što nije prelako izmeriti.

Da li je legendarni čuvar mreže, jedan od verovatno najboljih, ako ne i najboljih u istoriji Premijer lige – možda je tu Šmajhel stariji, Edvin van der Sar, te od Engleza Dejvid Siman (za De Heu je mrvicu prerano, iako to po kvalitetu nesumnjivo jeste) – namerno odabrao baš proteklu sedmicu da saopšti da će mu proleće 2019. biti poslednje u profesionalnoj karijeri?

Jer ove subote u Londonu će se sresti njegova dva kluba: onaj u kojem je dostigao vrh, u kojem je izgledao kao da može sve, i ovaj sadašnji, koji ga je, ne samo zbog godina, naučio da je njegovo vreme zapravo prošlo.

Arsenal – Čelsi, i bilo bi lepo kada bi pomalo nesigurni, ili makar neubedljivi Leno ove subote popodne ustupio makar na 90 minuta mesto koje je prigrlio po dolasku iz Nemačke; da se Čeh još jednom odmeri. Kako to, bićemo dosadni, s golmanima obično biva: prvo sam sa sobom, pa onda sa svima ostalima na terenu.

Nije da je isključivo sam kriv što vest o njegovom odlasku nije dozlaboga rastužila milione. Čeh nije žrtva svog uspeha, niti svoje krštenice, on je više čovek koji se gotovo preko noći obreo u nekom tuđem veku. Danas se u nebo i na ramena vozdižu golmani koji jednako umeju da igraju nogama kao i rukama, od kojih počinju napadi, koji drage volje igraju trećeg centarhalfa ili, ako se zovete Ederson, i zadnjeg veznog; oni stvarno barataju loptom i posmatraju je kao prijatelja, a ne mahom kao prokletinju koja im zagorčava život i koja im obezbeđuje stabilan priliv noćnih mora.

Petr Čeh (bio) je veliki golman, Čehoslovačka je imala takvog, posvedočiće jedan malo bolji pisac na ovom istom sajtu, samo u Františeku Planički, ali nije bio, u najboljem smislu te reči, moderan golman. Čeh je stara škola: budi visok, hrabar, odvažan, mentalno snažan i dobro postavljen. S tim predispozicijama, zaustavi sve što možeš da zaustaviš, odbrani i ono što je neodbranjivo, i uradi to što više puta možeš i na što jednostavniji način. Izgledalo je zapravo komično kada je Arsen Venger od njega počeo da očekuje da spušta loptu na zemlju i kombinuje sa kolegama umesto da je lepo ispuca tamo daleko, neka ide u vražju mater.

Kod Murinja je, kada su i Portugalac i Čeh bili u naponu snage i rušili razne barijere i rekorde – a nakon što je Žoze hrabro gurnuo Petra u vatru umesto Kudićinija – sve bilo mnogo konzervativnije, tačno onoliko koliko je to momku zaljubljenom u istoriju, psihologiju, bubnjeve, Nirvanu i rokenrol, a poteklom iz grada koji će najpoznatiji biti po pivu i po, pa, Petru Čehu, i odgovaralo.

Bez panike, bez frtutme, bez bahatosti, bez narcisizma. (Čak i u ekipi koja je vrvela od egoista i koju će zbog toga, mada ne samo zbog toga, široke narodne mase doslovno zamrzeti).

I tako ravno dvadeset godina.

Dve decenije, podsetio je Čeh u najavi svog penzionisanja na Tviteru, bio je profesionalni fudbaler, ili makar profesionalni golman – otkako se čulo za njega i za Blšanji, seoski klub poput zaboravljenog Badnjevca, koji je igrao barabar u prvoj ligi sa češkim velikanima – a tri četvrtine toga vremena proveo je nastupajući za dva velika kluba u Premijer ligi.

I da nije bilo povrede koja mu je mogla uništiti život, a ne samo karijeru, onda protiv Redinga, kada ga je Stiven Hant nehotice kolenom pogodio u lobanju, toliko snažno da su lekari povredu poredili sa teškom saobraćajnom nesrećom, Čeh bi ostao zapamćen kao borac.

(Povreda je bila utoliko teža što Petr ima nešto tanju lobanju od prosečnog muškarca njegovih godina. To je zato što je rođen u isto vreme kada i brat i sestra; od plzenjskih trojki preživeće sestra Šarka i on.)

Golmani, evo, mnogo smo dosadni, golmani uglavnom ne vole brojke i strahuju od njih, njima je nula omiljena, pa tamo oni klipani napred ako nešto urade dobro jeste. Ali ove bi mogle da mu se dopadnu: skoro pet stotina mečeva za Čelsi (najviše od svih stranih igrača u istoriji kluba), četiri titule prvaka, četiri FA kupa, tri Liga kupa, Liga Evrope i nezaboravna Liga šampiona 2012.

Bio je to Arjen Roben, odsudno – hvata mu je skoro živu! – ali onda je bio i Ivica Olić, pa se Bastijan Švajnštajger toliko prepao da je pogodio stativu, i san Čelsija, Romana Abramoviča i jednog borca iz Plzenja prestao je da bude to.

Sve posle toga bilo je otaljavanje istorije.

Čeha je prvo zamenio Kurtoa, u Čelsiju, Venger mu je ponudio produžetak karijere i gomilu stvari koje je samo Venger mogao da obeća – a malo koju, u poslednjoj deceniji, da ispuni – i nisu mu čak ni fanovi koje će mnogi nazvati „plastičnim“ to uzeli za zlo. Kada nekom date sve što imate, i budete u tome iskreni, nema ljutnje, nema „hard filingsa“.

Onoliko koliko je bilo teško ne gotiviti Čeha – fin momak, profesionalac – toliko je valjda teško naći reči koje bi pobudile pregršt emocija sada kada se pripadnik poslednje velike generacije češkog fudbala (2002. bili su mladi prvaci Evrope, a dve godine kasnije oduševili ceo kontinent, sa Kolerom, Barošem, Jankulovskim i nezaboravnim Marekom Hajncom) polako oprašta od vratnica gola.

Ili, u njegovom slučaju, kad o klin kači onu kapicu.