PRELAZZI: Čemu mogu da se nadam?

Logično bi – heh, logično – uvertiru za utakmicu u kojoj bi Srbija mogla da ostvari snove nekoliko naraštaja i prvi put se u 21. veku plasira u drugi krug nekog velikog takmičenja početi najpoznatijim sinom grada koji će ugostiti Srbiju i Švajcarsku.

Biografi kažu da Imanuel Kant, poslednji prosvetitelj i jedan od dva najvažnija imena plodotvorne nemačke filozofije, nikada nije napustio Kalinjingrad, ili Kenigzberg, kako ga je autohtono stanovništvo tada zvalo. Nije mu smetalo da bude širokog, najšireg pogleda...

Mogli bismo tada da se prisetimo ona tri osnovna pitanja nauke o mudrosti, umu, biću i svemu ostalom; da je Mladen Krstajić, recimo, neki drugi karakter, mogli bismo da zamislimo kako prerušen u Kanta ulazi u svlačionicu.

“Šta mogu da znam?”, bilo bi prvo što bi pitao naše momke. Možeš da znaš sve o protivniku, recimo, navike veznog reda koji će udariti na onaj naši, slabu tačku Jana Zomera i koliko tačno ubrzanje treba da postigne Sergej Milinković Savić pa da pretrči vremešnog Lihtštajnera.

“Šta treba da činim?”, bilo bi drugo pitanje. Treba da budeš strpljiv, ali da teraš svoju igru, treba da se probudi Adem Ljajić kao poslednji izdanak stare jugoslovenske plemenite loze lenjih majstora, treba nam još stariji Bleki Milenković i još drčniji kapiten Kolarov. Treba da pobediš, ukratko, ne mora to da bude lepo, neka nas namuče, neka se brane držeći se zubima za vazduh i neka bude na mišiće i na sreću, nema veze.

“Čemu mogu da se nadam?”, završio bi Imanuel Kant, privremeni selektor Srbije u Kalinjingradu, gradu u enklavi koja je, kažu, prigrlila Srbe. Slavi, zar nije dovoljno? Ima li šta čudesnije od dva trijumfa na Mundijalu, i osmine finala, a to je jedina fraza koja nije fraza, to da utakmica u eliminacionoj fazi traje jedno 90 minuta ili tek trećinu više, i da je sve, stvarno sve moguće...

Ili bi Kant podsetio na svoja najpoznatija dela, pa bi tako posavetovao reprezentativce Srbije da imaju čist um i ne padaju na provokacije, da imaju praktičan um i da iskoriste svaku priliku koju ugrabe, ali da se nikako ne bave kritikom moći suđenja, jer to nikada ne izađe na dobro, posebno kada su tenzije podignute.

A čujete, tenzije bi bile podignute i da u drugom kolu grupe E Srbija igra protiv Turkmenistana, Istočnog Timora ili Surinama, nema to, koliko god neki pokušavali da prizovu nacionalizam i trube ratova, previše veze sa onim što piše u ličnoj karti, više sa onim što ti je ispod grba i, da prostite, u šortsu.

To je, rekao bi Kant, kopernikanski obrt. To je, dodao bi Kant, stvar po sebi...

Ali hajde da ostavimo filozofiju po strani, makar za tren, i da se posvetimo našim današnjim rivalima.

Bilo je mnogo, ponavljamo, tih koji su dosadno bubnjali – i svaka čast reprezentativcima Srbije koji nisu nasedali na medijske navlakuše – ali ponekad zaboravljamo da ni tim momcima koji će večeras slušati himnu Konferedacije, odakle god da su došli, nije nimalo lako.

Imao je o tome, slična je priča, sjajan pasaž Romelu Lukaku, u onom potresnom tekstu na sajtu “Players Tribune”. Pisao je moćni napadač kako je uvek bio “Belgijanac” kada je igrao dobro i kada je njegova zemlja pobeđivala, a kada ne ide, kada izgube, redovno bi se pojavljivao i onaj dodatak. “Belgijanac kongoanskog porekla”...

Tako su i ovi Švajcarci u očima mnogih Švajcarci kada se plasiraju na Svetsko prvenstvo i odole najvećem favoritu za lascivni dodir “Boginje” sredinom jula, a baš i neće biti sto posto Švajcarci ako ih večeras Srbija pobedi.

Podozrivo ih gledaju, zbog prezimena i navika, a Švajcarska nije nikakav raj, nikakav savršeni primer adaptacije i uklapanja, to je zemlja koja zabranjuje izgradnju minareta, sa snažnim glasovima protiv imigranata...

Danas i samo danas ih nećemo žaliti, te momke čiji su roditelji došli sa svih meridijana, trbuhom za časovnikom i “tobleronama”, a oni su odrasli rastrzani između nove domovine koja je previše često bila maćeha, i starih država koje su ih umele posmatrati kao skorojeviće i dezertere.

A nije uvek bilo tako. Prvi put kada su Švajcarci ušetali u naše živote, bili su listom germanskih imena, frizura i navika, ali je čitava nacija bila u teškoj depresiji što možda i najdarovitiji igrač propušta njihovo prvo učešće na velikom turniru u tri decenije.

Zvao se Kubilaj Tirkilmaz i iako je tih godina oko Svetskog prvenstva u Americi nastupao za Galatasaraj, čovek je zapravo rođen u Belinconi i bio je jedan-kroz-jedan Švajcarac. Pa ipak, od njega će krenuti to prebrojavanje krvnih zrnaca, biće pionir koji je tada delovao kao aberacija, a danas je duhovni otac Šaćiriju, Behramiju, Seferoviću, Rikardu Rodrigesu...

I bez njega je Švajcarska bila skoro pa hit prvenstva, iako smo to pomalo zaboravili.

Iz te Grupe A Mundijala u SAD pamtimo, recimo, opičene Amerikance Bore Milutinovića, sa onim dresovima sa zvezdama i frizurama koje su stavljale do znanja, i pre nego što smo to shvatili, da će fudbal postati šou-biznis; pamtimo i gol Georgija Hadžija Kolumbijcima i kako su igrali braća Rumuni; pamtimo i kako se olupao Peleov favorit za osvajanje Svetskog prvenstva, upravo ta Kolumbija sa Valderamom i Aspriljom i Igitom i Fredijem Rinkonom; pamtimo i Andresa Eskobara, kako ne bismo...

A eto, smetnuli smo malo s uma da su u toj grupi bili Švajcarci, sa svojom generacijom koja nas je naučila da nemaju samo Viljema Tela ni bankare ni, u sportu, isključivo skijaše (tek kasnije će se pojaviti Rodžer Federer), i da su tu istu Rumuniju koje se onoliko sećamo tukli u drugom kolu sa čak 4:1.

Dve godine ranije, tada potpuno nefudbalski nastrojeni Švajcarci postavili su za selektora 42-godišnjeg Roja Hodžsona. Mnogo mlađi i entuzijastičniji Roj, pridošlica iz Švedske u kojoj je proveo najveći deo opskurne karijere, uspeo je u svega nekoliko godina da od relativno kvalitetne, ali mentalitetski nedorasle selekcije napravi strašan tim.

Prošli su kvalifikacionu grupu u kojoj su bili Italija (pobeda i nerešeno sa njima; ovaj će dvomeč Hodžsona najpre i preporučiti Masimu Moratiju), Portugal i Škotska, i stigli preko okeana.

Većina igrača trošila je franke u domovini, mada je bilo nekoliko poznatih i van kantona: špicevi su bili Stefan Šapuiza i Adrijan Knup, te godine bljesnuo je defanzivac Mark Hotiger, Senderos pre Senderosa, kojeg se sećamo iz Njukasla, a konce je na sredini terena vukao Ćirjako Sforca.

Švajcarci su prošli grupu, a onda kod 0:1 protiv Španije u Vašingtonu – vodeći gol dao je sadašnji slučajni selektor Fernando Jero – doneli odluku da krenu svi u napad; brutalno ih je kaznio prvo Luis Enrike, a potom Begiristajn, ali oduševili su i nas gledaoce i naciju, koja ih je dočekala kao šampione.

Bilo je od tada uspona i padova, no upravo će taj podvig iz devedesetih biti ono što je održalo u životu švajcarski fudbal i dovelo neku novu decu, čime god da su im se bavili roditelji, na stadione i dobro zagrejane balone gore u potkrovlju Evrope.

Danas Švajcarci igraju u najvećim evropskim ligama, a njihovi klubovi odavno nisu tu da im se beru uši, kao što smo u srećno vreme radili s Grashopersom. U stvari, i onaj zlosrećni Ksamaks bio je umnogome posledica potpune promene u pristupu fudbalu koju je doneo Roj Hodžson.

I sa takvim očekivanjima moraju da se tuku Zuber i Šer, a još više Džaka i Mehmedi; ponavljamo, nije im lako, preturili su ti preko glave svašta, i njima se najmanje, uprkos podmetanjima malicioznih novinara, vraća na ono što je bilo.

U sve okrutnijem, sve manje liberalnom zapadnom svetu, najlakše je naći neprijatelja za unutrašnju upotrebu, a imigranti i njihovi potomci olako, ali i sistemskom i sistematskom diskriminacijom, bivaju optuženi za stvari poput kriminala ili lošeg zdravstvenog sistema.

Toga, vraćamo se na kritiku čistoga uma i na filozofsko-fudbalske rasprave, toga, a ne efemerija poput maternjeg jezika i da li neko na svojim kopačkama nosi zastavu nepriznate države ili ne (jer ako ta obuća postigne gol, nije ga dala ničija pokrajina, nego ga je dala Švajcarska), toga treba da se paze naši momci večeras.

Nemaju naši rivali iz švajcarskog nacionalnog tima ništa da dokazuju nama, oni se pre svega bore sa svojim demonima i sa predrasudama sopstvene države i onih koji će biti na tribinama, a koji se u izuzetno malom broju slučajeva prezivaju nekako balkanski.

Zato su opasniji nego što bi trebalo da budu, i zato moramo da budemo oprezni; ne od provokacija, valjda smo previše iskusni i matori i diplomci nekih starih lekcija, nego od toga da ne pokažu veću želju od nas.

Danas ih nećemo žaliti, te momke čiji su roditelji došli sa svih meridijana, sutra neka ih Švajcarska zavoli; danas se sećamo najpoznatijeg sina Kalinjingrada, koji je živeo u doba u kojem bi skoro svako ostao tu gde jeste i u kojem ni Prijović ni Šaćiri ne bi bili mogući.

Danas smo filozofi, negde do 20 časova, a onda od čitave nauke o biću, ljubavi i smislu postojanja, ostaju ona tri pitanja na koje je Imanuel Kant pokušao da da odgovor.

Šta mogu da znam? Šta treba da činim? Čemu mogu da se nadam?

Slavi, i osmini finala Mundijala, zar nije dovoljno?

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images, Star Sport